МОНАХУ

Живим у сјенци
Под облацима овог свијета,
Оче у црном.

Како је тешко
Схватити храброст свих одрицања,
Монаха који, свјетлости ради,
У црној ризи вјечно укован,
Кроз живот ходи!

Ти се развео
Од свих трулих радости тјелесно
И примио вијенац вјежбања
Под сунцем Христа Господа,
Вјечности ради.

Грешан те молим,
Додај и мене међу јаднике
Чија имена потајно ређаш
У мољењима својим скрушеним
Спасу нашему.

Твоја црнина
Зрацима свјетлости Васкрсења
И у мој ум уноси громове
Што буде, тресу и опомињу
Душу учмалу.

Личиш на Саву
Који карауле тиховања,

Тврђаве испосничке, назида
Широм земље српске истргане
Спаса нам ради.

Настави свој ход,
Оче у црнини, и не бој се,
Има нас доста испрепаданих
Гријесима својим, ојађених,
Којима требаш.

Склањај облаке,
Мили се тихо док нас још има,
Оче у црном.


прота Драган К. Велеушић
Вапаји, Поруке, Мољења (Сигнатуре, Београд, 2002), стр. 50.

извор: ПРАВОСЛАВЉЕ, 1221, 1.2.2018.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА