У простору човекове борбе против “другог закона” који господари у његовом телу, не важе правила одређена логиком. Побуњена воља плоти и препорођена воља “новог човека” не представљају рационално- философску антитезу материје и духа, тела и душе, него се тичу онтолошке стварности разликовања између природе и личности. Личност одређује могућност слободе у односу према природи, због чега она и јесте “хоризонт” на којем се супротстављају “стари” и “нови” човек, први и последњи Адам, односно “закон греха који је у удима” и “закон Божији по унутарњем човеку”. Веома је карактеристичан и следећи пример који се сусреће у Лествици:
“Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше се у сузама. Код сластољубивих је обратно”.
Чулна и естетска уживања нису по себи негативна, штетна и неприхватљива за духовни живот; она зависе од човековог богољубља и склоности ка уживању. Могу да служе природном циљу човековом – а то је његова повезаност са Богом, односно “божанска љубав” – као што могу и да служе човековом бунту, апсолутизацији самога човека и његових жеља. Побуна природе није ни почетно ни крајње аутономна, нити урођена самој природи: она само следи путешествије човекове слободе и појављује се као искушење слободе у простору човекове личности.
Свети Јован Лествичник сматра да проблем почива у том искушењу, односно у супротности између воље личности и воље човека, у мери у којој човек није у могућности да обузда побуну природе. Захтеви изопачене природе су свакако последица изопачења самога човека – но, иако потиче од човекове воље, ова последица често не може бити контролисана човековом вољом. На тај начин човекова слобода – његов духовни живот – долази у супротност са властитим телом и бива ограничена њиме, које је носилац побуне природе. Човек је сателесник са побуњеном природом, са порицањем њеног природног предодређења. Начин тог свеукупног споја природе и личности је непознат (“тајна”); па ипак, сателесништво са побуном природе изражава се и пројављује у телу:
“…Од сједињења душе са прљавом и лакомом дебљином (тј. телом) која нам је дата и са којом смо (не знам како) спојени”.
Преузето из: Христо Јанарас, Метафизика тела
извор: eparhija-zicka.rs
“Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше се у сузама. Код сластољубивих је обратно”.
Чулна и естетска уживања нису по себи негативна, штетна и неприхватљива за духовни живот; она зависе од човековог богољубља и склоности ка уживању. Могу да служе природном циљу човековом – а то је његова повезаност са Богом, односно “божанска љубав” – као што могу и да служе човековом бунту, апсолутизацији самога човека и његових жеља. Побуна природе није ни почетно ни крајње аутономна, нити урођена самој природи: она само следи путешествије човекове слободе и појављује се као искушење слободе у простору човекове личности.
Свети Јован Лествичник сматра да проблем почива у том искушењу, односно у супротности између воље личности и воље човека, у мери у којој човек није у могућности да обузда побуну природе. Захтеви изопачене природе су свакако последица изопачења самога човека – но, иако потиче од човекове воље, ова последица често не може бити контролисана човековом вољом. На тај начин човекова слобода – његов духовни живот – долази у супротност са властитим телом и бива ограничена њиме, које је носилац побуне природе. Човек је сателесник са побуњеном природом, са порицањем њеног природног предодређења. Начин тог свеукупног споја природе и личности је непознат (“тајна”); па ипак, сателесништво са побуном природе изражава се и пројављује у телу:
“…Од сједињења душе са прљавом и лакомом дебљином (тј. телом) која нам је дата и са којом смо (не знам како) спојени”.
Преузето из: Христо Јанарас, Метафизика тела
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар