Борис Зајцев је велики руски писац, представник књижевности руске емиграције прве половине XX века. Рођен је 1881. године у племићкој породици. Променивши неколико факултета ипак је одлучио да се посвети стваралаштву после упознавања са Буњином и Андрејевим. Током Првог светског рата писао је чланке против немачке агресије и заступао идеју војевања до победе. Револуцију је схватио као велику трагедију за разлику од многих других представника руске интелектуалне елите. У Грађанском рату је изгубио нећака и пасторка. 1922. године заувек одлази из Русије. У емиграције се обраћа православној тематици. Савременици су писали о њему као о човеку невероватно чисте душе. После можданог удара, вољена жена писца је годину дана била непокретна и Борис Зајцев, који је тада био у годинама, све своје време проводио је са њом. Упокојио се 1972. године у Паризу.
Одломак из књиге „Свети Сергије Радоњешки. Изабране хришћанске приче“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“, која својим преводима открива стваралаштво Зајцева српској читалачкој публици. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан.
Отац Кронид, крепак, снажан шездесетогодишњи човек, иде у цркву. Много година већ живи овде, мужици га поштују и зову Кроном; а он савесно одлази на службу, враћа се кући, венчава, чува тајне, звони у звона са верницима, црквењацима и старцима, и за собом некуда води парохију.
Служи вечерњу после дневног одмора не сасвим полако. Осим тога, велики је пост – тешко време; у цркви Бог зна колико је народа; много је одрпаних сељака, рђавих жена, исповести; често подригују роткву и биљно уље – а потом следе сви греси. Какви су њихови греси? Све једно те исто женско гунђање, поклони, епитимије, а мужици псују током године, пију вотку.
Стари Крон се не жали, он је човек радан, поштен, тридесет година је поп, има камилавку, служи брзо и просто, како је село научило.
Није једини који делује овде; иза њега у прошлости сежу поколења отаца, предака; сви су се они мучили овде. Крон памти деда Петра, овај је видео још Французе, а Петров је отац од свога слушао како су градили камену цркву, у којој сада служи Крон, како је спахија земљу поклонио и подигао парохијски дом, где је сада клир и жене мироносице. Много је избораних стараца помрло у Кроновом веку – с некима од њих је као дечак играо лапту[1] – и све их је просто и лепо сахранио на гробљу иза села. Понекад се сећа њихових дедова, оних са којима су живели његов отац и деда, и још много других, које не зна, али који су били тада, и као непознати отишли одавде – сви на једно место, тамо на гробљу, где су и отац Петар, Никодим и остали.
Сам Крон има пет синова – богослови, сви здрави, добри дерани. Крон, мислећи о њима, машта где ће живети, множити се, служити; како да им пренесе своју мудрост – живот је тежак, каква је парохија, какав је клир? Хоће ли стати на ноге, хоће ли бити крути попови?
Тешко је довести их кући за Васкрс, пута нема, вода, блато, у нижим местима коњима преко главе. Треба ићи сам, тада је још како-тако могуће, снажни коњи ће се довући, али у граду се отац Крон већ замислио: све је топлије и топлије; сада је сигурно велика вода по ливадама. А петорица дугајлија чека, хоће им се кући, да се обрадују пролећној слободи. Код куће пеку куличе[2], чека мајчица, распуст, црква.
Тада Крон хвата горњи ток реке. Није седео, наравно. Простиру се коњски покривачи, коњи су тешко натоварени – крећу. Напред отац Кронид, позади деца. Добро је што нису у санкама: сада иза града, на пет врста, треба пливати. Коњи напред протежу њушке, као пацови; Крон скупља мантију, богослови гракћу отпозади и такође пливају. Крон је достојанствен – ипак је шеста недеља, духовни човек је на врхунцу – не би да испадне смешан. А, као увек, познати мужици у селу се клањају, само малишани беже назад и циче.
Кућа је простран поповски стан, многодетна матушка, пролеће и галама; силно миришу куличи, рибњак је цео испуцао и прекривен сипкавим ледом; али топлота долази, и напукли брежуљци нагло се топе на светлости. Код матушке је велика гужва; трчкара се по оставама са маслацем и свакаквим важним намирницама за кухињске послове.
Богослови су овде свој на своме, а Крон за то време још ради у цркви. Сада мора много да се моли и стара; треба читати Јеванђеље, онда опет исповедати и причешћивати. Дани протичу у служењу, а за тамних ноћи Страсне седмице само брује вечне бујице и на небу пламте звезде на црном баршуну. Путем кући из цркве иде споро и прескачући барице, али је угодно ићи: позади деца, петорица басова у настајању, помагали су у цркви, добро су певали, давали снажан тон служби. Када постане тешко с годинама, имаће на кога да се ослони.
„Млада армија“, мисли Крон, а код куће већ свечано, свемоћна матушка савлађује све бриге око празника, боји јаја победничком бојом и спокојна је, макар био Страшни Суд.
Но, и недеља се приближила; за то време и пролеће је одмакло, свуда је већ сиво, спарно; време је ведро, јутрење би морало бити лепо и благодатно. Црквењаци, старешина, ђакони, сви су спремни: ово је њихов дан, највиша тачка живота. И свуда по селима почињу припреме: греју купатила, где је забачено и скровито перу се одмах код пећи, провлачећи се кроз уска врата као црви; са мужичких тела, грубих, опорих, спирају вишемесечно блато; износе чисте кошуље, чак беле, са црвеном уметком испод пазуха, шишају косу на потиљку; пљуцкајући, стружу врат одломљеним комадом косе. У забаченим угловима жене навлаче на главе кичке[3], у ушима пачје паперје. Огромно свемужичко тело комеша се са стране, у цркву доноси пасху[4], чека посебан блистави дан.
За веома мрачних ноћи црква се види издалека јер прозори веома светле. Рано, доста пре свечаног часа, све је пуно, и Кронид врши древну службу; одоцнели са пасхом прилазе летњим стазама. Док Кронид чита и моли се, у топлој ноћи непрекидно хуче потоци, пуним тоном, као моћне трубе, а горе су звезде без броја; оне неочекивано устају са хоризонта, испуњавају таму изнад глава и исто тако одмах пропадају на други крај неба. У тренутку, када се врата отварају и из цркве излази литија са химном, чини се да светлим опходом трипут опасују цркву у мраку, под сливеном звоњавом, уз појање, литија се поново улива унутра. Сада сви у рукама имају свеће; капље зној и цури са мушких лица; временом кроз плач иде из руке у руку свећица, пред иконама блистају читави свежњеви.
У једном тренутку двојица устају; Христа су сусрели, опевали, постојали са свећицама, али је страшно вруће, а литургија дугачка. Кад се оно освећују пасхе? Два сата, народ се уморио. У гомили са кутијом за прикупљање прилога седи човек, „најпобожнији“, дрхтавих руку и орловска носа; иза најпобожнијег прости младић с тасом, иду храмом; мужици прилажу, броје своје копејке и дају од срца, али озбиљно; схватају, узимају кусур. Сунце се приближава истоку, у цркви је народа све мање; мноштво омладине је код ограде на клупицама; дечица храбро дремају међу одраслима, понеко се код пећи чак сместио да спава; гурају се, бљесак и ватромет гасне, а земља сусреће свог Бога у сили и светлости. Само најпобожнији без предаха звецка новчићима код тезге, као да се спрема да продаје Васкрслог; вади свећице и помера ноздрве.
Разилазе се у четири часа.
Тежак је овај дан Крону; готово да нема времена за спавање, у девет обавезно мора назад. Упрежу поповске таљиге; поред Крона је момче црвених образа, у капутићу, с огромним рукама. Тамо, на месту чинодејства, он ће баћушки распалити тамјан, отпевавати и збуњивати спахије.
Отац Кронид чврсто седи у таљигама; сунце греје; над њивама ваздух струји, плови, земља се таји у светлости. Младић се прибија уз баћушкин бок – из профила види јаке Кронове обрве и под сунцем нежну браду.
У спахијској кући Крона поштују због озбиљности, због памети. У трпезарији, са свећом испред иконе, он из године у годину поје, моли се, даје крст да се целива и спретним покретом поправља косу после молебна; затим се омрси. Младић је на крају стола и стиди се својих руку. Једне године говори о Толстоју, друге – о рату, о разним догађајима у срезу: ко је где умро, ко како води домаћинство: пију, но Крон је беспрекоран; младић често поправља белу мараму око врата и победнички гута, страшно ваљајући јабучицом.
Потом Крон одлази и исто понавља код осталих спахија, мудро беседи и повремено погледује младића: није ли се преоптеретио.
За то време из села излазе млади, на брежуљцима под топлим сунцем котрљају јаја из жљебова, у шареним групама.
Девојке су у црвеном; на жутозеленом откосу оне су у колу око љуљашке; на конопцима, под налетом силног ветра, црвена платна високо лепршају увис.
Већ је време да се сеје, земља чека, сви знају да су добри рани усеви, али не може се, празник је. Празник је целе недеље, и за то време је грешно и незамисливо не угасити жеђ, не лежати испод плота. Од поднева до вечери девојке гласно певају, из села у село котрљају се теретна кола – гости, а време протиче; ни сам Крон није задовољан.
На Васкрс села „подижу иконе“ по реду. То значи, напред је Крон са ђаконом, а иза носе барјаке; иде весела гомила друмом, певају „Христос воскресе“, топли ветар добрано дува са стране, барјактари се храбро зноје, а код куће сви чекају. И натраг, када Крон одјаше на коњу, иконе и знамења носе право пољем. На почетку вечери брбљају из свег гласа по стрњиштима. Лица се црвене, злато гори на иконама на светлом пролећњем ветру, и мотке збуњено лете кроз ваздух. Већ је време тихог и успламтелог пролећа. Већ јеле цветају; на ободу села појављују се бледозелени цветићи; чудно је пронаћи ове мајушне миомирисне изданке природе на црним четинарима. На местима где је влажно и спарно, у сивкастим јасицима појављују се љубичице; слаби сладуњави мирис креће се у таласима, а оне стоје – нежне, окренувши ка југу и сунцу своје главице, као драге виле; но ако их откинеш, убрзо увену. Увече у помрчини долећу шљуке на језеро са удаљених места; оне лете једна за другом на минутном растојању и тихо жагоре како се не би изгубиле.
Сунце греје, стада су изашла у поље. Целог дана лутају, пасу меку траву топлим њушкама; краве њишу боковима и повремено избацују доброћудни језик; из села се вуку сићушна дечица под бледолазурним небом да чувају стоку до поднева, а назад иду по стрњишту замишљено и без журбе; подижу штапове, везујући на њих крпе-барјаке – певају нешто своје, потом лове чавке у поточићу; над њима струји светли пролећни ваздух; дан и ноћ расцветава се по јарузи. Село је блеђе и тише, слама на крову је модрикаста и греде у избама као да дишу.
На Ђурђевдан Крон има посла: иза села, у пољу обавља молебан – благослов за стоку на испаши. Краве су простодушне, коњи мирни и питоми, као добри радници, само су ждрепци плаховити: лако, на својим дугачким танким ножицама скачу са једног места на друго. Стоје ћутљиве жене. Васкрс је већ прошао, време је озбиљно и тешко, црвених хаљина нема, лица дубоко изборана, са светлим дубоким очима, и зуби напола нестали, баш као код коња. Добро познају своје животиње, посматрају их, мисле о нечем док Крон чита испред стола и моли се. Потом све кропи светом водицом и отпушта на мирну испашу.
Сунце се све раније рађа и издашно греје земљу; радосно пролеће. Сам Крон, власник сто десетина, задовољан је и не жали се. Одозго је већ једном загрмело, уз највећу врућину и силне црне облаке; севало је, грмело благодатно и отегнуто, а уочи удара бледа муња обасјала је траву.
– Каква сила – говори отац Кронид и крсти се.
Потом је све узлетело, као да се неко забавља на небу, а на пољима овас ницаше весело и доле по ливадама трава напредоваше. Земља постаде спарна шикара која гмиже под ногама. Али другог дана опет се на небу појавило сунце, одмах се све просушило и кренуло у висину.
После ручка, уочи одмора, Крон изађе на клупицу код рибњака. Велики рибњак, испред ненастањеног мајура на тој страни, лежао је као ужарено огледало, а сунце је местимично продирало у воду; ту су биле топле, зеленкасте мрље. Крон је седео и посматрао, а у рибњаку су хоризонтално дремали шарани, такође стари, као и он сам; с времена на време сићушне црвенперке прилазиле су до саме површине, помаљале се, правиле кругове. У кретању риба беше лењост, и Крон је тада осећао своје године и снагу пролећа. Устао је, прошетао поред рибњака и, замишљен, пошао кући. Успут је размишљао о закупу: јесу ли мужици из Костенке одрадили дуг? Хоће ли Ђорђе дати рубље, или ће преварити? Истина, код куће су чекали свакојаки клијенти, а увече мора да сахрани девојчицу код Петра Константинова. У последње време поумирало је много деце, „све је то живот“. Гробиће лако и брзо копају на гробљу, навише, у удаљеном углу; овде је много дечијих хумки; између њих трава, а поред јарак са пелином. Одавде се види далеко; славна земља лежи наоколо, као златна чинија; Крон полагано пали тамјан, гледа у даљину; у равномерном лету дим из кадионице се на почетку диже изнад хоризонта у небо, потом силази доле. Са четири стране дува слаб ветар, облачић дима бледи и покорно се шири, постаје плавичаст. Иза плаче жена; румени младић отпевава. Убрзо спуштају сандучић – и крај.
Крон пролази кроз хумке, дрвени крстови местимично су накривљени, зарасли у траву. На гробљу нема дрвећа, слободан ваздух од земље до неба. Између крстова спокојно промиче ветар, понекад ластавица седне да предахне.
Крон се заустави код оца и прекрсти се; овде је чак и име урезано; тог трена, при заласку милог сунца, на споменику гори светлост; високо на небу лебде ласте, усмеравајући се крилима према поточићу у ливадама.
Близу је Тројица, а онда, кроз недељу дана – вашар. Весела Тројица пада у ведар дан. Прашина по друму и сунце одозго пржи, а небо радосно-плаво, као што беше и страшно давно, у детињству. Стабла бреза шуме код цркве, тајна љубав зри у омладини. У свим колибама испред икона су гранчице; када почну да се суше, појављује се нарочити мирис у оскудном човечијем боравишту; ветрић кроз прозорче помиче гране, а из детињег доба присећа се бубица које су милеле по праз ничном жбуњу. У шуми, на дивљим местима, девојке плету венце – везују врхове бреза, праве лук и нагађају хоће ли брзо да увене. Дечица траже у долинама шарену траву бусењачу, она расте јадна и чудна, неодређене боје. Мале девојчице је ископавају, облаче у хаљинице и чувају, као луткицу. Липе и храстови стоје около у тишини.
Већ је много трава израсло на ливадама, и животиња воли да шета у пару. Онижи старац Карпич гори под сунцем; дугачки бич пузи за њим као змија, његово лице је мрко, а коса снежнобела. Чудно је видети ово сребро на грубом пастирском телу. Када је без капе, ветар лагано њише његове коврџе, на темену је ружичасти апостолски кружић. Иде ли у подне кући, на коњу, узвишицом, у гуњу, стоји ли сатима око стада, кршан, као добар бор – увек су његове очи светле и пуне пољског ветра; понекад оне сузе, али их сузе само умивају.
На вашар се сјате села из целог округа. Иза Кроновог села, на пашњаку, наместили су шаторе; врве таљиге, рукунице стрче нагоре. Прашина и жамор, мирише катран, скиче прасићи и издалека сеоски празник личи на монголски табор. Пуше се топле краве, жуте се и жалосно посматрају влажним очима: тешко је живети, треба попустити. Накупци крава излежавају се у трави иза вашара, код пута. Ту су како би преотели стоку и купили је на велико пре трговаца.
У два, три сата долази да разгледа и Крон. На вашару већ шета тројица јеврејских свештеника из округа; један жалоснији од остале двојице; коса му позади још није порасла, груди уске, смета му свештеничка раса. Поред њега је снажна матушка у мантилу и шеширу са цвећем. Ветар лелуја црвене цветове и само што не однесе душу и памет ускогрудог оца. Он се зноји и купује жени чешаљ. А Крон паметним дубоким тоном разговара са бакалином, здрави се са козачким подофициром. Несрећна „сеоска полиција“ – у прашини и усахла од старости, непрестано се налази у патроли, труцка се на козачком седлу и дрошкама[5] из општине у општину, гори на сунцу, а на вашарима грицка сунцокрет и снуждено беседи са либералним спахијама.
Код бакалина Крон испија чај, држећи тацну у снажним маљавим рукама; тражи кучину за школу; али док теку разговори и тргују сунцокретом, изненада с бока наилази олуја. Моћна киша гуши земљу и радосно се сједињује с њом, брзо кисну људи, пребацују на себе асуре, склањају се испод таљига; лете на коњима; жива пара диже се са њих. Горе у црним облацима показује се ватрена змија, заслепљујући ударац цепа ваздух, издалека, са поцрнеле земље, подиже се слатки мирис; трава се повија под олујом, замире.
Крон се сакрио код бакалина и подсмева се киши; горе изнад њега платно се брзо наквасило, али он се не узнемирава и без шешира истура главу на кишу.
Након пола сата олује више нема; пуше се и протичу гомиле облака у златној светлости. Дијамантске капи пресецају ваздух и божанствена дуга појављује се на небу. Крон осунчан зрацима прикупља мантију и креће кући. Код куће, поред плота, жуто-бели јасмин процветао као разбарушена шубара, и ка оцу Крониду плови снажан мирис. Вече блиста. Из кухиње искаче галопом кафени пас Каштан. Трчи незграпно, његово тело је огромно и меко; светлуца се у покретима, глава му је медвеђа са округлим жутим очима; сав је као добар несташни враголан. Крон га милује по глави и улази у кућу.
Другог дана, предвече, небо је прозрачно. Утихнули су ветрови, у облацима је љубав и милозвучност. Крон одлази према реци; рибе се брчкају; поплављена ливадска трава је сочна и недирнута; већ цветају звончићи, цвеће косидбе. Крон предосећа сено и слатке мирисе. Ведри враголани трче по плићаку. У врбаку, који мирише као када је Крону било девет година, песком трчкарају деца. Најстарији их учи да пливају. Слабуњава тела весело светлуцају на сунцу, циче и боје се дубине, а потом се одмах на обали појављују ружичасте кошуљице, као да су уместо голих тела израсли светли цветови.
Крон се полако пење на брдо иза реке и једва иде стазицом кроз младу раж; мора у Дмитрово, овуда је ближе пречицом. Прошавши раж, зауставља се на ливадици са које се подиже пара: прилично је вруће да хода даље, жели да предахне. Скида шешир; полуседа коса пада доле. Као стари пастир, он гледа доле на село и размишља о нечему. Одједном чује иза себе слабо шуштање. На крају озеленеле детелине стоји зец; трчао је весело скакућући у топлу зору и, угледавши Крона, замро. Подигао се на задње шапице, мрда ушима, и брци му се немирно мичу. Цело сиво слабашно телашце подрхтава и пуно је свете знатижеље. Крон ћути и осмехује се. Зекан скакуће и лаганим трком, не бојећи се, претрчава поље у десетак корака; високо подиже репић на позадини бледопрозрачног неба.
Баћушка се и даље осмехује и устаје. Полагано иде утабаном стазицом кроз овас и након неколико минута поново се окреће натраг. Али зекана више нама, само се село у долини пуши и лежи у вечерњој светлости.
Зором, враћајући се кући, отац Кронид чује првог певца. Он меко кукуриче и наговештава врели јун и ноћи без росе.
[1] Лапта (народна игра с лоптом).
[2] Кулич (васкршњи колач).
[3] Кичке – старинске капе удатих жена.
[4] Пасха – руска посластица од сира и сувог грожђа која се спрема за Васкрс, обично у облику пирамиде.
[5] Дрошки – руска кочија
извор: www.pravoslavie.ru
Одломак из књиге „Свети Сергије Радоњешки. Изабране хришћанске приче“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“, која својим преводима открива стваралаштво Зајцева српској читалачкој публици. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна, Вулкан.
Отац Кронид, крепак, снажан шездесетогодишњи човек, иде у цркву. Много година већ живи овде, мужици га поштују и зову Кроном; а он савесно одлази на службу, враћа се кући, венчава, чува тајне, звони у звона са верницима, црквењацима и старцима, и за собом некуда води парохију.
Служи вечерњу после дневног одмора не сасвим полако. Осим тога, велики је пост – тешко време; у цркви Бог зна колико је народа; много је одрпаних сељака, рђавих жена, исповести; често подригују роткву и биљно уље – а потом следе сви греси. Какви су њихови греси? Све једно те исто женско гунђање, поклони, епитимије, а мужици псују током године, пију вотку.
Стари Крон се не жали, он је човек радан, поштен, тридесет година је поп, има камилавку, служи брзо и просто, како је село научило.
Није једини који делује овде; иза њега у прошлости сежу поколења отаца, предака; сви су се они мучили овде. Крон памти деда Петра, овај је видео још Французе, а Петров је отац од свога слушао како су градили камену цркву, у којој сада служи Крон, како је спахија земљу поклонио и подигао парохијски дом, где је сада клир и жене мироносице. Много је избораних стараца помрло у Кроновом веку – с некима од њих је као дечак играо лапту[1] – и све их је просто и лепо сахранио на гробљу иза села. Понекад се сећа њихових дедова, оних са којима су живели његов отац и деда, и још много других, које не зна, али који су били тада, и као непознати отишли одавде – сви на једно место, тамо на гробљу, где су и отац Петар, Никодим и остали.
Сам Крон има пет синова – богослови, сви здрави, добри дерани. Крон, мислећи о њима, машта где ће живети, множити се, служити; како да им пренесе своју мудрост – живот је тежак, каква је парохија, какав је клир? Хоће ли стати на ноге, хоће ли бити крути попови?
Тешко је довести их кући за Васкрс, пута нема, вода, блато, у нижим местима коњима преко главе. Треба ићи сам, тада је још како-тако могуће, снажни коњи ће се довући, али у граду се отац Крон већ замислио: све је топлије и топлије; сада је сигурно велика вода по ливадама. А петорица дугајлија чека, хоће им се кући, да се обрадују пролећној слободи. Код куће пеку куличе[2], чека мајчица, распуст, црква.
Тада Крон хвата горњи ток реке. Није седео, наравно. Простиру се коњски покривачи, коњи су тешко натоварени – крећу. Напред отац Кронид, позади деца. Добро је што нису у санкама: сада иза града, на пет врста, треба пливати. Коњи напред протежу њушке, као пацови; Крон скупља мантију, богослови гракћу отпозади и такође пливају. Крон је достојанствен – ипак је шеста недеља, духовни човек је на врхунцу – не би да испадне смешан. А, као увек, познати мужици у селу се клањају, само малишани беже назад и циче.
Кућа је простран поповски стан, многодетна матушка, пролеће и галама; силно миришу куличи, рибњак је цео испуцао и прекривен сипкавим ледом; али топлота долази, и напукли брежуљци нагло се топе на светлости. Код матушке је велика гужва; трчкара се по оставама са маслацем и свакаквим важним намирницама за кухињске послове.
Богослови су овде свој на своме, а Крон за то време још ради у цркви. Сада мора много да се моли и стара; треба читати Јеванђеље, онда опет исповедати и причешћивати. Дани протичу у служењу, а за тамних ноћи Страсне седмице само брује вечне бујице и на небу пламте звезде на црном баршуну. Путем кући из цркве иде споро и прескачући барице, али је угодно ићи: позади деца, петорица басова у настајању, помагали су у цркви, добро су певали, давали снажан тон служби. Када постане тешко с годинама, имаће на кога да се ослони.
„Млада армија“, мисли Крон, а код куће већ свечано, свемоћна матушка савлађује све бриге око празника, боји јаја победничком бојом и спокојна је, макар био Страшни Суд.
Но, и недеља се приближила; за то време и пролеће је одмакло, свуда је већ сиво, спарно; време је ведро, јутрење би морало бити лепо и благодатно. Црквењаци, старешина, ђакони, сви су спремни: ово је њихов дан, највиша тачка живота. И свуда по селима почињу припреме: греју купатила, где је забачено и скровито перу се одмах код пећи, провлачећи се кроз уска врата као црви; са мужичких тела, грубих, опорих, спирају вишемесечно блато; износе чисте кошуље, чак беле, са црвеном уметком испод пазуха, шишају косу на потиљку; пљуцкајући, стружу врат одломљеним комадом косе. У забаченим угловима жене навлаче на главе кичке[3], у ушима пачје паперје. Огромно свемужичко тело комеша се са стране, у цркву доноси пасху[4], чека посебан блистави дан.
За веома мрачних ноћи црква се види издалека јер прозори веома светле. Рано, доста пре свечаног часа, све је пуно, и Кронид врши древну службу; одоцнели са пасхом прилазе летњим стазама. Док Кронид чита и моли се, у топлој ноћи непрекидно хуче потоци, пуним тоном, као моћне трубе, а горе су звезде без броја; оне неочекивано устају са хоризонта, испуњавају таму изнад глава и исто тако одмах пропадају на други крај неба. У тренутку, када се врата отварају и из цркве излази литија са химном, чини се да светлим опходом трипут опасују цркву у мраку, под сливеном звоњавом, уз појање, литија се поново улива унутра. Сада сви у рукама имају свеће; капље зној и цури са мушких лица; временом кроз плач иде из руке у руку свећица, пред иконама блистају читави свежњеви.
У једном тренутку двојица устају; Христа су сусрели, опевали, постојали са свећицама, али је страшно вруће, а литургија дугачка. Кад се оно освећују пасхе? Два сата, народ се уморио. У гомили са кутијом за прикупљање прилога седи човек, „најпобожнији“, дрхтавих руку и орловска носа; иза најпобожнијег прости младић с тасом, иду храмом; мужици прилажу, броје своје копејке и дају од срца, али озбиљно; схватају, узимају кусур. Сунце се приближава истоку, у цркви је народа све мање; мноштво омладине је код ограде на клупицама; дечица храбро дремају међу одраслима, понеко се код пећи чак сместио да спава; гурају се, бљесак и ватромет гасне, а земља сусреће свог Бога у сили и светлости. Само најпобожнији без предаха звецка новчићима код тезге, као да се спрема да продаје Васкрслог; вади свећице и помера ноздрве.
Разилазе се у четири часа.
Тежак је овај дан Крону; готово да нема времена за спавање, у девет обавезно мора назад. Упрежу поповске таљиге; поред Крона је момче црвених образа, у капутићу, с огромним рукама. Тамо, на месту чинодејства, он ће баћушки распалити тамјан, отпевавати и збуњивати спахије.
Отац Кронид чврсто седи у таљигама; сунце греје; над њивама ваздух струји, плови, земља се таји у светлости. Младић се прибија уз баћушкин бок – из профила види јаке Кронове обрве и под сунцем нежну браду.
У спахијској кући Крона поштују због озбиљности, због памети. У трпезарији, са свећом испред иконе, он из године у годину поје, моли се, даје крст да се целива и спретним покретом поправља косу после молебна; затим се омрси. Младић је на крају стола и стиди се својих руку. Једне године говори о Толстоју, друге – о рату, о разним догађајима у срезу: ко је где умро, ко како води домаћинство: пију, но Крон је беспрекоран; младић често поправља белу мараму око врата и победнички гута, страшно ваљајући јабучицом.
Потом Крон одлази и исто понавља код осталих спахија, мудро беседи и повремено погледује младића: није ли се преоптеретио.
За то време из села излазе млади, на брежуљцима под топлим сунцем котрљају јаја из жљебова, у шареним групама.
Девојке су у црвеном; на жутозеленом откосу оне су у колу око љуљашке; на конопцима, под налетом силног ветра, црвена платна високо лепршају увис.
Већ је време да се сеје, земља чека, сви знају да су добри рани усеви, али не може се, празник је. Празник је целе недеље, и за то време је грешно и незамисливо не угасити жеђ, не лежати испод плота. Од поднева до вечери девојке гласно певају, из села у село котрљају се теретна кола – гости, а време протиче; ни сам Крон није задовољан.
На Васкрс села „подижу иконе“ по реду. То значи, напред је Крон са ђаконом, а иза носе барјаке; иде весела гомила друмом, певају „Христос воскресе“, топли ветар добрано дува са стране, барјактари се храбро зноје, а код куће сви чекају. И натраг, када Крон одјаше на коњу, иконе и знамења носе право пољем. На почетку вечери брбљају из свег гласа по стрњиштима. Лица се црвене, злато гори на иконама на светлом пролећњем ветру, и мотке збуњено лете кроз ваздух. Већ је време тихог и успламтелог пролећа. Већ јеле цветају; на ободу села појављују се бледозелени цветићи; чудно је пронаћи ове мајушне миомирисне изданке природе на црним четинарима. На местима где је влажно и спарно, у сивкастим јасицима појављују се љубичице; слаби сладуњави мирис креће се у таласима, а оне стоје – нежне, окренувши ка југу и сунцу своје главице, као драге виле; но ако их откинеш, убрзо увену. Увече у помрчини долећу шљуке на језеро са удаљених места; оне лете једна за другом на минутном растојању и тихо жагоре како се не би изгубиле.
Сунце греје, стада су изашла у поље. Целог дана лутају, пасу меку траву топлим њушкама; краве њишу боковима и повремено избацују доброћудни језик; из села се вуку сићушна дечица под бледолазурним небом да чувају стоку до поднева, а назад иду по стрњишту замишљено и без журбе; подижу штапове, везујући на њих крпе-барјаке – певају нешто своје, потом лове чавке у поточићу; над њима струји светли пролећни ваздух; дан и ноћ расцветава се по јарузи. Село је блеђе и тише, слама на крову је модрикаста и греде у избама као да дишу.
На Ђурђевдан Крон има посла: иза села, у пољу обавља молебан – благослов за стоку на испаши. Краве су простодушне, коњи мирни и питоми, као добри радници, само су ждрепци плаховити: лако, на својим дугачким танким ножицама скачу са једног места на друго. Стоје ћутљиве жене. Васкрс је већ прошао, време је озбиљно и тешко, црвених хаљина нема, лица дубоко изборана, са светлим дубоким очима, и зуби напола нестали, баш као код коња. Добро познају своје животиње, посматрају их, мисле о нечем док Крон чита испред стола и моли се. Потом све кропи светом водицом и отпушта на мирну испашу.
Сунце се све раније рађа и издашно греје земљу; радосно пролеће. Сам Крон, власник сто десетина, задовољан је и не жали се. Одозго је већ једном загрмело, уз највећу врућину и силне црне облаке; севало је, грмело благодатно и отегнуто, а уочи удара бледа муња обасјала је траву.
– Каква сила – говори отац Кронид и крсти се.
Потом је све узлетело, као да се неко забавља на небу, а на пољима овас ницаше весело и доле по ливадама трава напредоваше. Земља постаде спарна шикара која гмиже под ногама. Али другог дана опет се на небу појавило сунце, одмах се све просушило и кренуло у висину.
После ручка, уочи одмора, Крон изађе на клупицу код рибњака. Велики рибњак, испред ненастањеног мајура на тој страни, лежао је као ужарено огледало, а сунце је местимично продирало у воду; ту су биле топле, зеленкасте мрље. Крон је седео и посматрао, а у рибњаку су хоризонтално дремали шарани, такође стари, као и он сам; с времена на време сићушне црвенперке прилазиле су до саме површине, помаљале се, правиле кругове. У кретању риба беше лењост, и Крон је тада осећао своје године и снагу пролећа. Устао је, прошетао поред рибњака и, замишљен, пошао кући. Успут је размишљао о закупу: јесу ли мужици из Костенке одрадили дуг? Хоће ли Ђорђе дати рубље, или ће преварити? Истина, код куће су чекали свакојаки клијенти, а увече мора да сахрани девојчицу код Петра Константинова. У последње време поумирало је много деце, „све је то живот“. Гробиће лако и брзо копају на гробљу, навише, у удаљеном углу; овде је много дечијих хумки; између њих трава, а поред јарак са пелином. Одавде се види далеко; славна земља лежи наоколо, као златна чинија; Крон полагано пали тамјан, гледа у даљину; у равномерном лету дим из кадионице се на почетку диже изнад хоризонта у небо, потом силази доле. Са четири стране дува слаб ветар, облачић дима бледи и покорно се шири, постаје плавичаст. Иза плаче жена; румени младић отпевава. Убрзо спуштају сандучић – и крај.
Крон пролази кроз хумке, дрвени крстови местимично су накривљени, зарасли у траву. На гробљу нема дрвећа, слободан ваздух од земље до неба. Између крстова спокојно промиче ветар, понекад ластавица седне да предахне.
Крон се заустави код оца и прекрсти се; овде је чак и име урезано; тог трена, при заласку милог сунца, на споменику гори светлост; високо на небу лебде ласте, усмеравајући се крилима према поточићу у ливадама.
Близу је Тројица, а онда, кроз недељу дана – вашар. Весела Тројица пада у ведар дан. Прашина по друму и сунце одозго пржи, а небо радосно-плаво, као што беше и страшно давно, у детињству. Стабла бреза шуме код цркве, тајна љубав зри у омладини. У свим колибама испред икона су гранчице; када почну да се суше, појављује се нарочити мирис у оскудном човечијем боравишту; ветрић кроз прозорче помиче гране, а из детињег доба присећа се бубица које су милеле по праз ничном жбуњу. У шуми, на дивљим местима, девојке плету венце – везују врхове бреза, праве лук и нагађају хоће ли брзо да увене. Дечица траже у долинама шарену траву бусењачу, она расте јадна и чудна, неодређене боје. Мале девојчице је ископавају, облаче у хаљинице и чувају, као луткицу. Липе и храстови стоје около у тишини.
Већ је много трава израсло на ливадама, и животиња воли да шета у пару. Онижи старац Карпич гори под сунцем; дугачки бич пузи за њим као змија, његово лице је мрко, а коса снежнобела. Чудно је видети ово сребро на грубом пастирском телу. Када је без капе, ветар лагано њише његове коврџе, на темену је ружичасти апостолски кружић. Иде ли у подне кући, на коњу, узвишицом, у гуњу, стоји ли сатима око стада, кршан, као добар бор – увек су његове очи светле и пуне пољског ветра; понекад оне сузе, али их сузе само умивају.
На вашар се сјате села из целог округа. Иза Кроновог села, на пашњаку, наместили су шаторе; врве таљиге, рукунице стрче нагоре. Прашина и жамор, мирише катран, скиче прасићи и издалека сеоски празник личи на монголски табор. Пуше се топле краве, жуте се и жалосно посматрају влажним очима: тешко је живети, треба попустити. Накупци крава излежавају се у трави иза вашара, код пута. Ту су како би преотели стоку и купили је на велико пре трговаца.
У два, три сата долази да разгледа и Крон. На вашару већ шета тројица јеврејских свештеника из округа; један жалоснији од остале двојице; коса му позади још није порасла, груди уске, смета му свештеничка раса. Поред њега је снажна матушка у мантилу и шеширу са цвећем. Ветар лелуја црвене цветове и само што не однесе душу и памет ускогрудог оца. Он се зноји и купује жени чешаљ. А Крон паметним дубоким тоном разговара са бакалином, здрави се са козачким подофициром. Несрећна „сеоска полиција“ – у прашини и усахла од старости, непрестано се налази у патроли, труцка се на козачком седлу и дрошкама[5] из општине у општину, гори на сунцу, а на вашарима грицка сунцокрет и снуждено беседи са либералним спахијама.
Код бакалина Крон испија чај, држећи тацну у снажним маљавим рукама; тражи кучину за школу; али док теку разговори и тргују сунцокретом, изненада с бока наилази олуја. Моћна киша гуши земљу и радосно се сједињује с њом, брзо кисну људи, пребацују на себе асуре, склањају се испод таљига; лете на коњима; жива пара диже се са њих. Горе у црним облацима показује се ватрена змија, заслепљујући ударац цепа ваздух, издалека, са поцрнеле земље, подиже се слатки мирис; трава се повија под олујом, замире.
Крон се сакрио код бакалина и подсмева се киши; горе изнад њега платно се брзо наквасило, али он се не узнемирава и без шешира истура главу на кишу.
Након пола сата олује више нема; пуше се и протичу гомиле облака у златној светлости. Дијамантске капи пресецају ваздух и божанствена дуга појављује се на небу. Крон осунчан зрацима прикупља мантију и креће кући. Код куће, поред плота, жуто-бели јасмин процветао као разбарушена шубара, и ка оцу Крониду плови снажан мирис. Вече блиста. Из кухиње искаче галопом кафени пас Каштан. Трчи незграпно, његово тело је огромно и меко; светлуца се у покретима, глава му је медвеђа са округлим жутим очима; сав је као добар несташни враголан. Крон га милује по глави и улази у кућу.
Другог дана, предвече, небо је прозрачно. Утихнули су ветрови, у облацима је љубав и милозвучност. Крон одлази према реци; рибе се брчкају; поплављена ливадска трава је сочна и недирнута; већ цветају звончићи, цвеће косидбе. Крон предосећа сено и слатке мирисе. Ведри враголани трче по плићаку. У врбаку, који мирише као када је Крону било девет година, песком трчкарају деца. Најстарији их учи да пливају. Слабуњава тела весело светлуцају на сунцу, циче и боје се дубине, а потом се одмах на обали појављују ружичасте кошуљице, као да су уместо голих тела израсли светли цветови.
Крон се полако пење на брдо иза реке и једва иде стазицом кроз младу раж; мора у Дмитрово, овуда је ближе пречицом. Прошавши раж, зауставља се на ливадици са које се подиже пара: прилично је вруће да хода даље, жели да предахне. Скида шешир; полуседа коса пада доле. Као стари пастир, он гледа доле на село и размишља о нечему. Одједном чује иза себе слабо шуштање. На крају озеленеле детелине стоји зец; трчао је весело скакућући у топлу зору и, угледавши Крона, замро. Подигао се на задње шапице, мрда ушима, и брци му се немирно мичу. Цело сиво слабашно телашце подрхтава и пуно је свете знатижеље. Крон ћути и осмехује се. Зекан скакуће и лаганим трком, не бојећи се, претрчава поље у десетак корака; високо подиже репић на позадини бледопрозрачног неба.
Баћушка се и даље осмехује и устаје. Полагано иде утабаном стазицом кроз овас и након неколико минута поново се окреће натраг. Али зекана више нама, само се село у долини пуши и лежи у вечерњој светлости.
Зором, враћајући се кући, отац Кронид чује првог певца. Он меко кукуриче и наговештава врели јун и ноћи без росе.
[1] Лапта (народна игра с лоптом).
[2] Кулич (васкршњи колач).
[3] Кичке – старинске капе удатих жена.
[4] Пасха – руска посластица од сира и сувог грожђа која се спрема за Васкрс, обично у облику пирамиде.
[5] Дрошки – руска кочија
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар