Песма Ибру

                                       
Котлино обасјана у срцима генерација,
умилношћу опшивена од златом посуте јесени,
снеговима украшених праменова
и песмом распеваних пропланака и јагањаца белих.

Каменом драгим по ком скакућеш реко, журна, поносна,
засјај у бљеску искона над генерацијама својим
што осташе разасуто удаљене од душе твоје.
Сами ће сјај духа и топлина уздигнућа твојих

Закуцати у срцима оних што незаборавом-заборав потиснуше.
Жубори, хучи и мируј реко, бруји, певај и плачи.
Сваки си дан наших песама, туга, уздигнућа, падова и бола- са нама.
Реко вољена, душу си дала и вечни жиг оставила,

по висовима и падинама свог корачања,
љубав примила са висова Студенице, Гоча, уздигнућа Чемерна и Столова,
бело цвеће разасула и јорговане расцветала,
ливадама стада раширила.

Поносном колу си срце надахнула,
Уплетеним косама цвеће расцветала.
Сваку си бору старинама што на штапу руке испуцале склапају,
златом опчинила у незабораву коренова и клонулог духа.

Трубе се чују реко, над душама вољења, надања и патње,
по врховима твојим-најављујући свадбе или ратове,
почасне плотуне или рађања..
Опстани вољена реко са нама кроз време.

Рашири своју душу по плећима и  недрима
генерација узаврелих младости,
разиграног кола златног сјаја, осмеха чедних,
и руку склопљених на починку.

Токова само твојих, у духу неумитног битисања,
 кроз звона срца твог,
 позови само, ми ћемо доћи и онда када нас нема,
 наша душа биће са тобом.

Милош Гостиљац
извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs