Појам пасивни атеизам у себи скрива парадокс свакодневног живљења већине, формално, верног народа. Ма колико био на први поглед нелогичан и неприметан, непостојећи, пасивни атеизам уствари представља појаву толико приметну да је свештеници као проблем у свом апостолском раду и не примећују, јер их она са свих страна окружује баш као и ваздух.
Појму пасивни атеизам, када је реч о, по форми, верном народу најбоље одговара израз суштинска незаинтересованост за веру и стварна отуђеност верног народа од саборног, подвижничко-литургијског начина живљења у Цркви. Највећи део верног народа свој живот у Цркви заснива и испуњава на нивоу фолклорно-историјског односа у коме је довољно знати када је крсна слава коју су славили наши дедови, када је прва недеља поста када "ваља да се" не једе мрсна храна да би се причестило - "јер се ваља". Затим је довољно по истом принципу знати када су Божић, Велики Петак и Васкрс са свим пропратним народним обичајима. Неопходно је даље обратити пажњу и на дане када се славе велики Срби светитељи, нпр. Свети Сава, или кад је Видовдан. Посматрано кроз призму фолклорно-историјског односа према вери, такође се и све молитве, као и само Свето Причешће, схватају као, иако најсветији, ипак само народни обичај, народна традиција.
Празници постају изговори за чисто световна празновања и весеља, без жеље да се дубље уђе у њихов спасењски смисао и, кроз њих, молитвено саживљење са Христом Богочовеком, Који је темељ свега. Пост је код једног дела народа схваћен не као време покајања, већ као форма неопходна за одржавање телесног здравља, попут дијете, на чијем крају стоји Причешће као гест добре воље човекове према Богу. Само се у траговима може наћи свест да је кршење поста грех, и то само по питању поста непосредно пре Причешћа. Нема жеље да се истраје у преумљењу, већ се само задовољава форма ради оправдавања весеља без Бога. У не тако давној прошлости у већини случајева свадбено весеље је бивало ради венчања, сада је обрнуто, па је венчање само леп украс на породичном весељу. Украс који се по сили обичаја мора испоштовати. Тако је добрим делом и код крштења, опела, парастоса и крсних слава. Форма обичаја и закона је задовољена, тако да многи од нас свештеника, задивљени спољашњим сјајем транспарентне побожности, у већини случајева касно приметимо оно што чучи иза маске побожности која нам се показује.
Догађа нам се да у цркви венчавамо пагане и да за људе потпуно туђе благодати Духа Светог и заједници светих певамо "Са светима упокој..." То је отуда што се живот у Цркви схвата и доживљава као нешто што може бити остварено у потпуности и без стварне вере у Христа Богочовека и мимо Цркве као Његовог Богочовечанског организма. Наше време је време свеопште секуларизације (посветовњачења). Она се не може свести на пуки теоријски "прогон" Бога на Небо, као што многи данас уче, она се састоји у отпадању од духовно-терапеутског метода Цркве, тј. од искуства очишћења, просветљења ума и обожења као ступњева духовног живота.
На тај начин формално верујући, пасивни атеисти, себи одузимају могућност избављења од греха и смрти, јер се своде на границе времена и простора без Христа Који једини победи смрт. У нама савременом веку, када се говори о обожењу човека и његовог живљења, онда се обожење схвата као сједињење и заједница са Христом, али у једном сасвим апстрактном смислу. Међутим, нико не може задобити заједницу са Христом без аскетског живота, који јесте живот очишћења, просветљења и обожења.
Имајући у виду све напред речено долазимо до једног болног, али тачног закључка. Просто нам се намеће чињеница да је у Цркви, Богочовечанском организму који у свету објављује Христа Спаса Који осмишљава све видљиво и невидљиво, у великој мери занемарена унутрашња мисионарска делатност. Очигледна незаинтересованост верних за дубље упознавање вере православне у великој мери има корена у недостатку воље код свештеника да им покажу личним примером како је могуће сада и овде живети пуним хришћанским животом. Уместо да будемо град који на гори стоји, ми духовни пастири пре подсећамо на со која је обљутавела и изједначила се са сивилом свакодневице.
Формално вршење богослужења без осећаја за светост истог, уз многа скраћивања и прескакања молитви, нас свештенике са верним народом уместо да узводи ка молитвеном саживљењу са Христом и свима светима низводи уствари у прелест, у којој се такво назови богослужење претвара у демонослужење. То је отуда јер нема осећаја, а понекада, бојим се, и вере да је Христос ту са нама и у нама. Неретко се требе за потребе верних попут крштења, венчања, опела и др. од стране свештенства обављају и доживљавају као магијски чин којим се испуњава форма неопходна за аутоматско деловање благодати на човеку, а свештеник за то добија материјалну надокнаду. Благодат, која је неотуђива од сваког богослужбеног чина, остаје претрпана народним, често и чисто нехришћанским обичајима и ритуалима, јер са њом не садејствује и свештеничка поука и објашњење које просветљује таму незнања код верника. Уместо да на сваком месту и тренутку народ уздижемо ка Христу, неретко се прећутно стапамо са оним сто народна душа по инерцији чини тражећи Бога.
Речи проповеди у Цркви нам често, ако уопште има проповеди, звуче празно и лице на отаљавање посла, јер им не следује и пример личног живота. Не може се верни народ лечити од сујеверја, а да се при томе читају непостојеће молитве које верни траже по налогу врачара да им се читају у цркви. Како је могуће указивати на светињу брака уколико се у приватном животу одобрава и афирмише предбрачно и ванбрачно саживљење мушкарца и жене?
Евидентна је незаинтересованост дела свештенства за стварање и одржавање дубљег духовног односа са парохијанима преко свете тајне исповести и духовног очинства. Као да заборављамо на чињеницу да ћемо Христу Богочовеку положити рачун за поверену нам душу. Основни позив на покајање и међусобну љубав и праштање врло ретко се чује у нашим говорима по црквама и другде, где као свештеници морамо и требамо бити. То не чуди, будући да је и између нас свештеника света тајна покајања и међусобног саживљења у љубави Христовој мало заступљена, као и послушност духовном оцу, ако га макар и формално имамо. Света тајна исповести претворена је у нешто резервисано за оне који не могу да умру јер су може бити много грешни или пак за оне који немају паметнија посла. Исто је и са Светим Причешћем, која се са једне стране строго везује за одређене дане када је "једино дозвољено" причешћивати се, а са друге стране постоји схватање по коме се може причешћивати кад ко хоће без обзира на евентуалну саблазан код оних других и обратно. Дозвољавамо себи луксуз да нам се верни деле на Павлове или Петрове, заборављајући да је Христос благовољењем Оца и силом Духа Светога једини Животодавац за покајане људске душе. Као да не постоји стварна жеља да верне приведемо Христу и као да нам је благодат свештенства наметнуто бреме које је тешко носити. И јесте тешко, не зато што Христов јарам није лак, већ зато што најпре не иштемо Царство Небеско да би нам се све остало додало. Најчешће радимо супротно, али Бог је милостив и дуго трпи, не желећи на силу да нас приводи к Себи, без обзира што понекада испада да човек живи само о хлебу; а не живи само о хлебу.
Искушења у свакодневном животу су велика и са свих страна салећу и саплићу нас свештенике у подвижничко-литургијском сведочењу Христа. Демон нам на хиљаде оправдања и изговора нуди за малодушност, за гомилање чисто земаљског блага и за међусобна трвења и незинтересованост за верне. Међутим, неопходно је не само веровати у Бога, него и веровати Богу да је реално и увек са нама, баш као што су то чинили и Апостоли и Свети Оци, јер иста је благодат на нама као и непријатељ пред нама. Непријатељ који је побеђен и немоћан уколико смо ми моћни у вери Христовој. По рецима Светог Симеона Новог Богослова, највећи јеретик је онај ко говори да је немогуће живети животом Светих Отаца и у овом времену имајући при томе у виду стварно и стално Христово присуство и дејство са нама у све дане до свршетка века.
Да ли смо ми са Христом или мимо Њега то од нас зависи, баш као што од нас зависи наше одређење да ли ћемо бити и остати борци за пуноћу раста човековог у Христу или ћемо себе претворити у агрегате пасивности и мртвила форме и обичаја. Сама форма без суштинског проницања у разлоге постојања човека и света не представља ништа. Да бисмо прошли дубину рајског стања, надишли тренутак и самог стварања света и човека и као слободни богови по благодати Христовој стали пред престо Оца нашег вођени Духом Светим Господом Животворним неопходно је да својим подвигом, речима и делима, претекнемо крила и глас анђела у слављењу Господа. Само на тај начин моћи ћемо да будемо мало мањи од анђела славом и чашћу овенчани. Свештеник у овом свету није градитељ и утврдитељ светског, већ рушитељ и уништитељ света без Бога свеоружјем Христове Љубави коју поседује Пастир Добри ради свих и за све нас.
Само унутарцрквено покајање, али прво код нас свештеника, може од Цркве отерати пасивност и незаинтересованост за спасење од греха и смрти; другог пута осим пута смрти за грех и горду самозадовољност нам нема ако смо спремни да сами себе и једни друге са свима светима Христу Богу предамо.
Јереј Бобан Миленковић
извор: www.prijateljboziji.com
Појму пасивни атеизам, када је реч о, по форми, верном народу најбоље одговара израз суштинска незаинтересованост за веру и стварна отуђеност верног народа од саборног, подвижничко-литургијског начина живљења у Цркви. Највећи део верног народа свој живот у Цркви заснива и испуњава на нивоу фолклорно-историјског односа у коме је довољно знати када је крсна слава коју су славили наши дедови, када је прва недеља поста када "ваља да се" не једе мрсна храна да би се причестило - "јер се ваља". Затим је довољно по истом принципу знати када су Божић, Велики Петак и Васкрс са свим пропратним народним обичајима. Неопходно је даље обратити пажњу и на дане када се славе велики Срби светитељи, нпр. Свети Сава, или кад је Видовдан. Посматрано кроз призму фолклорно-историјског односа према вери, такође се и све молитве, као и само Свето Причешће, схватају као, иако најсветији, ипак само народни обичај, народна традиција.
Празници постају изговори за чисто световна празновања и весеља, без жеље да се дубље уђе у њихов спасењски смисао и, кроз њих, молитвено саживљење са Христом Богочовеком, Који је темељ свега. Пост је код једног дела народа схваћен не као време покајања, већ као форма неопходна за одржавање телесног здравља, попут дијете, на чијем крају стоји Причешће као гест добре воље човекове према Богу. Само се у траговима може наћи свест да је кршење поста грех, и то само по питању поста непосредно пре Причешћа. Нема жеље да се истраје у преумљењу, већ се само задовољава форма ради оправдавања весеља без Бога. У не тако давној прошлости у већини случајева свадбено весеље је бивало ради венчања, сада је обрнуто, па је венчање само леп украс на породичном весељу. Украс који се по сили обичаја мора испоштовати. Тако је добрим делом и код крштења, опела, парастоса и крсних слава. Форма обичаја и закона је задовољена, тако да многи од нас свештеника, задивљени спољашњим сјајем транспарентне побожности, у већини случајева касно приметимо оно што чучи иза маске побожности која нам се показује.
Догађа нам се да у цркви венчавамо пагане и да за људе потпуно туђе благодати Духа Светог и заједници светих певамо "Са светима упокој..." То је отуда што се живот у Цркви схвата и доживљава као нешто што може бити остварено у потпуности и без стварне вере у Христа Богочовека и мимо Цркве као Његовог Богочовечанског организма. Наше време је време свеопште секуларизације (посветовњачења). Она се не може свести на пуки теоријски "прогон" Бога на Небо, као што многи данас уче, она се састоји у отпадању од духовно-терапеутског метода Цркве, тј. од искуства очишћења, просветљења ума и обожења као ступњева духовног живота.
На тај начин формално верујући, пасивни атеисти, себи одузимају могућност избављења од греха и смрти, јер се своде на границе времена и простора без Христа Који једини победи смрт. У нама савременом веку, када се говори о обожењу човека и његовог живљења, онда се обожење схвата као сједињење и заједница са Христом, али у једном сасвим апстрактном смислу. Међутим, нико не може задобити заједницу са Христом без аскетског живота, који јесте живот очишћења, просветљења и обожења.
Имајући у виду све напред речено долазимо до једног болног, али тачног закључка. Просто нам се намеће чињеница да је у Цркви, Богочовечанском организму који у свету објављује Христа Спаса Који осмишљава све видљиво и невидљиво, у великој мери занемарена унутрашња мисионарска делатност. Очигледна незаинтересованост верних за дубље упознавање вере православне у великој мери има корена у недостатку воље код свештеника да им покажу личним примером како је могуће сада и овде живети пуним хришћанским животом. Уместо да будемо град који на гори стоји, ми духовни пастири пре подсећамо на со која је обљутавела и изједначила се са сивилом свакодневице.
Формално вршење богослужења без осећаја за светост истог, уз многа скраћивања и прескакања молитви, нас свештенике са верним народом уместо да узводи ка молитвеном саживљењу са Христом и свима светима низводи уствари у прелест, у којој се такво назови богослужење претвара у демонослужење. То је отуда јер нема осећаја, а понекада, бојим се, и вере да је Христос ту са нама и у нама. Неретко се требе за потребе верних попут крштења, венчања, опела и др. од стране свештенства обављају и доживљавају као магијски чин којим се испуњава форма неопходна за аутоматско деловање благодати на човеку, а свештеник за то добија материјалну надокнаду. Благодат, која је неотуђива од сваког богослужбеног чина, остаје претрпана народним, често и чисто нехришћанским обичајима и ритуалима, јер са њом не садејствује и свештеничка поука и објашњење које просветљује таму незнања код верника. Уместо да на сваком месту и тренутку народ уздижемо ка Христу, неретко се прећутно стапамо са оним сто народна душа по инерцији чини тражећи Бога.
Речи проповеди у Цркви нам често, ако уопште има проповеди, звуче празно и лице на отаљавање посла, јер им не следује и пример личног живота. Не може се верни народ лечити од сујеверја, а да се при томе читају непостојеће молитве које верни траже по налогу врачара да им се читају у цркви. Како је могуће указивати на светињу брака уколико се у приватном животу одобрава и афирмише предбрачно и ванбрачно саживљење мушкарца и жене?
Евидентна је незаинтересованост дела свештенства за стварање и одржавање дубљег духовног односа са парохијанима преко свете тајне исповести и духовног очинства. Као да заборављамо на чињеницу да ћемо Христу Богочовеку положити рачун за поверену нам душу. Основни позив на покајање и међусобну љубав и праштање врло ретко се чује у нашим говорима по црквама и другде, где као свештеници морамо и требамо бити. То не чуди, будући да је и између нас свештеника света тајна покајања и међусобног саживљења у љубави Христовој мало заступљена, као и послушност духовном оцу, ако га макар и формално имамо. Света тајна исповести претворена је у нешто резервисано за оне који не могу да умру јер су може бити много грешни или пак за оне који немају паметнија посла. Исто је и са Светим Причешћем, која се са једне стране строго везује за одређене дане када је "једино дозвољено" причешћивати се, а са друге стране постоји схватање по коме се може причешћивати кад ко хоће без обзира на евентуалну саблазан код оних других и обратно. Дозвољавамо себи луксуз да нам се верни деле на Павлове или Петрове, заборављајући да је Христос благовољењем Оца и силом Духа Светога једини Животодавац за покајане људске душе. Као да не постоји стварна жеља да верне приведемо Христу и као да нам је благодат свештенства наметнуто бреме које је тешко носити. И јесте тешко, не зато што Христов јарам није лак, већ зато што најпре не иштемо Царство Небеско да би нам се све остало додало. Најчешће радимо супротно, али Бог је милостив и дуго трпи, не желећи на силу да нас приводи к Себи, без обзира што понекада испада да човек живи само о хлебу; а не живи само о хлебу.
Искушења у свакодневном животу су велика и са свих страна салећу и саплићу нас свештенике у подвижничко-литургијском сведочењу Христа. Демон нам на хиљаде оправдања и изговора нуди за малодушност, за гомилање чисто земаљског блага и за међусобна трвења и незинтересованост за верне. Међутим, неопходно је не само веровати у Бога, него и веровати Богу да је реално и увек са нама, баш као што су то чинили и Апостоли и Свети Оци, јер иста је благодат на нама као и непријатељ пред нама. Непријатељ који је побеђен и немоћан уколико смо ми моћни у вери Христовој. По рецима Светог Симеона Новог Богослова, највећи јеретик је онај ко говори да је немогуће живети животом Светих Отаца и у овом времену имајући при томе у виду стварно и стално Христово присуство и дејство са нама у све дане до свршетка века.
Да ли смо ми са Христом или мимо Њега то од нас зависи, баш као што од нас зависи наше одређење да ли ћемо бити и остати борци за пуноћу раста човековог у Христу или ћемо себе претворити у агрегате пасивности и мртвила форме и обичаја. Сама форма без суштинског проницања у разлоге постојања човека и света не представља ништа. Да бисмо прошли дубину рајског стања, надишли тренутак и самог стварања света и човека и као слободни богови по благодати Христовој стали пред престо Оца нашег вођени Духом Светим Господом Животворним неопходно је да својим подвигом, речима и делима, претекнемо крила и глас анђела у слављењу Господа. Само на тај начин моћи ћемо да будемо мало мањи од анђела славом и чашћу овенчани. Свештеник у овом свету није градитељ и утврдитељ светског, већ рушитељ и уништитељ света без Бога свеоружјем Христове Љубави коју поседује Пастир Добри ради свих и за све нас.
Само унутарцрквено покајање, али прво код нас свештеника, може од Цркве отерати пасивност и незаинтересованост за спасење од греха и смрти; другог пута осим пута смрти за грех и горду самозадовољност нам нема ако смо спремни да сами себе и једни друге са свима светима Христу Богу предамо.
Јереј Бобан Миленковић
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар