У Цркви образовање означава „усмеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вредностима или идеалима, већ усмеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу.
Секуларно разумевање религије, односно Цркве, говори о вери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувек, с обзиром да ће вера и нада нестати последњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога.
Имати веру у Бога је први и основни корак, који води ка следећем кораку и тако редом. Ми не смемо само ту стати, зато што особа не може дати цели свој живот нечему у шта једноставно верује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових речи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свету.
Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свет не може дати.
Људи увек могу научити поштовати своје ближње, волети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је место на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи.
Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој деци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмејемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумети зашто наша деца имају другачији однос са Богом.
Зашто ми, као старији, то не можемо разумети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свету и друштву? Зашто желити више? То је претеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не меримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човека. Она нема границе нити ограничења логике, већ делује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега.
Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно деце. Ми се сећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва деца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?
У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој деци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дете, честито дете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка.
Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи волети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповедају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испречиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, грех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог.
Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше корене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој деци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени грехом, имаће присуство љубави према Христу да утеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмерењу – помоћи људима да заволе Бога!
Митрополит Атанасије Лимасолски
извор: www.prijateljboziji.com
Секуларно разумевање религије, односно Цркве, говори о вери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувек, с обзиром да ће вера и нада нестати последњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога.
Имати веру у Бога је први и основни корак, који води ка следећем кораку и тако редом. Ми не смемо само ту стати, зато што особа не може дати цели свој живот нечему у шта једноставно верује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових речи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свету.
Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свет не може дати.
Људи увек могу научити поштовати своје ближње, волети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је место на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи.
Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој деци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмејемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумети зашто наша деца имају другачији однос са Богом.
Зашто ми, као старији, то не можемо разумети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свету и друштву? Зашто желити више? То је претеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не меримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човека. Она нема границе нити ограничења логике, већ делује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега.
Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно деце. Ми се сећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва деца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?
У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој деци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дете, честито дете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка.
Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи волети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповедају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испречиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, грех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог.
Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше корене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој деци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени грехом, имаће присуство љубави према Христу да утеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмерењу – помоћи људима да заволе Бога!
Митрополит Атанасије Лимасолски
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар