Постоје појмови који стално траже објашњавање, одржавање у животу. Неки од њих се у одређеном времену појаве као вема важни.
За нас у Србији данас, појам поверења је један од најважнијих.
Можда и најважнији..
Много смо пута обманути, преварени, рањени - а то наравно боли.
И наравно да човек закључи да не би смео тек тако да указује поверење неком.
Не умемо увек добро да применимо ону библијску "будите мудри као змије и безазлени као голубови". Али уместо да прихватимо своју одговорност за то како истовремено испунити два захтева који су сваки за себе довољно тешки, ми најчешће пребацујемо одговорност на друге.
Овај ме је преварио, овај ме разочарао, овај ме је издао...
Од тога имамо мали психолошки добитак, пре свега заштиту и храњење свог ега, а велику штету. На тај начин гушимо свој ентузијазам, храброст, одлучност и смањујемо потенцијал заједништва које нам је насушно потребно.
Не можемо да се окупимо у групе које би се организовале за неке корисне циљеве. не верујемо ни једни другима ни било коме ко би се појавио као неопходни лидер у било којој области.
Искуство нам говори да се данас сви руководе сопственом коришћу и приземним циљевима. Без обзира на то, интуитивно знамо да се без поверења не може живети. Прихватамо неке људе у свој круг пажње, неке од њих смо склони чак и да идолизујемо, јер је наша потреба за заједништвом огромна а заједници су потребни и лидери и чврсте карике међусобне повезаности.
И лидер и онај са којим треба да будемо у непосредној, чврстој вези, да заједнички градимо јаку групу, неопходни су нам. Али како дати све од себе за заједнички циљ, заједничку добробит, ако се не препустимо у потпуности.
"Мудри као змије, безазлени као голубиви" једна је од равнотежних једначина коју нам је Христос оставио и једноставно не можемо је прескочити.
Кад се она поремети настају два велика искривљења праксе. Једно је претерана сумњичавост и критизерство који нам онемогућавају било какво смислено удруживање, а друго је идолизација или сентиментална заслепљеност која увек води разочарењу и кидању заједнице. Видимо данас међу нама последице и једног и другог поремећаја равнотеже. Сем оних који се удружују само на основу најконкретнијих и најкористољубивијих циљева свако удруживање нам изгледа немогуће.
Како решити једначину?
Није лако наћи одговор. Задатак који је у њој постављен тражи изнова и изнова, опет и опет, наш искрени и велики труд у решавању.
Један од могућих путева за решавање једначине је - смирити своје срце и покушати хришћански да волимо неког са његовим врлинама и манама. Смирено и мудро раздвојити нечије врлине и мане (а сви их имамо) и не допустити себи да због нечијих врлина занемаримо његове мане. Кад човек одржава мирно, без осуђивања, свест о нечијим мањкавостима, тај га неће разочаравити. Једноставно - неће му давати поверење у свему, већ само у ономе у чему је тај добар. Ван памети је имати поверења да ће неко ко стално касни баш кад нам затреба стићи на време. И онда се још и разочаравати. Зашто веровати да ће нас неко ко је добар и благ али кукавица заштити од силеџије? Па се онда разочаравати кад не ускочи у тучу. Али има ствари за које у те исте људе можемо имати поверење.
И онда нема разочаравања, које толико волимо јер нас лишава наше одговорности, обавезе да ми у нечему будемо носиоци врлине. Одлучујућа карика. А свако од нас је одлучујућа карика.
Ако тако поступамо - уместо да неког идолизујемо, јер нам је тако лакше, и чекамо да се појави први знак нечије несагласности са сликом коју смо ми сами направили и тако останемо без наших обавеза - можда можемо да успоставимо заједницу у којој ће и нама бити боље.
Кад тако прилазимо другом. можемо да му дамо поверење и у стварима које надилазе наше искуство и наша схватања, наше знање и специјалност, па да се сви заједно упутимо ка решавању проблема. Свако улажући свој дар, потребан другима. А ми данас имамо толико проблема да не знамо који прво да решавамо.
Циљ је да поверењем омогућимо повезивање наших дарова и добробит за све у заједници. Ми хришћани не можемо без вере, поверења у Христа. Не можемо ни без поверења да нешто од Христа има у сваком од нас. Само, мудри као змије, не бисмо смели да олако било ког доживљавамо као Христа самог, у целини. Макар се радило и о светитељу. Тек заједно смо Христос, Црква.
Без поверења осуђени смо да не верујемо даровима других, али тиме и да занемаримо своје дарове и отежамо им пуно коришћење које је могуће само у чврстој заједници. Уместо да искористимо сопствене дарове детињасто се постављамо у центар света и постајемо судије свима и свему. Они који праве идоле, они који се разочаравају. Све у свему - илузорно моћни.
Данашња индивидуалистичка цивилизација и то што се назива демократијом одржавају нас управо у том детињастом стању неодговорног судије. Такви смо потребни систему.
На друштвеним мрежама поверење је најповршније, најлакше се успоставља и најлакше раскида. Колико год могу да нам буду од користи оне могу и да буду веома штетне и због тога на њима треба да имамо и посебан опрез. Пријатељство у животу заиста подразумева поверење, а пријатељство на мрежи пре свега - сентимент и посматрање себе у замишљеном другом. И често доносе само проширено затварање у себе уместо успостављања истинске заједнице.
Поверење је дефинитивно један од најважнијих појмова у малом српском речнику који нам је неопходан за опстанак и излазак из живог блата које нас гуши.
ђакон Ненад Илић
За нас у Србији данас, појам поверења је један од најважнијих.
Можда и најважнији..
Много смо пута обманути, преварени, рањени - а то наравно боли.
И наравно да човек закључи да не би смео тек тако да указује поверење неком.
Не умемо увек добро да применимо ону библијску "будите мудри као змије и безазлени као голубови". Али уместо да прихватимо своју одговорност за то како истовремено испунити два захтева који су сваки за себе довољно тешки, ми најчешће пребацујемо одговорност на друге.
Овај ме је преварио, овај ме разочарао, овај ме је издао...
Од тога имамо мали психолошки добитак, пре свега заштиту и храњење свог ега, а велику штету. На тај начин гушимо свој ентузијазам, храброст, одлучност и смањујемо потенцијал заједништва које нам је насушно потребно.
Не можемо да се окупимо у групе које би се организовале за неке корисне циљеве. не верујемо ни једни другима ни било коме ко би се појавио као неопходни лидер у било којој области.
Искуство нам говори да се данас сви руководе сопственом коришћу и приземним циљевима. Без обзира на то, интуитивно знамо да се без поверења не може живети. Прихватамо неке људе у свој круг пажње, неке од њих смо склони чак и да идолизујемо, јер је наша потреба за заједништвом огромна а заједници су потребни и лидери и чврсте карике међусобне повезаности.
И лидер и онај са којим треба да будемо у непосредној, чврстој вези, да заједнички градимо јаку групу, неопходни су нам. Али како дати све од себе за заједнички циљ, заједничку добробит, ако се не препустимо у потпуности.
"Мудри као змије, безазлени као голубиви" једна је од равнотежних једначина коју нам је Христос оставио и једноставно не можемо је прескочити.
Кад се она поремети настају два велика искривљења праксе. Једно је претерана сумњичавост и критизерство који нам онемогућавају било какво смислено удруживање, а друго је идолизација или сентиментална заслепљеност која увек води разочарењу и кидању заједнице. Видимо данас међу нама последице и једног и другог поремећаја равнотеже. Сем оних који се удружују само на основу најконкретнијих и најкористољубивијих циљева свако удруживање нам изгледа немогуће.
Како решити једначину?
Није лако наћи одговор. Задатак који је у њој постављен тражи изнова и изнова, опет и опет, наш искрени и велики труд у решавању.
Један од могућих путева за решавање једначине је - смирити своје срце и покушати хришћански да волимо неког са његовим врлинама и манама. Смирено и мудро раздвојити нечије врлине и мане (а сви их имамо) и не допустити себи да због нечијих врлина занемаримо његове мане. Кад човек одржава мирно, без осуђивања, свест о нечијим мањкавостима, тај га неће разочаравити. Једноставно - неће му давати поверење у свему, већ само у ономе у чему је тај добар. Ван памети је имати поверења да ће неко ко стално касни баш кад нам затреба стићи на време. И онда се још и разочаравати. Зашто веровати да ће нас неко ко је добар и благ али кукавица заштити од силеџије? Па се онда разочаравати кад не ускочи у тучу. Али има ствари за које у те исте људе можемо имати поверење.
И онда нема разочаравања, које толико волимо јер нас лишава наше одговорности, обавезе да ми у нечему будемо носиоци врлине. Одлучујућа карика. А свако од нас је одлучујућа карика.
Ако тако поступамо - уместо да неког идолизујемо, јер нам је тако лакше, и чекамо да се појави први знак нечије несагласности са сликом коју смо ми сами направили и тако останемо без наших обавеза - можда можемо да успоставимо заједницу у којој ће и нама бити боље.
Кад тако прилазимо другом. можемо да му дамо поверење и у стварима које надилазе наше искуство и наша схватања, наше знање и специјалност, па да се сви заједно упутимо ка решавању проблема. Свако улажући свој дар, потребан другима. А ми данас имамо толико проблема да не знамо који прво да решавамо.
Циљ је да поверењем омогућимо повезивање наших дарова и добробит за све у заједници. Ми хришћани не можемо без вере, поверења у Христа. Не можемо ни без поверења да нешто од Христа има у сваком од нас. Само, мудри као змије, не бисмо смели да олако било ког доживљавамо као Христа самог, у целини. Макар се радило и о светитељу. Тек заједно смо Христос, Црква.
Без поверења осуђени смо да не верујемо даровима других, али тиме и да занемаримо своје дарове и отежамо им пуно коришћење које је могуће само у чврстој заједници. Уместо да искористимо сопствене дарове детињасто се постављамо у центар света и постајемо судије свима и свему. Они који праве идоле, они који се разочаравају. Све у свему - илузорно моћни.
Данашња индивидуалистичка цивилизација и то што се назива демократијом одржавају нас управо у том детињастом стању неодговорног судије. Такви смо потребни систему.
На друштвеним мрежама поверење је најповршније, најлакше се успоставља и најлакше раскида. Колико год могу да нам буду од користи оне могу и да буду веома штетне и због тога на њима треба да имамо и посебан опрез. Пријатељство у животу заиста подразумева поверење, а пријатељство на мрежи пре свега - сентимент и посматрање себе у замишљеном другом. И често доносе само проширено затварање у себе уместо успостављања истинске заједнице.
Поверење је дефинитивно један од најважнијих појмова у малом српском речнику који нам је неопходан за опстанак и излазак из живог блата које нас гуши.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар