На речици Студеници, Манастир. Живи два живота. Свој, дуги, и много кратких, људских. Студеница. Од мрамора и духа. Лебди на длану треће руке Богородичине. Близу је и далеко. Може јој се прићи и не видети је. Или се види и затворених очију.
Била је недеља, 1989. Двадесет четврти дан јула. Касно поподне. Од Сопоћана до Студенице. Отворени камион натоварен људима. Као купусом. Љуљао се и шкрипао. Пред нама ноћ, за нама облак прашине. Очекивали смо: Лавра српских цркава, сестра Хиландара. Величанствена грађевина од белог мермера… Ништа се није видело. Ноћ без месеца. Испод лукова конака трепери петролејка окачена о зид. Назирао се бунар с точком. Зричци.
Наредног дана, свечаност! За очи и душу. Сунчано јутро. Бела мермерна Студеница. И Радослављева припрата — бело окречена. Улаз у Богородичину цркву мали, низак. Са истока је у олтар стизало сунце. Чинило се као да је испод Двери праг од злата. Студена, свечана тишина Студенице.
Монаха мало. Старац Платон погрбљен до земље. Са гуњем из којег расте суво лишче. Плеви траву по порти. Одваја зло од добра. Да од Бога заслужи дан.
Дошли су неки необични људи. Из Београда. Да брину о Студеници. Да чисте и копирају фреске. Припрема се изложба копија фресака у Паризу.
Милорад Панић – Суреп. Песник, ратник, заљубљеник. Директор Завода за заштиту споменика културе. У Студеницу је дошао џипом. Стигао је до Врха и Палежа.
Много се о њему говорило. Придобијао је људе. Са политичарима — политички, са црквеним људима — црквено, са народом — народски. Лутајући по манастирима и рушевинама, завиривао је у старе књиге. Ишчитавао записе урезане у зидове. На скривеним местима. Испод олова. Сакупио је трагове о мучном живљењу између 1371. и другог српског устанка и сложио их у књигу “Кад су живи завидели мртвима”.
Светислав Страла је био у белом мантилу. За мене био је стар човек. Сед. Имао је година колико ја сада. Говорио нам је о радовима. О конзервацији и рестаурацији фресака. Богородичина црква била је испуњена скелама. Могли смо се успети до под само кубе. Гледали смо ликове из близа. И оштећења. Као ране. Цртали смо и ћутали.
Александар Томашевић. Леп плав човег. Старији од нас. И мудрији. Имао је праву сетлу косу, са праменом преко чела. Који пут до очију. Чврсто широко лице. Са ожиљком испод јагодице. Као средњовековни ратник. Уста племенита са крајевима покренутим у осмех. Мисао чиста. Говор јасан. Са псовком. Копирао је фреске интелигентно, са разумевањем. Учио је. Строге форме и широки потези са архијерерских одежди преселили су се на његове слике и мозаике. Окер, бело и црно.
На стару годину, по старом календару, 1951. Ишли смо коњима у село Врх. Код Ковачевића. Годишњи помен. Поставља се споменик. Од студеничког мермера. Мајстор ради на лицу места. По снегу. Помагао сам му. Зачуђено је гледао – откуд знам да режем камен. Руке су зебле. Нацртао сам цркву на гробљу. Спада у најстарије у студеничком крају. Слична је оној у Палежу и Никољачи у манастиру. На суседном гробу, испоп снега, две јабуке. Кад се разгрне снег, појаве се, румене, једре. Најлепше јабуке које памтим. У сутон, вукови су напали овчару.
Теодосије Хиландарац пише у једном поглављу житија Светог Саве: .”Узевши велики товар злата и сасуда златне и сребрне ….” Размишљао сам о томе, без обавезе да доказујем. Иконостас Богородичине цркве био је од мермера. Сигурно, богато украшен рељефима као И портал. Поред престоних икона, стајали су камени ратници. Чувари светиње. И велики свећњаци били су од мермера. Остало, од сребра и злата. Распеће на Престолу, свећњаци, петохлебница, дискос, путир, звездица, кашичица. Окови јеванђеља и целивајући крстови били су украшени драгим камењем. Како су ти предмети стизали у Студеницу? Донети, са истока или запада? Или је неки калуђер луталица, ковач сребра и злата трошио живот од манастира до манастира. Од Цариграда до Охрида. Од Свете Горе до Студенице. Мајстор није знао да је вајар.
Тајна остаје. У Студеници је било много цркава. Поред Богородичине, Краљеве и Светога Николе, Свети гробови били су обијани и пљачкани. Можда није све однето. Историчари, археолози, уметници жељни су открића. Копано је испод трифоре, под олтаром. Испод пода. За крипту се не зна. Скривница празна. Петрова црква и Бањска остављају наду. Народ каже: као да је у земљу закопано. Неки пут ми се учини да знам где би студеничко благо могло бити. Страх ме је да кажем. Жао ми је липе. Можда је неки игуман, у тешком часу, одлучио. У јесен, ноћу, пре зиме да посади липу. У јаму је прво положио благо. А онда усправио стабло. Да се нико не сети. То је она велика липа што и данас стоји. Лишће јој се сребром пресијава, а цветови су од злата.
Страдање Студенице старо је колико и она. Само је она јача. И споља и изнутра. Све надживи. Небеске и земаљске силе опробаше на њој своју моћ. Послаше црне дарове. Муње, громови, земљотреси. Пожари. Ратови, болести, глад. Верска и зверска мучења. Пљачке, насиља. Понижења. И кад се све смири, дође људска глупост и неразум.
Лепа, мудра , достојанствена, као велики драги камен, окружена малим каменовима. Живи Студеница два живота. Свој, дуги и много малих кратких, људских.
Патријарх Герман одржао је у Студеници на прослави “Осам векова Студенице” овај говор 1986. године, који је врло интересантан јер има не само верску и историјску већ и политичку конотацију. Треба добро познавати прилике у једнопартијској Југославији да би се разумело зашто патријарх између осталог захваљује на подршци друштвено политичким организацијама у организацији ове велике прославе. Патријарх Герман је често од црквених кругова, нарочито у Америци, оптуживан за сарадњу са комунистима.
Али требало је бити црквени поглавар и одржати цркву у мутном времену када држава није подржавала цркву и када је највећи број оних који су касније постали напречац “верници”, били чланови исте партије која није имала разумевања за веру и слободан верски живот.
Аутор текста: Небојша Митрић
извор: studenicainfo.rs
Била је недеља, 1989. Двадесет четврти дан јула. Касно поподне. Од Сопоћана до Студенице. Отворени камион натоварен људима. Као купусом. Љуљао се и шкрипао. Пред нама ноћ, за нама облак прашине. Очекивали смо: Лавра српских цркава, сестра Хиландара. Величанствена грађевина од белог мермера… Ништа се није видело. Ноћ без месеца. Испод лукова конака трепери петролејка окачена о зид. Назирао се бунар с точком. Зричци.
Наредног дана, свечаност! За очи и душу. Сунчано јутро. Бела мермерна Студеница. И Радослављева припрата — бело окречена. Улаз у Богородичину цркву мали, низак. Са истока је у олтар стизало сунце. Чинило се као да је испод Двери праг од злата. Студена, свечана тишина Студенице.
Монаха мало. Старац Платон погрбљен до земље. Са гуњем из којег расте суво лишче. Плеви траву по порти. Одваја зло од добра. Да од Бога заслужи дан.
Дошли су неки необични људи. Из Београда. Да брину о Студеници. Да чисте и копирају фреске. Припрема се изложба копија фресака у Паризу.
Милорад Панић – Суреп. Песник, ратник, заљубљеник. Директор Завода за заштиту споменика културе. У Студеницу је дошао џипом. Стигао је до Врха и Палежа.
Много се о њему говорило. Придобијао је људе. Са политичарима — политички, са црквеним људима — црквено, са народом — народски. Лутајући по манастирима и рушевинама, завиривао је у старе књиге. Ишчитавао записе урезане у зидове. На скривеним местима. Испод олова. Сакупио је трагове о мучном живљењу између 1371. и другог српског устанка и сложио их у књигу “Кад су живи завидели мртвима”.
Светислав Страла је био у белом мантилу. За мене био је стар човек. Сед. Имао је година колико ја сада. Говорио нам је о радовима. О конзервацији и рестаурацији фресака. Богородичина црква била је испуњена скелама. Могли смо се успети до под само кубе. Гледали смо ликове из близа. И оштећења. Као ране. Цртали смо и ћутали.
Александар Томашевић. Леп плав човег. Старији од нас. И мудрији. Имао је праву сетлу косу, са праменом преко чела. Који пут до очију. Чврсто широко лице. Са ожиљком испод јагодице. Као средњовековни ратник. Уста племенита са крајевима покренутим у осмех. Мисао чиста. Говор јасан. Са псовком. Копирао је фреске интелигентно, са разумевањем. Учио је. Строге форме и широки потези са архијерерских одежди преселили су се на његове слике и мозаике. Окер, бело и црно.
На стару годину, по старом календару, 1951. Ишли смо коњима у село Врх. Код Ковачевића. Годишњи помен. Поставља се споменик. Од студеничког мермера. Мајстор ради на лицу места. По снегу. Помагао сам му. Зачуђено је гледао – откуд знам да режем камен. Руке су зебле. Нацртао сам цркву на гробљу. Спада у најстарије у студеничком крају. Слична је оној у Палежу и Никољачи у манастиру. На суседном гробу, испоп снега, две јабуке. Кад се разгрне снег, појаве се, румене, једре. Најлепше јабуке које памтим. У сутон, вукови су напали овчару.
Теодосије Хиландарац пише у једном поглављу житија Светог Саве: .”Узевши велики товар злата и сасуда златне и сребрне ….” Размишљао сам о томе, без обавезе да доказујем. Иконостас Богородичине цркве био је од мермера. Сигурно, богато украшен рељефима као И портал. Поред престоних икона, стајали су камени ратници. Чувари светиње. И велики свећњаци били су од мермера. Остало, од сребра и злата. Распеће на Престолу, свећњаци, петохлебница, дискос, путир, звездица, кашичица. Окови јеванђеља и целивајући крстови били су украшени драгим камењем. Како су ти предмети стизали у Студеницу? Донети, са истока или запада? Или је неки калуђер луталица, ковач сребра и злата трошио живот од манастира до манастира. Од Цариграда до Охрида. Од Свете Горе до Студенице. Мајстор није знао да је вајар.
Тајна остаје. У Студеници је било много цркава. Поред Богородичине, Краљеве и Светога Николе, Свети гробови били су обијани и пљачкани. Можда није све однето. Историчари, археолози, уметници жељни су открића. Копано је испод трифоре, под олтаром. Испод пода. За крипту се не зна. Скривница празна. Петрова црква и Бањска остављају наду. Народ каже: као да је у земљу закопано. Неки пут ми се учини да знам где би студеничко благо могло бити. Страх ме је да кажем. Жао ми је липе. Можда је неки игуман, у тешком часу, одлучио. У јесен, ноћу, пре зиме да посади липу. У јаму је прво положио благо. А онда усправио стабло. Да се нико не сети. То је она велика липа што и данас стоји. Лишће јој се сребром пресијава, а цветови су од злата.
Страдање Студенице старо је колико и она. Само је она јача. И споља и изнутра. Све надживи. Небеске и земаљске силе опробаше на њој своју моћ. Послаше црне дарове. Муње, громови, земљотреси. Пожари. Ратови, болести, глад. Верска и зверска мучења. Пљачке, насиља. Понижења. И кад се све смири, дође људска глупост и неразум.
Лепа, мудра , достојанствена, као велики драги камен, окружена малим каменовима. Живи Студеница два живота. Свој, дуги и много малих кратких, људских.
Патријарх Герман одржао је у Студеници на прослави “Осам векова Студенице” овај говор 1986. године, који је врло интересантан јер има не само верску и историјску већ и политичку конотацију. Треба добро познавати прилике у једнопартијској Југославији да би се разумело зашто патријарх између осталог захваљује на подршци друштвено политичким организацијама у организацији ове велике прославе. Патријарх Герман је често од црквених кругова, нарочито у Америци, оптуживан за сарадњу са комунистима.
Али требало је бити црквени поглавар и одржати цркву у мутном времену када држава није подржавала цркву и када је највећи број оних који су касније постали напречац “верници”, били чланови исте партије која није имала разумевања за веру и слободан верски живот.
Аутор текста: Небојша Митрић
извор: studenicainfo.rs
Нема коментара:
Постави коментар