4. децембар 2017.

И НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ

   Јутрос на литургији.
   Пут кроз снег, мистичном зимском белином између које се просто урезао уски прилаз Божијем храму.
   А онда, великим каменим плочама, двадесетак корака, ка дворској (кнежевској) цркви Милоша Обреновића, истог оног који је, са свом озбиљношћу и строгошћу какве одликују патријархалну епоху прве половине XIX века, терао Србе да иду на службе Божије, да се редовно исповедају и причешћују...
   Испод фресака Светих Петра и Павла на спољашњој фасади западног улаза пролази се, кроз врата и припрату под торњем звоника, у овај непотопиви камени брод, који плови временом и (празницима и недељом) пристаје у вечности ево већ пуне 183 године.
   Фотографија корисника Dragoslav Bokan
   И као и увек у ово време и на оваквом месту, уласком у цркву - улазимо у међупростор између земље и неба, смрти и бесмртности, сиве свакодневице и пуног колорита истинске реалности...
   У белом, мирисном облаку аутентичне источне мистике (с опојним мирисом тамјана), пред златним иконостасом и мермерним олтаром, између тврдих и високих зидина ове духовне тврђаве сви можемо да боравимо, кад зажелимо, у сакралном простору у коме се гравитација искушава анђеоском лакоћом кретања, а обичан календар замењује оним житијним, црквеним (у коме нас ”црвена слова” подсећају на наше божанско порекло и отворену могућност охристовљења).
   Као у безвременој капсули, у правој васељенској летелици, налазимо се овде на месту сваконедељног и празничног полетања у вечност, у простору где нема сата ни огледала - спремајући се тако за онај најважнији, судбоносни пут без повратка (који нас, све, чека), из кога нас, сваки пут, спољашњем свету и нашим животима враћа православни свештеник, оним чудесно-моћним призивом: ”Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!” са самог краја литургије.
   И ово није само ”црква”, нити обичан ”ентеријер храма”, то није само саборно и зборно место молитве последњих још преосталих хришћана, већ и много више од тога. То је предворје вечности, чекаоница за рај (испуњена надом у коначно спасење), нешто што заиста почиње на земљи, а завршава се на Небу.
   Међу јавом и међ' сном, ова камена кутијица са торњем, крстом и звуком звона на врху, нуди нам могућност да привиримо у предворје Страшног Суда и све оно што нас тек чека у будућим митарствима, на путу ка коначном одредишту наше животне мисије.
   И свака црква православна има у себи нешто од Последње Вечере Христа са апостолима (Сионска Горница, у кући Светог Јована Богослова, коју је у средњем веку купио, за Србе ходочаснике, лично Свети Сава, новцем својих краљевских синоваца), и од оног што се надземаљском красотом приказало руској делегацији на божанској литургији у цариградској Светој Софији (пред одлуку кнеза Владимира Великог да за свој народ изабере баш православну веру, и то управо због лепоте византијског богослужења), и од сузног плача у огњу запаљене цркве Светог Георгија у селу Кусоње (где су усташе, 13. августа 1942. године, живе спалиле 700 Срба), и од узбудљиве величанствености обновљеног храма Христа Спаса у ”златоглавој” Москви, и од јерусалимске цркве Васкрсења Господњег, и од светогорске испоснице Светог Саве, и од мистичног спокоја Високих Дечана у срцу Косова и Метохије, и од оне цркве у којој смо крштени... творећи, тако, незаменљиви, драгоцени делић свејединственог, идеалног места хришћанског богослужења нашем Творцу, Сведржитељу Неба и земље и свега видљивог и невидљивог!
   Све је са свим у вези и ништа није одвојено од те задивљујуће целине! А ”прошлост”, ”садашњост” и ”будућност” су само три агрегатна стања тока времена, које се тако мења и непрестано преображава, пресијавајући се и поново васкрсавајући у свакој људској генерацији и око сваког појединачног олтара са Часном Трпезом (где се освећују Дарови), где год се он налазио...
   Све то нам је дато на корист и употребу, потпуно бесплатно, спасоносно и исцељујуће - сваком од нас без разлике, па и оним још некрштенима, ”оглашенима”, који могу да присуствују првом делу литургије (која се и назива по њима: ”Литургија оглашених”). А, опет, многи међу директном потомцима часних поколења хришћанских сународника Светог Саве и Светог Кнеза Лазара - у цркву не иде, литургији не присуствује, не исповеда се, нити причешћује.
   Као када би неко одбио да подигне добитак на лотоу (у милионској вредности), јер га мрзи да оде тамо где се узима награда; па још много, много горе, бесмисленије, трагичније и невероватније од тога.
   Не желе многи међу онима који се ”брину за судбину српског Косова” да осете оно због чега је Косово, у ствари, и једино важно и непроцењиво драгоцено!
   Не пристају многи од оних који се диве витезовима из Косовске битке и из редова Лазареве бесмртне војске, да прихвате оно због чега су ови ратници уопште кренули у бој!
   Не желе да буду одани предачкој вери и заветној заклетви они који тако, а да то чак ни не примећују, понизно спуштају своје главе пред уцењивачким захтевима усташких и комунистичких идеолога и политичких комесара (да Срби не буду више православни)!
   Нису присутни на вечној смотри свих српских православних хришћанских генерација они који проливају сузе за онима са којима, ево, не пристају да буду заједно тамо и онда где је то једино могуће (и за живота и после смрти)!
   Невероватно, али, нажалост, истинито! Да човек не поверује колико је апсурдно ”не бити православан” за сваког оног ко себе сматра ”Србином”!...
   Свакојаке мисли ми се роје у градским метежом опкољеној и снегом украшеној обреновићевској цркви (у самом подножју брда на коме ће свој двор, много касније, саградити она друга српска династија).
    Између припрате и олтара се ионако може разговарати са собом самим, једино овде, у цркви, само на овом месту, међу сапутницима на нашем неуморном боготражитељском ходочашћу...

   Драгослав Бокан

Нема коментара:

Постави коментар