Треба стално понављати речи апостола Павла "Нема ни Јелина ни Јудеја, ни обрезања ни необрезања, ни варвара ни скита, роба, слободног, него је све у свему Христос".
Превише је у овом свету ратова, подела, ускогрудости.
Међутим треба, посебно у времену глобализма и нарастајуће виртуелности, бити опрезан према занемаривању националног наслеђа. Оно наравно не треба да буде ограничавајуће, нити вредност изнад Христа.
Овде на фејсбуку посебно је лако себе прогласити грађанином света који презире било какве племенске границе и изјавити љубав свим људима без разлике. Наравно док не уђемо у аутобус и неко нас не нагази на ногу.
Мада и у тим ситуацијама може да нам буде неподношљив само тај сирови саплеменик који нас угрожава, а љубав према људима на далеким меридијанима можда успемо херојски да сачувамо.
Лако се можемо постидети примитивизма предака и оградити се од њихових грешака које су нас довеле овде а не у неку оазу високог стандарда на егзотичном острву, или негде у Јужној Француској или у Калифорнији. И одлутати маштом на изабрану локацију у изабрано друштво.
Време проглашене слободе учи нас да треба да будемо, макар и илузорно, слободни од свих задатости. Поготово од наслеђа предака.
Зашто - кад знамо значај апостолових речи о томе да нема у Христу ни Грка ни Јудеја, ни Скита - упорно, сваке године у ово време, читамо на Литургији досадан родослов са пуно чудних имена Јевреја који у директној линији наслеђивања претходе Христовом рођењу?
Сретна нам недеља уочи Божића. Срећан нам празник Очева. И да не заборавимо своје претке. Без обзира да ли мислимо да су нас задужили, да ли су нас приближили Христу, или смо их наследили као обавезу да њих кроз нас приведемо ближе Христу. Они су непрекинута Божија линија љубави, чак и ако цинично гледамо на побуде из којих су неки од њих рађали, па и на незадовољавајуће животе које су неки од њих живели.
Свако од нас јесте непоновљив, јединствен. Истовремено, свако од нас је и део човечанства и по временској вертикали прошлости и будућности и по хоризонтали садашњости. А сви са којима смо директно повезани - и наши преци и наше породице и људи из наше околине и наш народ нису само наш крст него и наша снага. Први задатак и последње уточиште љубави.
Ако то заборавимо остаћемо у празном простору далеко од свих људи који ће за нас остати само недосегнуте апстракције, а вероватно и далеко од Бога који нам их је дао као међусобну везу љубави и непрекинуту везу са Собом - Љубављу.
Још једном срећни нам Оци! И да дочекамо Рођење Христово у миру.
www.facebook.com/Ђакон Ненад Илић
Превише је у овом свету ратова, подела, ускогрудости.
Међутим треба, посебно у времену глобализма и нарастајуће виртуелности, бити опрезан према занемаривању националног наслеђа. Оно наравно не треба да буде ограничавајуће, нити вредност изнад Христа.
Овде на фејсбуку посебно је лако себе прогласити грађанином света који презире било какве племенске границе и изјавити љубав свим људима без разлике. Наравно док не уђемо у аутобус и неко нас не нагази на ногу.
Мада и у тим ситуацијама може да нам буде неподношљив само тај сирови саплеменик који нас угрожава, а љубав према људима на далеким меридијанима можда успемо херојски да сачувамо.
Време проглашене слободе учи нас да треба да будемо, макар и илузорно, слободни од свих задатости. Поготово од наслеђа предака.
Зашто - кад знамо значај апостолових речи о томе да нема у Христу ни Грка ни Јудеја, ни Скита - упорно, сваке године у ово време, читамо на Литургији досадан родослов са пуно чудних имена Јевреја који у директној линији наслеђивања претходе Христовом рођењу?
Сретна нам недеља уочи Божића. Срећан нам празник Очева. И да не заборавимо своје претке. Без обзира да ли мислимо да су нас задужили, да ли су нас приближили Христу, или смо их наследили као обавезу да њих кроз нас приведемо ближе Христу. Они су непрекинута Божија линија љубави, чак и ако цинично гледамо на побуде из којих су неки од њих рађали, па и на незадовољавајуће животе које су неки од њих живели.
Свако од нас јесте непоновљив, јединствен. Истовремено, свако од нас је и део човечанства и по временској вертикали прошлости и будућности и по хоризонтали садашњости. А сви са којима смо директно повезани - и наши преци и наше породице и људи из наше околине и наш народ нису само наш крст него и наша снага. Први задатак и последње уточиште љубави.
Ако то заборавимо остаћемо у празном простору далеко од свих људи који ће за нас остати само недосегнуте апстракције, а вероватно и далеко од Бога који нам их је дао као међусобну везу љубави и непрекинуту везу са Собом - Љубављу.
Још једном срећни нам Оци! И да дочекамо Рођење Христово у миру.
www.facebook.com/Ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар