Епархија жичка и град Краљево су дана 25. септембра имали велику радост да дочекају угледне госте. Испред Храма Светог Саве у Краљеву приређен је дочек Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. г. Теодору II и Његовој Светости Патријарху српском г. г. Иринеју. У пратњи предстојатеља древне Александријске Цркве налазили су се митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и секретар Синода високопреподобни архимандрит Данило. У пратњи предстојатеља Српске Цркве налазили су се високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије.
Свечани дочек је био израз аутентичног бића Цркве. Предвођени епархијским Архијерејем г. Јустином, свештенство, монаштво и верни народ су у великом броју дошли да учествују у овом историјском догађају. Припадници Војске, Полиције, културно-уметничких друштава, Свебор дружине “Свети кнез Лазар“ учинили су призор веома живописним.
У храму је служен чин доксологије којим је началствовао игуман студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије жичке. Торжествено појање је допринело осећању радости код присутних. Међу мноштвом верног народа, били су и представници из управе Града Краљева, као и представници многобројних значајних јавних институција.
Поздрављајући угледне госте, Епископ Јустин је напоменуо да је храм у коме се налазимо посвећен светитељу Сави, првом Архиепископу српском који је на овим просторима оставио неизбрисив духовни печат. Подсећајући на предстојећу прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, између осталог је рекао: „Сутра у име Бога боравићемо у светој Жичи, на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. Управо на том светом месту, пре осам векова, утемељена је Српска Црква и Српска Држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су пре осам векова Дом Спасов, и украсили га светим иконама и фрескама, са намером да он буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара.
Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве. Наиме међународне прилике у то време су биле врло сложене. У Цариграду је основано Латинско царство. На истоку су Арапи насртали на православне земље, Монголи на Русију, јачали су и надирали Селџуци, а Србију су потресале неслоге и династички спорови. Сава као архимандрит студенички, одлази у Никеју 1219. године и успева да издејствује самосталност Српске Цркве. Васељенски патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор Први Ласкарис, доделили су архимандриту Сави Акт о аутокефалности Српске Цркве, хиротонишући га за првог Архиепископа Српског.
Жича постаје седиште Првог Српског Архиепископа. Одавде Архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже, те их је поделио манастирима и црквама.
На Жичком Сабору 1221. године Архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „краља свих српских и поморских земаља“. Тога дана, у својој Беседи о Правој /Православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови, и ископао дубоки кладенац воде живе, са кога се напајају поколења све до данас.
У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. За првих седам краљева су отварана по једна нова врата, те се стога Жича назива седмовратом.
Сава је уредио односе Цркве и Државе, које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу, водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству.
Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ, страдала је и Жича. Кад се подизао народ, и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток, и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу!
Наследник Савин, архиепископ Арсеније је из манастира Жиче пренео седиште Архиепископа у Пећ године 1252. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске цркве све до пада Српске Деспотовине 1459. године под Турску, Османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције.
Први Српски Патријарх Јоаникије Први (1338-1354), украшавао је Велику Цркву многочасним иконама и свештеним сасудима. Од тада је Жича живела мирно око 150 година, до пада Деспотовине. Једно време у реликвијарима манастира се чувао део Часног Крста и Десница Светог Јована Претече. За време петвековне османлијске управе, Жича је више пута са својим житељима страдала. Обнављао ју је и Вожд Карађорђе, али је опет после пропасти устанка, почетком 19. века била разрушена. Скоро педесет година, била је без крова.
Нова обнова Жиче почиње 1854. године у време епископа Јоаникија Нешковића, и лечење њених рана траје све до 1928. године. Најновије страдање, Жича је претрпела за време Другог светског рата, кад су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана.
На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети Архијереји, истински чувари апостолских предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ епископ жички и охридски Николај, који каже да је „Жича, стара српска прича“. Још он каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и цркве.“
Затим се сабрању обратио Патријарх александријски Теодор. Он је заблагодарио Господу на овом дану и изразио захвалност свом домаћину Епископу Јустину на срдачном дочеку. Инспирисан препуним храмом и мноштвом деце која су са својим учитељима и вероучитељима испунила пространу галерију дуж целог наоса, бацајући латице цвећа и држећи заставице са грбом СПЦ и крилатим лавом – грбом Александријске патријаршије, Патријарх Теодор је овај тренутак упоредио са јеванђелском сликом дочека Христа у Јерусалиму. Упознајући присутне са апостолском историјом своје патријаршије, истакао је мисионарску делатност којом се светлост Христове вере и даље шири по Африци. Нама је пожелео да светлост вере у којој пребивамо чувамо и непрестано разгоревамо хришћанским живљењем у Духу Светом. Епископу жичком г. Јустину даривао је посебан крст са ликом Светог апостола Марка, са жељом да му буде помоћник на делу вођења повереног свештенства, монаштва и верног народа ка Царству Божијем.
јереј Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Свечани дочек је био израз аутентичног бића Цркве. Предвођени епархијским Архијерејем г. Јустином, свештенство, монаштво и верни народ су у великом броју дошли да учествују у овом историјском догађају. Припадници Војске, Полиције, културно-уметничких друштава, Свебор дружине “Свети кнез Лазар“ учинили су призор веома живописним.
У храму је служен чин доксологије којим је началствовао игуман студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије жичке. Торжествено појање је допринело осећању радости код присутних. Међу мноштвом верног народа, били су и представници из управе Града Краљева, као и представници многобројних значајних јавних институција.
Поздрављајући угледне госте, Епископ Јустин је напоменуо да је храм у коме се налазимо посвећен светитељу Сави, првом Архиепископу српском који је на овим просторима оставио неизбрисив духовни печат. Подсећајући на предстојећу прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, између осталог је рекао: „Сутра у име Бога боравићемо у светој Жичи, на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. Управо на том светом месту, пре осам векова, утемељена је Српска Црква и Српска Држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су пре осам векова Дом Спасов, и украсили га светим иконама и фрескама, са намером да он буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара.
Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве. Наиме међународне прилике у то време су биле врло сложене. У Цариграду је основано Латинско царство. На истоку су Арапи насртали на православне земље, Монголи на Русију, јачали су и надирали Селџуци, а Србију су потресале неслоге и династички спорови. Сава као архимандрит студенички, одлази у Никеју 1219. године и успева да издејствује самосталност Српске Цркве. Васељенски патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор Први Ласкарис, доделили су архимандриту Сави Акт о аутокефалности Српске Цркве, хиротонишући га за првог Архиепископа Српског.
Жича постаје седиште Првог Српског Архиепископа. Одавде Архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже, те их је поделио манастирима и црквама.
На Жичком Сабору 1221. године Архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „краља свих српских и поморских земаља“. Тога дана, у својој Беседи о Правој /Православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови, и ископао дубоки кладенац воде живе, са кога се напајају поколења све до данас.
У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. За првих седам краљева су отварана по једна нова врата, те се стога Жича назива седмовратом.
Сава је уредио односе Цркве и Државе, које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу, водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству.
Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ, страдала је и Жича. Кад се подизао народ, и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток, и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу!
Наследник Савин, архиепископ Арсеније је из манастира Жиче пренео седиште Архиепископа у Пећ године 1252. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске цркве све до пада Српске Деспотовине 1459. године под Турску, Османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције.
Први Српски Патријарх Јоаникије Први (1338-1354), украшавао је Велику Цркву многочасним иконама и свештеним сасудима. Од тада је Жича живела мирно око 150 година, до пада Деспотовине. Једно време у реликвијарима манастира се чувао део Часног Крста и Десница Светог Јована Претече. За време петвековне османлијске управе, Жича је више пута са својим житељима страдала. Обнављао ју је и Вожд Карађорђе, али је опет после пропасти устанка, почетком 19. века била разрушена. Скоро педесет година, била је без крова.
Нова обнова Жиче почиње 1854. године у време епископа Јоаникија Нешковића, и лечење њених рана траје све до 1928. године. Најновије страдање, Жича је претрпела за време Другог светског рата, кад су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана.
На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети Архијереји, истински чувари апостолских предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ епископ жички и охридски Николај, који каже да је „Жича, стара српска прича“. Још он каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и цркве.“
Затим се сабрању обратио Патријарх александријски Теодор. Он је заблагодарио Господу на овом дану и изразио захвалност свом домаћину Епископу Јустину на срдачном дочеку. Инспирисан препуним храмом и мноштвом деце која су са својим учитељима и вероучитељима испунила пространу галерију дуж целог наоса, бацајући латице цвећа и држећи заставице са грбом СПЦ и крилатим лавом – грбом Александријске патријаршије, Патријарх Теодор је овај тренутак упоредио са јеванђелском сликом дочека Христа у Јерусалиму. Упознајући присутне са апостолском историјом своје патријаршије, истакао је мисионарску делатност којом се светлост Христове вере и даље шири по Африци. Нама је пожелео да светлост вере у којој пребивамо чувамо и непрестано разгоревамо хришћанским живљењем у Духу Светом. Епископу жичком г. Јустину даривао је посебан крст са ликом Светог апостола Марка, са жељом да му буде помоћник на делу вођења повереног свештенства, монаштва и верног народа ка Царству Божијем.
јереј Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар