Бог избија као свјетло / Поводом 125 година од рођења Ива Андрића

Иво Андрић, Бог избија као свјетло

Бог избија као свјетло
из сваке ствари створене
и сваког живота који се миче.

Осамљен камен на жалу има ауреолу његова даха,
и облијева га јутром и вечером,
као љубичаст флуид,
сјај сунца које се не види.

Он је као топлина у даху свега што живи.

Он је глух за сате који избијају
и цијепају вријеме на парчад,
и Он је слијеп за дан и ноћ
и све промјене времена.

Он је као миран сјај и велика тишина
у којој се чује глас који га нијече.

Он тако добро шути
да се већ помишља да га нема.

А Он је мирно срце свих атома.

Дужни смо да се Андрићу и свим људима који су утемељили нашу културу и књижевност враћамо сваке године, а не само поводом јубилеја

-Наша је дужност да се Андрићу враћамо сваке године, а јубилеј је прилика да се научним промишљањем његово дело учвршћује у српској култури и српској књижевности, каже академик Миро Вуксановић у сусрет обележавању 125 година од рођења српског нобеловца.-Једини српски писац који је жив у светској књижевности је Иво Андрић, његова дела су преведена на 49 језика и он није само наш, већ и савременик свих читалаца у свету. Андрић је најтиражнији српски писац када говоримо о писцима чија је вредност неспорна. Он је међу нама и ту ће дуго остати, истиче председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића и председник Организационог одбора за обележавање 125 година од рођења Иве Андрића.

Јубилеј, 125 година од његовог рођења, се обележава, напомиње наш саговорник бројним програмима које организују Српска академија наука и уметности и Задужбина Иве Андрића, али и појединачне установе у Београду и Србији. У уторак 10. октобра, на рођендан Иве Андрића у Задужбини која носи његово име као и сваке године, бити уручена Андрићева награда и представљен годишњак “Свеске”, који излази већ четрдесетак година и увек је у целини посвећен Андрићу и његовом делу.

Вишеград

У САНУ ће бити одржана Свечана академија 13. октобра, на дан када се 1974. Андрић последњи пут појавио у јавности. -Тада су у Народном позоришту у Београду Андрић, Црњански, Селимовић, Ћопић, Матић, Вучо, Попа и Стеван Раичковић читали своје радове у част ослобођења Београда, Андрић последњи пут јавно читао одломке својих приповедака, пред одлазак у болницу одакле се није вратио, подсећа Вуксановић.

Свечана академија имаће два дела - Академици о Андрићу у оквиру кога ће пет писаца и чланова САНУ говорити о Андрићу, и "“Андрић о академицима"” са одабраним текстовима од Вука и Змаја, преко Скерлића, до Дучића, које ће говорити глумци, а програм ће се завршити монологом Небојше Дугалића из Проклете авлије.

Најамбициознији део програма, према речима Вуксановића, је научни скуп 13. и 14. децембра у организацији Академије, који ће окупити 42 историчара књижевности и књижевних критичара са катедри и института на којима се изучава српска књижевност. -То није међународни скуп, јер не мислимо да се бавимо питањима коме припада Андрић. Ми прихватамо његово опредељење да пише на српском језику, да припада српској култури и српској књижевности и посматрамо његово дело као јединог српског писца чије су књиге више од 60 година присутне на другим језицима, објаснио је Вуксановић.

Он подсећа на повезаности Српске академије и Андрића и његову припадности српској књижевности од времена када су чувени београдски професори и академици Слободан Јовановић и Богдан Поповић 1926. предложили Андрића за члана Српске краљевске академије. 

-Изабран је када је имао само 34 године и био је безмало пола века члан Академије и то је његова матична кућа, где је прослављена његова Нобелова награда, где су приређени научни скупови у његову част. Наши издавачи сваке године у десетинама хиљада примерака објављују Андрићева дела, а задужбина је само у овој години дала ауторска права за превод његових дела на 13 језика, а нека дела попут На Дрини ћуприја, излазе на неким језицима сваке године, каже Вуксановић и подсећа на одговорност коју Задужбина основана 1976. има према опоруци коју је оставио велики писац.

-Када се разболео 1974, пред одлазак у болницу, Андрић је 5. децембра 1974. године својим пријатељима Гвоздену Јованићу и Милану Ђоковићу казао своју опоруку - да жели задужбину, да жели да њоме управља његова прва сарадница Вера Стојић. Тражио је да се установи награда за приповетку на српском језику и да његови рукописи буду у Академији. Тренутно један од главних задатака Задужбине је припрема критичког издања Андрићевих дела, а ангажовано је пет младих научника да приреде пет књига приповедака које је Андрић објавио, између 1924. и 1960.

-Писац, посебно кад је реч о великим писцима, није изучен, његово дело није понуђено на прави начин, ако није урађено критичко издање, а то поздразумева да се од забелешке, првог записа, одеје, па у свим верзијама, издањима, то упореди и дође до онога што би било канонско издање, аутентично издање. То се најављује 40 година, а ових петоро младих људи је за годину и по предало своје књиге и оне ће сада ићи у штампу, каже Вуксановић.

Црква Светог кнеза Лазара, Андрићград, Вишеград

Руководилац тог тима је проф. Зорица Несторовић, а ту су и проф. Милан Алексић, Драгана Грбић, Марија Благојевић и проф. Слађана Аћимовић уз подршку професора Радивоја Микића, који их је и предложио.

Вуксановић међутим скреће пажњу да је јубилеј прилика да приметимо, а и променимо чињеницу где смо занемарили успомену и поштовање према нашем нобеловцу. -Андрићев музеј, смештен у стану у коме је нобеловац живео, и који припада Музеју града Београда, ретко је присутан у јавности, кућа у Призренској улици, у којој је Андрић провео рат и написао своја најзначајнија дела, обележена је неугледним плочама, а улаз и црна суседна кућа тешко да могу да привуку пажњу пролазника да замисле да је ту настао роман На Дрини ћуприја, каже Вуксановић.

Он додаје да Андрић у Вишеграду има свој град, али не и кућу, коју је граду поклонио пред смрт и која је годину дана касније продата, док је његова кућа у Херцег Новом запуштена. -Када се оженио, одабрао је Херцег Нови да тамо живи и направио је кућу са великом баштом. У забелешкама је навео да је његова Милица ту гајила 32 врсте цвећа. Недавно сам био у Херцег Новом и капија је затворена. Катанац и ланац су зарђали, а на месту где је некада био клуб књижевника са баштом сада се може рећи да тих боја каменова има онолико колико је некада било цвећа, изгледа прилично запуштено, жали Вуксановић.

Он скреће пажњу да смо дужни да се Андрићу и свим људима који су утемељили нашу културу и књижевност враћамо сваке године, а не само поводом јубилеја, али и закључује да није тих јубилеја и годишњица, да бисмо их можда и заборавили.

   извор: www.spc.rs