24. новембар 2017.

Свети владика Николај, Беседа о Творцу новог човека/ Свети мученик Стефан Дечански

1. Св. вел. мученик Мина. Мисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога, а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.“ Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. године и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.
2. Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски. Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год., примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

3. Св. муч. Виктор и Стефанида. Виктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен, а Стефанида растргнута, будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме.

4. Св. муч. Викентије ђакон. Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.

5. Преп. Теодор Студит. Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје.

6. Св. Урошица кнез Српски. Син краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло.

Мучен и прогоњен свети краљ Дечански
Муке и гоњења поднесе хришћански,
И кад се чињаше од свију побеђен
Он победник беше, силан, неповређен.
Свог оца победи дугом трпљивошћу,
А Кантакузена дубоком мудрошћу.
Симониду јетку победи ћутањем,
А Шишмана цара богопоуздањем.
Од свог Силног сина он силнији беше –
Увек су силнији они што не греше.
Земаљска се сила свршава без сјаја,
А небеској сили нигде нема краја.
Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,
Од небеске силе он бејаше силан,
Од Христа му беше и сила и слава,
Од Христа му живот, престо и држава.
То увиде Стефан, и то исповеди,
Зато све душмане на крају победи.
Помоли се за нас, о чудесни краље,
Да нам Бог спасење и милост пошаље.


   РАСУЂИВАЊЕ

  Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову?“ рече му игуман, „буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.


   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:

1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева, и исцели га од срдобоље;
2. како и многе друге у том месту тако исцели.



   Беседа о Творцу новог човека

   Да оба сазида собом у једног новог
   човека творећи мир. (Еф. 2, 15)

Дошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству, које је од Адама бременило црну земљу. Као што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима, јер су и једни и други произашли из њега, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском, тј. царству празног законског формализма, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште), тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство, и саздао Цркву Своју свету.
О Господе Исусе, свеблаги и свемудри, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Нема коментара:

Постави коментар