Једна од најлепших завршних формула српске народне епике гласи:
То је било добро и честито
И миломе Богу приступачно.
Управо то сам помислила када сам чула да је песник за децу Момчило Мошо Одаловић добио овогодишњу Жичку хрисовуљу, што је он, много чиме заслужио.
 |
| Манастир Жича, Преображење, 19.8.2017. |
Пре свега, као аутор чудесне поеме за децу и одрасле Жича пчелино чедо, која у својој темељној метафори стапа различите типове духовности. Ону универзалну, по којој је пчела од древих Египћана наовамо свето биће, различито од свих других инсеката и животиња. Тако су стари Египћани веровали да је она настала из суза њиховог врховног божанства Амона Ра, оличења сунца и владара неба. За античке Грке она је била симбол и оличење Деметре, богиње жита и плодности, неговатељице младих и зелене земље, чуварке брака и светих закона. И латински песник Овидије опевао је у четвртом певању свог спева Георгике пчелу, и то као идеалног грађанина – „парви Qуиритес“. За афричка племена из Судана, пчела је оличење плодоносног заједничког делања, а већина народа који су знали за пчелу штитили су је и по божјим и по људским законима. У пчелињим производима – меду и воску – физичко прераста у духовни квалитет. Тако кажу да и на велшком и на гелском реч којом се именује восак истовремено значи и савршен, потпун, целовит.
Света и благословена јесте и она древна словенска пчела која се роји у крошњи и стаблу древне словенске липе, а Одаловић јој даје име своје касетним бомбама убијене сестре Јевросиме:
Сама пчела на липовој грани,
Испод ње су мед и медовина
Све нас она и поји и храни.
Разменом или деобом пчела успостављало се између домаћина духовно сродство, равно оном крвном сродству што везује браћу која од заједничког воска скупа сучу братску свећу. Пчела јесте и она благословена и света „медна буба“, која се на Божић попут облака роји у домаћинској кући и лети уз Дунава и низ Дунава тражећи младог Бога, а на Ускрс долеће од Бога и „казује лето богато“:
Великдан шарен прешарен,
Ђурђевдан травком и шумом
Петровдан белим јечменом
Или се, попут пчеле Косовке, опет на Ускрс „вали“ „ја имам белу пченицу“. Нестајањем „челе и цвијета“, почиње у пророчанству Југ Богдановом „пошљедње вријеме“, а мој стриц Бошко Драшковић, пчелар, каже: „Два најљепша Божија цвијета су чела и овца, оне васи свијет ране и обукују.“
Пчела, као биће за себе и пчела као рој окупљен око матице, оличава у Одаловићевој поеми заједничко прегалаштво, плодоносни и благословени труд којим се, попут чудесног саћа, гради „све црквица уз црквицу“. Тако Одаловићева Жича „Саборница за све цркве!/ Црква мајка“ ниче из „умећа пчеле радилице“ и од звука фруле Божидарке, у којој као „давни ветрић с Хиландара“ струји ктиторски налог. Исповремено, пчеле оличавају и молитвену заједницу која се у цркви сабира као у кући својој и божјој, и коју заједнички труд везује и орођује.
Зрело песништво Моша Одаловића, узето у целини, прожима обједињујућа, топла духовност, племенита побожност без позе, тако типична за наше Косовце и Метохијце, који су, живећи међу светињама, развили посебан однос према црквама и манастирима. Песник у циклусу посвећеном најзначајнијим српским храмовима обједињује Грачаницу, Милешеву, Анђеле, Острог топлим деминутивним ословљавањем: „кућице моја света“. Ту Одаловићеву свету кућу граде људи заједничким трудом научени од матице „сунчевог чељадета“:
Од ње људи
учили да раде,
да се роје
ко што чини пчела.
Та Мошова и наша пчела јесте и еминентно хришћански симбол, оличење Богородице, безгрешне мајке девице. Кажу да се у Константинопољу с куполе оскрнављене Свете Софије подигла и у небо узлетела велика златна пчела.
Најзад, а то није најмање важно у Одаловићевој поезији, та општа пчела окупљена око матице као свог физичког извора и духовног средишта, јесте и његова никад прежаљена родна кућа из Старог Грацког код Липљана, у којој се ројила велика породица, мајка, отац, десеторо деце, али и баба и дед, кумови и пријатељи, сви они које Момчило Одаловић зове својим родом. А они који га знају, знају да он речју роде озрачује и своје пријатеље, децу којој пева, све нас којима свуда, па и на прокаженим друштвеним мрежама, дели медене капи своје поезије и своје дечји једноставне „црткарије“. Има у том меду и горчине, тешке сузе избегличке, болног сећања на завичај, људе и куће којих више нема, и, пре свега, сећања на никада прежаљену родитељску кућу, ону из које је М. О. у часу одласка „украо ласту“, и у којој су заувек остале „изгубљене стране света“.
Тешко је и пчели када се сели.
Трмка је кроз саће пустила жиле.
Хајде, покушај, Небо пресели,
Чућеш како Влашићи цвиле.
По том опевању разореног гнезда Мошо се приближава својим птицама Косовчицама.
Модерном детету, малом императору, истовремено заштићеном и заточеном у царству дечје собе и сасвим лишеном искуства једне друкчије заједнице, Мошо Одаловић пева своје детињство и нуди, чини ми се, све драгоценије искуство: „потамо се, ниси сам и ниси једини“.
Данас Момчило Одаловић јесте класик српске поезије за децу и јесте, упркос властитом самооспоравању, велики песник, који целином живота и дела сведочи да песникова величина не зависи од тога коме он пева већ почива на природи света и искуства које он своме читаоцу нуди, на оном јединственом, неухватљивом споју духовног и чулноконкретног, наивности и мудрости, хумора и горчине, на којима гради своје песничке светове.
Зато је то што је Момчило Одаловић добио Жичку хрисовуљу „добро и честито и миломе Богу приступачно“. Челе ми.
 |
| фото: Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево преузми везу: Драган Хамовић, ЧОВЕК ЈЕ ПЧЕЛА |
Нема коментара:
Постави коментар