Свети владика Николај, Беседа о милостињи унутрашњој

 

   1. Свети Порфирије, епископ гаски. Овај велики архипастир роди се у Солуну од родитеља богатих. Своју младост до двадесетпете године проведе у родноме граду, потом напусти дом родитељски и светски живот и удаљи се у Мисирску пустињу. Под руководством опитнога духовника млади Порфирије се ту замонаши и проведе пет година. Онда посети Свету Земљу у друштву са својим верним другом, иноком Марком. Близу Јерусалима подвизаваше се у некој пештери опет пет година. Но тада се раслаби у ногама те не могаше ићи. Ипак, пузећи на коленима, он је стално посећивао службе Божје. Једне ноћи у визији јави му се сам Господ и исцели га од недуга у ногама, те поста потпуно здрав. Када би изабран за епископа у Гази, Порфирије се с тешким срцем прими те дужности. У Гази он затече само двестоосамдесет хришћана; сви остали житељи беху идолопоклоници, и то врло фанатични. Само својом великом вером и стрпљењем Порфирије успе да Газане преведе у веру Христову. Морао је лично путовати у Цариград цару Аркадију и патријарху Јовану Златоусту, да иште потпору у неравној борби с идолопоклоницима. Жељену потпору он и добије. Идолски се храмови затворе, кумири поруше и сазида красна црква са тридесет мермерних стубова. Зидање овога храма помогла је нарочито царица Евдоксија. Порфирије је поживео довољно дуго да види цео град Газу обраћену у веру хришћанску, но то тек после многих својих напора, страдања и сузних молитава Богу. Упокојио се мирно 421. године. Чудотворац био за живота и после смрти. Мошти му почивају и сада у Гази.

   2. Свети мученик Јован Калфа. Овај светитељ родио се у Галати у Цариграду. По занимању био је неимар, зидар (Калфа значи неимар). Због усрдног исповедања вере хришћанске замерио се Турцима и Турци га почну приморавати да се потурчи. „Нећу се ја одрећи мога слаткога Исуса Христа“, одговори Јован храбро, „у Њега верујем, Њему служим, Њега исповедам“. После тешких мучења Турци га посеку 26. фебруара 1575. године у Цариграду. Чесно пострада за љубљеног Христа и пресели се у дворе Господње.

Инок Марко Порфирија пита:
– Свети оче, ти раслабљен беше.
На колени у цркву пузаше,
Руку моју у својој држаше;
Јуче тако – а данас онако!
Болан мркну, ево здрав освану!
Ко те тако ненадно исцели?
Реци име реткога лекара! –
Порфирије Марку одговара:
– Мој Створитељ мој је исцелитељ,
Синоћ заспах на светој Голготи
Сав савладан од тешкога бола,
У сну видех јасно ко на јави
Мог Господа на крсту висећа.
А на другом крсту разбојника.
Како видех, тако и завиках:
– Помјани мја, Боже и Господе,
Помјани мја у царству Твојему!
Господ благи разбојнику рече:
– Сиђи доле, тело му излечи,
Ко ја теби што излечих душу. –
Разбојник се брзо ц крста спусти,
Загрли ме, пољуби и диже:
– Приђи, вели, нашем Спаситељу!
У том ц крста и Господ се сиђе,
Крст уздиже и положи на ме.
– Прими рече, ово дрво свето,
И носи га рад вечног спасења. –
Чим се крста дохватих рукама,
Намах стадох, намах здрав постадох
Слава Богу, моме Створитељу,
Слава Христу, моме Спаситељу!

   РАСУЂИВАЊЕ

   Против оних који у цркви лармају и излазе из цркве пре свршетка службе Божје, пише св. Златоуст овако: „Неки не приступају (к причешћу) с трепетом него с гужвом, тискајући један другог, пламтећи гневом, вичући, грдећи, гурајући свога ближњег, пуни метежа. О томе сам ја често говорио, и нећу престати говорити. Зар не видите, какво благочиније влада на олимпијским играма (незнабожачким), када распоредитељ пролази по игралишту, с венцем на глави, оденут у дугачку хаљину, држећи у руци штап, а викач објављује, да буде тишина и ред! Није ли ружно, да тамо где ђаво торжествује, бива таква тишина, а тамо где Христос призива к Себи, бива велика ларма? На игралишту ћутање, а у цркви вика! На мору тишина, а у пристаништу бура!… Кад си позват на обед, ти не смеш изаћи пре других, макар се и пре других наситио, а овде док се још свршава страшна тајна Христова, док још траје свештенодејство, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи, брзо је изашао, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!“ (Из Беседе на Богојављење).

   СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у лађи са ученицима (Мат. 8, 24) и то:

1. како се диже бура док Господ спаваше,
2. како Га устрашени ученици разбудише и позваше у помоћ,
3. како Господ укори ученике због маловерства и утиша море и ветрове,
4. како ја не треба да се бојим никакве буре у животу, ако Господа држим у срцу своме као на крми лађе. (Тело – лађа, срце – крма).


   Беседа о милостињи унутрашњој

   Али дајите милостињу од онога што је унутра,
   и гле, све ће вам бити чисто. (Лк. 11, 41)

   Чистота спољашња доликује човеку. Но то је мала чистота. Чистота унутрашња несравњено је важнија од чистоте спољашње. То је велика чистота. Један суд може корисно послужити само ако је он изнутра опран и чист, ма споља био гарав и пепељав. Ако је чаша изнутра прљава, њена спољашња чистота никога неће привући да из ње пије. Ако је здела изнутра гарава и пепељава, ко ће се усудити да из ње једе? Више је у свету учитеља и примера спољашње него унутрашње чистоте. Јер је лакше и учити и примером показати чистоту спољашњу него унутрашњу.
  Но погледајте, браћо, како Учитељ и Пример велике чистоте ставља ову велику чистоту у зависност од унутрашње милостиње. Милостиња, која се чини од срца, чисти човеково срце. Милостиња, која се чини од душе, чисти човекову душу. Милостиња, која се чини од свег ума, чисти човеков ум. Једном речју, унутрашња милостиња чисти целога човека. Ако ли је милостиња само од руке, она не чисти ни руку а камоли срце, и душу, и ум. Неопходна је и милостиња од руке, но она чисти дародавца само онда када срце покреће руку на милостињу.      Но осим те милостиње од руке постоје и друге врсте милостиње. Молитва за људе јесте милостиња унутрашња, а тако исто и жалостивост према људском болу и радост у радости туђој. То је милостиња што иде од срца и ствара чистоту у срцу, и у души, и у уму.
   Пречисти Господе, помози нам да истинском милостињом задобијемо велику чистоту, Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.