Ти си причасник, ти си примио Светињу, ти си са Богом постао једно, човече! Хајде да те видим: хоћу да те гледам, хоћу и ја да поверујем, али хоћу тебе да видим - како ти, као причасник, живиш. У том смислу, сви смо ми сведоци. Сви смо ми мисионари, ако верујемо и верујући разлику правимо да је ово заиста Само Тело и Сама Крв Господња.
Да се у Причешћу утешимо, охрабримо, ослободимо од свих верига. Ево, сећамо се верига Светог апостола Петра: њега анђео ослобађа - додиром, куцне га у ребра. И нас Господ куцне оном кашичицом којом се причешћујемо - у зубе, у језик, у непца, прође кроз наше грло, уђе у наше срце, у нашу душу. И, шта може да изазове? Само слободу, ослобађање. Од чега? Од страха, од сумње, од окова страсти, од гордости и од свега чиме нас овај свет окива: од смрти, од греха, од ђавола! Ако је Он са нама ми можемо мирно да умремо. Мирно да умремо!
Наша Црква нас учи да умиремо господски. Пазите, она то не сакрива од нас: Да крај живота нашега буде хришћански, без бола, непостидан, миран... И онда, указује нам да није крај у смрти, него да нас чека онај дан када треба добар одговор дати: И да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду, од Господа молимо.
Морамо нагласити да и деца знају и родитељи да их уче: кад приступају, да почну, што је пре могуће, да праве разлику. Није причешће нешто слатко! Није то нешто њам-њам! То је Светиња, сине! То је Светиња, дете моје! Пре свега: родитељи да дају пример. Немојте да приводите дјецу, а ви да се не причешћујете! На шта то личи?! Обратите пажњу и видите: кад се родитељи причешћују, па мајка држи или отац сина, па да видите: син се причести, али са каквом пажњом он гледа оца кад се причешћује! Па, ћерка кад види мајку како се причешћује... Па је мајка озрачи својом вером, својим поштовањем, својим разликовањем - већ уводи у Тајну плод утробе своје. Ако их будемо само доводили, а сами се не причешћивали или, што је још горе, сами не веровали, изазваћемо проблеме. То је простор високог напона!
Зато, трудимо се колико можемо, а све ослањајући се на силу Божију. Да направимо ту разлику. Ако си поверовао - немам теби ја више што да причам. Ти верујеш, кад се причешћујеш, да примаш самога Бога у себе. Сад, ако си човек, хајде да видим како ћеш у грех! Хајде да видим како ћеш даље да живиш ако си свестан да си се Богом обогатио! Хајде да видим како ћеш сад среброљубље да форсираш! Да видим како ћеш шкртост, немилосрдност, мржњу, завист и све проклете страсти! Хоћеш ли да их храниш или изгладњујеш и умртвљујеш?
Ти си причасник, ти си примио Светињу, ти си са Богом постао једно, човече! Хајде да те видим: хоћу да те гледам, хоћу и ја да поверујем, али хоћу тебе да видим - како ти, као причасник, живиш. У том смислу, сви смо ми сведоци. Сви смо ми мисионари, ако верујемо и верујући разлику правимо да је ово заиста Само Тело и Сама Крв Господња.
Дакле, уколико верујете - приступајте! И радујте се! Уколико не верујете - покајте се, неки грех је у вама, неки грех није исповеђен, неки грех се и даље живи. Покајање, потпуно покајање није принето, зато Дух Свети не делује и очи не отвара, те не видимо, те не верујемо, те разлику не правимо. Треба се озбиљно преиспитати, треба испитати себе, треба се исповедити и - као дар покајнику даће се, а шта друго него - да прогледа. Да да’не душом, да оживи, да васкрсне, да види Васкрслога Христа. Јер, онај који је видио Васкрслога Христа, у Цркви, у Тајни Причешћа, он је сам васкрсао. Готово је - тај више не може да умре! Осим самога себе да убије, одричући се. Али, тешко, готово да је немогуће да онај ко је једном истински поверовао, да ће се одрећи овакве љубави, оваквог дара, овакве Светиње и оваквога богатства.
о. Рафаило (Бољевић)
извор: www.prijateljboziji.com
 |
| Манастир Вазнесење, Свети апостол Тимотеј, 4.2.2018. |
Да се у Причешћу утешимо, охрабримо, ослободимо од свих верига. Ево, сећамо се верига Светог апостола Петра: њега анђео ослобађа - додиром, куцне га у ребра. И нас Господ куцне оном кашичицом којом се причешћујемо - у зубе, у језик, у непца, прође кроз наше грло, уђе у наше срце, у нашу душу. И, шта може да изазове? Само слободу, ослобађање. Од чега? Од страха, од сумње, од окова страсти, од гордости и од свега чиме нас овај свет окива: од смрти, од греха, од ђавола! Ако је Он са нама ми можемо мирно да умремо. Мирно да умремо!
Наша Црква нас учи да умиремо господски. Пазите, она то не сакрива од нас: Да крај живота нашега буде хришћански, без бола, непостидан, миран... И онда, указује нам да није крај у смрти, него да нас чека онај дан када треба добар одговор дати: И да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду, од Господа молимо.
Морамо нагласити да и деца знају и родитељи да их уче: кад приступају, да почну, што је пре могуће, да праве разлику. Није причешће нешто слатко! Није то нешто њам-њам! То је Светиња, сине! То је Светиња, дете моје! Пре свега: родитељи да дају пример. Немојте да приводите дјецу, а ви да се не причешћујете! На шта то личи?! Обратите пажњу и видите: кад се родитељи причешћују, па мајка држи или отац сина, па да видите: син се причести, али са каквом пажњом он гледа оца кад се причешћује! Па, ћерка кад види мајку како се причешћује... Па је мајка озрачи својом вером, својим поштовањем, својим разликовањем - већ уводи у Тајну плод утробе своје. Ако их будемо само доводили, а сами се не причешћивали или, што је још горе, сами не веровали, изазваћемо проблеме. То је простор високог напона!
Зато, трудимо се колико можемо, а све ослањајући се на силу Божију. Да направимо ту разлику. Ако си поверовао - немам теби ја више што да причам. Ти верујеш, кад се причешћујеш, да примаш самога Бога у себе. Сад, ако си човек, хајде да видим како ћеш у грех! Хајде да видим како ћеш даље да живиш ако си свестан да си се Богом обогатио! Хајде да видим како ћеш сад среброљубље да форсираш! Да видим како ћеш шкртост, немилосрдност, мржњу, завист и све проклете страсти! Хоћеш ли да их храниш или изгладњујеш и умртвљујеш?
Ти си причасник, ти си примио Светињу, ти си са Богом постао једно, човече! Хајде да те видим: хоћу да те гледам, хоћу и ја да поверујем, али хоћу тебе да видим - како ти, као причасник, живиш. У том смислу, сви смо ми сведоци. Сви смо ми мисионари, ако верујемо и верујући разлику правимо да је ово заиста Само Тело и Сама Крв Господња.
Дакле, уколико верујете - приступајте! И радујте се! Уколико не верујете - покајте се, неки грех је у вама, неки грех није исповеђен, неки грех се и даље живи. Покајање, потпуно покајање није принето, зато Дух Свети не делује и очи не отвара, те не видимо, те не верујемо, те разлику не правимо. Треба се озбиљно преиспитати, треба испитати себе, треба се исповедити и - као дар покајнику даће се, а шта друго него - да прогледа. Да да’не душом, да оживи, да васкрсне, да види Васкрслога Христа. Јер, онај који је видио Васкрслога Христа, у Цркви, у Тајни Причешћа, он је сам васкрсао. Готово је - тај више не може да умре! Осим самога себе да убије, одричући се. Али, тешко, готово да је немогуће да онај ко је једном истински поверовао, да ће се одрећи овакве љубави, оваквог дара, овакве Светиње и оваквога богатства.
о. Рафаило (Бољевић)
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар