Као што је цео човеков живот пропутовање, тако је и пост веома важан део тог пута који својим квалитетом, садржајем, особеношћу осмишљава животни пут сваког човека. Зашто је то тако? На првом месту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбедно путовати. Отуда је време поста време духовне радости, време у којем нам човекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вечну истину да „не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.).
Пост нам открива да је човек „душа жива“, саздан, не само од тела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тело треба хранити тако и душа човекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и телесно и духовно. Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човечанство.
Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога поделио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје део нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил.
Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увек изнова кличе и пева „Дјева данас Превечнога рађа…“. Ова реалност Цркве да је она у исто време и сећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста.
Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и телесно вежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тела постану пећина у коју ће Син Човечији имати где главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо грејати ово најлепше од свих синова људских.
Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човекољубља, једном речју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принео себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално време за то и такво себеприношење.
Примајући те дарове, постајући их свестан, човеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља – загрљаја Бога и човека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Светлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче.
Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа! Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима.
протојереј Никола Пејовић
извор: www.spc.rs
30.11.2017.
Пост нам открива да је човек „душа жива“, саздан, не само од тела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тело треба хранити тако и душа човекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и телесно и духовно. Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човечанство.
Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога поделио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје део нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил.
Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увек изнова кличе и пева „Дјева данас Превечнога рађа…“. Ова реалност Цркве да је она у исто време и сећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста.
Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и телесно вежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тела постану пећина у коју ће Син Човечији имати где главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо грејати ово најлепше од свих синова људских.
Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човекољубља, једном речју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принео себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално време за то и такво себеприношење.
Примајући те дарове, постајући их свестан, човеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља – загрљаја Бога и човека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Светлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче.
Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа! Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима.
протојереј Никола Пејовић
извор: www.spc.rs
30.11.2017.
Нема коментара:
Постави коментар