Лакше су од перца и слабије од лаганог ветра. Током дана буде их много, и толико су различите да је немогуће испратити их све и оценити њихов квалитет. Говоримо о помислима.
Постоје код свих, и не само да су разнообразне. С времена на време су и безобразне. Уз то и празне, неочекиване, или фантазмагоричне. Ко их може ухватити у мрежу, попут лептира? Ко може пребројати колико је зрна песка у пустињи?
Треба ли уопште обраћати на њих пажњу или је боље одмахнути руком на тог мисаоног мољца, на ту прашину која чезне за мокром крпом?
Истина, мокра крпа је заиста потребна, али неће бити могуће тек тако откачити ове опасне паразите.
У својој Првој Саборној посланици апостол Петар подсећа хришћане на њихов пређашњи живот, на ту моралну нечистоту коју су одбацили са гађењем:
„Довољно је, – говори он, – што сте у пређашњем животу поступали по вољи незнабожачкој, предајући се нечистотама, похотима (мужелоштву, скотолоштву, помислима), опијању, преједању и ружном идолопоклонству; стога се и они (стари пријатељи по греху – прим. А.Т.) чуде што не трчите са њима у исту поплаву разврата и хуле на вас.“ (1 Пет 4: 3–4)
Врло је важно, и ништа мање изненађујуће, што је апостол на списак похоти, помисли ставио поред таквих очигледних гадости, као што су мужелоштво и скотолоштво. Ако бисмо састављали списак грехова, и њихову класификацију, (чини се) никада не бисмо ставили ефемерне мисли заједно са вапијућим плотским гресима. Очигледно је да не разумемо до краја неке принципијално врло важне ствари.
Ево Кајин. Пре него што је дигао руку на млађег брата, и убио га, првенац Адама и Еве се мучио мишљу која га није напуштала. Јавни знаци те унутрашње борбе, коју је Каин изгубио, детаљно су описани.
„А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4: 5–7).
„Грех је пред вратима, и вуче те ка себи“ – ево је, насртљива, досадна мисао која не да мира човеку ни дању, ни ноћу. То је за сада само мисао, али је она већ грех пред вратима. Човек има власт да се бори са њом, (речено је: „господари“). Ако, пак, она победи, а не ти, грех је очигледан у простору и времену. Десиће се са застрашујућом непоколебљивошћу.
Окорели грешник и јесте онај човек, којег је победила насртљива мисао. Привукла је пажњу на себе, прешла преко прага, увукла се у срце и не планира да изађе. Дакле, патолошки посесивац, сексуални манијак, незаситни лопов, човек вечно незадовољан животом, гунђало и завидљивац, и тако даље – људи који су изгубили у невидљивој борби. А у овој борби није паметно изгубити, с обзиром да већина људи ни не сумња да таква борба постоји.
Библијско откривење до цара Давида мало говори о унутрашњем свету човека, између осталог и о помислима срца. Очигледно је да човек није био способан на сагледавање унутар себе, и на пажњу ка помислима. Од Давида и његовог Псалтира, разговор о тајни срца је прозвучао, и сада тешко да се може зауставити.
Греху предходи мисао, а сталном греховном понашању предходи спознаја читавог мисаоног система греха унутар човека, комплексно разгранатог, попут крвотока. За ово откривење смо захвални сину Јесеја и оцу Соломона. До њега, Свети Дух није имао са ким да разговара о тако тананим темама. Ево примера из псалама:
„Раздражује грешник Господа; По мноштву обести своје (говорећи): Нема Бога!“ То је из деветог псалма. Тамо се опет каже: рече у срцу своме: Нећу посрнути; из нараштаја у нараштај, бићу без зла. И још: да зграби сиромаха да га увуче у замку своју, савија се, вреба – и бедни упадају у оштре канџе његове; рече у срцу своме: „Заборави Бог, одврати лице Своје да не гледа до краја!“. То јест, да би се ближњи одрао до голе коже, да би се појео на живо, да би се излудо, да би му се подвало, треба пре свега рећи у себи: Бога нема! А ако и постоји, Он не види, заборавља, покрио је лице и слично. Злочинцу је неопходна мисаона основа за делатност. А пошто је неопходна, она је и неизбежна.
Ове речи-помисли рађају се унутар срца. Ево помисли проклете кћери Вавилонске: она говори у срцу своме: „седим као царица, и нисам удовица и жалости нећу видети!“ Ево шта ће добити за такво окорело размишљање: „Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди.“ (Откр. 18: 7–8).
„Рече безуман у срцу своме: „нема Бога“. Постали су развратни, починише гнусна дела; ни једног да чини добро“ (Пс. 13:1). Ово су већ речи безумца, и његов неумољиви закључак у облику гнусних поступака и изопачених дела. Свето Писмо, као што видимо, не оставља простора за светски хуманизам, или безбожну доброту. То је доста строго. Многи верници су озбиљно преплашени овом строгошћу Свеблагог Бога. Има разлога за то. Кад бисмо сами измислили Бога, а не да нам Он сам Себе открива, измислили бисмо га као праслику толерантности. Реална строгоћа Писма мрси наше лукаве конце.
Укратко, није то ништа строжије од ватре која пече Содом. И није строжије од воде што потапа све осим оних у ковчегу. Треба претпоставити да је и у време Содома и Ноја човечанство имало своје чврсте мисаоне конструкције. Тачније, чинило се да су чврсте, све док код једних није почела да надолази вода, а друге да пече огањ.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља
извор: www.pravoslavie.ru
Постоје код свих, и не само да су разнообразне. С времена на време су и безобразне. Уз то и празне, неочекиване, или фантазмагоричне. Ко их може ухватити у мрежу, попут лептира? Ко може пребројати колико је зрна песка у пустињи?
Треба ли уопште обраћати на њих пажњу или је боље одмахнути руком на тог мисаоног мољца, на ту прашину која чезне за мокром крпом?
Истина, мокра крпа је заиста потребна, али неће бити могуће тек тако откачити ове опасне паразите.
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
„Довољно је, – говори он, – што сте у пређашњем животу поступали по вољи незнабожачкој, предајући се нечистотама, похотима (мужелоштву, скотолоштву, помислима), опијању, преједању и ружном идолопоклонству; стога се и они (стари пријатељи по греху – прим. А.Т.) чуде што не трчите са њима у исту поплаву разврата и хуле на вас.“ (1 Пет 4: 3–4)
Врло је важно, и ништа мање изненађујуће, што је апостол на списак похоти, помисли ставио поред таквих очигледних гадости, као што су мужелоштво и скотолоштво. Ако бисмо састављали списак грехова, и њихову класификацију, (чини се) никада не бисмо ставили ефемерне мисли заједно са вапијућим плотским гресима. Очигледно је да не разумемо до краја неке принципијално врло важне ствари.
Ево Кајин. Пре него што је дигао руку на млађег брата, и убио га, првенац Адама и Еве се мучио мишљу која га није напуштала. Јавни знаци те унутрашње борбе, коју је Каин изгубио, детаљно су описани.
„А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4: 5–7).
„Грех је пред вратима, и вуче те ка себи“ – ево је, насртљива, досадна мисао која не да мира човеку ни дању, ни ноћу. То је за сада само мисао, али је она већ грех пред вратима. Човек има власт да се бори са њом, (речено је: „господари“). Ако, пак, она победи, а не ти, грех је очигледан у простору и времену. Десиће се са застрашујућом непоколебљивошћу.
Окорели грешник и јесте онај човек, којег је победила насртљива мисао. Привукла је пажњу на себе, прешла преко прага, увукла се у срце и не планира да изађе. Дакле, патолошки посесивац, сексуални манијак, незаситни лопов, човек вечно незадовољан животом, гунђало и завидљивац, и тако даље – људи који су изгубили у невидљивој борби. А у овој борби није паметно изгубити, с обзиром да већина људи ни не сумња да таква борба постоји.
Библијско откривење до цара Давида мало говори о унутрашњем свету човека, између осталог и о помислима срца. Очигледно је да човек није био способан на сагледавање унутар себе, и на пажњу ка помислима. Од Давида и његовог Псалтира, разговор о тајни срца је прозвучао, и сада тешко да се може зауставити.
Греху предходи мисао, а сталном греховном понашању предходи спознаја читавог мисаоног система греха унутар човека, комплексно разгранатог, попут крвотока. За ово откривење смо захвални сину Јесеја и оцу Соломона. До њега, Свети Дух није имао са ким да разговара о тако тананим темама. Ево примера из псалама:
„Раздражује грешник Господа; По мноштву обести своје (говорећи): Нема Бога!“ То је из деветог псалма. Тамо се опет каже: рече у срцу своме: Нећу посрнути; из нараштаја у нараштај, бићу без зла. И још: да зграби сиромаха да га увуче у замку своју, савија се, вреба – и бедни упадају у оштре канџе његове; рече у срцу своме: „Заборави Бог, одврати лице Своје да не гледа до краја!“. То јест, да би се ближњи одрао до голе коже, да би се појео на живо, да би се излудо, да би му се подвало, треба пре свега рећи у себи: Бога нема! А ако и постоји, Он не види, заборавља, покрио је лице и слично. Злочинцу је неопходна мисаона основа за делатност. А пошто је неопходна, она је и неизбежна.
Ове речи-помисли рађају се унутар срца. Ево помисли проклете кћери Вавилонске: она говори у срцу своме: „седим као царица, и нисам удовица и жалости нећу видети!“ Ево шта ће добити за такво окорело размишљање: „Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди.“ (Откр. 18: 7–8).
„Рече безуман у срцу своме: „нема Бога“. Постали су развратни, починише гнусна дела; ни једног да чини добро“ (Пс. 13:1). Ово су већ речи безумца, и његов неумољиви закључак у облику гнусних поступака и изопачених дела. Свето Писмо, као што видимо, не оставља простора за светски хуманизам, или безбожну доброту. То је доста строго. Многи верници су озбиљно преплашени овом строгошћу Свеблагог Бога. Има разлога за то. Кад бисмо сами измислили Бога, а не да нам Он сам Себе открива, измислили бисмо га као праслику толерантности. Реална строгоћа Писма мрси наше лукаве конце.
Укратко, није то ништа строжије од ватре која пече Содом. И није строжије од воде што потапа све осим оних у ковчегу. Треба претпоставити да је и у време Содома и Ноја човечанство имало своје чврсте мисаоне конструкције. Тачније, чинило се да су чврсте, све док код једних није почела да надолази вода, а друге да пече огањ.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар