12. септембар 2017.

Два записа о религиозности кнеза Милоша

   Кнез Милош Обреновић је јунак многих анегдота. Његов карактер изражен у њима можда више говори о ауторима него о самом господару, без обзира на то да ли је приказан у позитивном или негативном смислу. Доњи дом енглеског парламента је 29. маја 1863. расправљао о српско-турским односима поводом турског бомбардовања Београда у јуну 1862. године. Резултат те расправе је дошао касније када је Србија без рата добила „кључеве градова" које су напустиле турске трупе. Наравно, и Београд. У тој расправи главни заступник туркофилске политике био је господин Лејард, државни секретар Министарства иностраних послова. Он је критиковао Србе. Није поштедео ни кнеза Милоша:
                                                 
   „И Милош постаде кнезом. То је тиранин човек, необразован; владао је деспотски све док се није осетила потреба новог хатишерифа. (...) Милош је био владалац деспотичан, покварен, грамзив." (Навод је из књиге Милана (Филипа) Христића - „Србија и Енглеска пре пола века: мисија Филипа Христића у Лондону 1863. годинеˮ - Београд, књижар издавач Геца Кон, 1910. страна 200.)
   Лоша слика о „честитом кнезу" далеко је прешла границе Балкана. Али литература бележи и сасвим супротне примере. Ауторка обимне књиге „До 'коначног решења' - Јевреји у Београду 1521-1942ˮ (друго издање 2016, Чигоја, Београд) Жени Лебл објавила је низ драгоцених чињеница које су значајне не само за њене сународнике већ и за историју Београда уопште. Писала је и о кнезу Милошу. За ову прилику издвајамо запис са стране 77:
   „Кнез Милош, који је често посећивао јеврејску четврт, нарочито је волео да у синагоги слуша хазана и хор. Једном приликом даровао је храму леп велики лустер са угравираном посветом, у вредности од 800 сребрних франака."
   На истој стани пише: „Милош је подарио Јеврејима сва грађанска права која су уживали и остали становници Србије. Јевреји су то веома ценили и трудили се да својим поштењем, радом и везама допринесу економском процвату Србије."
   Ови кратки записи као да мењају слику о свемогућем, осионом, суровом, поквареном, припростом кнезу, како је претежно приказан у српској литератури. Чињеница да је „често посећивао јеврејску четврт" и нарочито волео да „у синагоги слуша хазана и хор" не говори само о мудром политичком потезу већ и о духовној потреби и верској толеранцији која и данас може бити пример за углед.
   Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена" Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87):
   „За време мог бављења у конаку, ја сам увек чита молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе."
   Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара:
   „Кнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Крагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Кад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Кад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао 'Благословено царство'..." (стр. 88‒89)
   Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног" народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Као да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.

   извор: www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар