Цвети
Људи углавном нису свесни, нити желе да буду свесни тога да живе под владавином смрти.
Заборав смрти до извесне меже бити здрав (морбидна опсесија смрћу а без разрешења може бити узрок многих психичких проблема), али заправо често води траћењу живота и сузбијању страха који при приближавању смрти неминовно избије на површину.
То што људи живе под владавином смрти утиче на смањено присуство високих вредности које иначе настају управо у сукобу са смрћу, у непристајању на њену владавину.
Кад се Исус Христос појавио у Изабраном народу, неки су га доживљавали као учитеља, неки као пророка, неки као исцелитеља. И Он је све то и био. Чак и онима који су га прихватили пуним срцем било је тешко да у њему препознају, пре свега - Сина Божијег, Богочовека. Тако нешто није никад постојали и није било ни замисливо.
Осим лековитих мудрости, осим чудесних исцељења, Христос је и васкрсавао. Макар су забележена васкрсење Јаирове кћери и сина Наинске удовице. У оба случаја радило се о тек преминулима, тако да иако су то била незамислива чуда којима су непосредни сведоци били малобројни, некако су и она за народ потпала под исцелитељске моћи Исуса из Назарета. Да ли су били баш мртви, или полумртви, или што бисмо данас помислили - можда у клиничкој смрти из које ипак има повратка...
А онда Христос, пред несрећном родбином и целим селом, Витанијом, васкрсава свог пријатеља Лазара који је био у гробу четири дана! Лазарево тело је већ почело да показује знаке распадања!
Закон који нико никада није доводио у питање - да је смрт коначни владар овог света драматично је срушен наочиглед многих сведока. Глас о незамисливој победи живота муњевито се проширио међ народом.
Када Христос пође из Витаније у Јерусалим, глас о Његовом доласку иде испред њега. Одушевљени народ га дочекује као победника смрти! Цара над царевима.
Народ у Јерусалиму дочекује Христа као сам Живот.
Живот је ушао у град да завлада.
И ми на Цвети, у време буђења природе, дочекујемо сам Живот. Одушевљено кличемо и певамо Животу.
Објављујемо своју оданост Животу, спремност да Он, а не смрт влада нашим постојањем на земљи.
Данас је велики празник прихватања Живота!
Али живот је борба. Не обичан ружни рат, борба у којој живот страда и смрт тријумфије чак и драматичније него у мирној колотечини поробљеног света. Живот је борба која тражи наш труд и подвиг и беспоговорно предавање само једном владару, Животу, Богу.
Живот је ушао у град. Живот је сад јасно међу нама, али ускоро ћемоо се подсетити колико верујемо или не верујемо да је победа над смрћу заиста могућа, а не само лепа прича. А оних који су заслепљени свемоћн смрти жедни власти увек је било и биће да покушају да нас спрече да овако слаби и поводљиви останемо под владавином Живота.
Колико дуго ћемо истрајати у својој одлуци, колико упорно ћемо сведочити?...
Нажалост - обично само док нам Непријатељ не пришапне да су лепе приче недостижне и нереалне и да свакодневну или повремену муку можемо ипак најбоље превладати заборавом, а не беспотребним додатним одрицањима и трудом у постизању трајне везе Живота - Љубави.
Живот је ушао у град. Живот је сад јасно међу нама, али ускоро ћемо се подсетити колико верујемо или не верујемо да је победа над смрћу заиста могућа, а не само лепа прича. А оних који су заслепљени свемоћном смрћу жедни власти првом испод смрти, увек је било и биће да покушају да нас спрече да овако слаби и поводљиви останемо под владавином Живота.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Људи углавном нису свесни, нити желе да буду свесни тога да живе под владавином смрти.
Заборав смрти до извесне меже бити здрав (морбидна опсесија смрћу а без разрешења може бити узрок многих психичких проблема), али заправо често води траћењу живота и сузбијању страха који при приближавању смрти неминовно избије на површину.
То што људи живе под владавином смрти утиче на смањено присуство високих вредности које иначе настају управо у сукобу са смрћу, у непристајању на њену владавину.
Кад се Исус Христос појавио у Изабраном народу, неки су га доживљавали као учитеља, неки као пророка, неки као исцелитеља. И Он је све то и био. Чак и онима који су га прихватили пуним срцем било је тешко да у њему препознају, пре свега - Сина Божијег, Богочовека. Тако нешто није никад постојали и није било ни замисливо.
Осим лековитих мудрости, осим чудесних исцељења, Христос је и васкрсавао. Макар су забележена васкрсење Јаирове кћери и сина Наинске удовице. У оба случаја радило се о тек преминулима, тако да иако су то била незамислива чуда којима су непосредни сведоци били малобројни, некако су и она за народ потпала под исцелитељске моћи Исуса из Назарета. Да ли су били баш мртви, или полумртви, или што бисмо данас помислили - можда у клиничкој смрти из које ипак има повратка...
А онда Христос, пред несрећном родбином и целим селом, Витанијом, васкрсава свог пријатеља Лазара који је био у гробу четири дана! Лазарево тело је већ почело да показује знаке распадања!
Закон који нико никада није доводио у питање - да је смрт коначни владар овог света драматично је срушен наочиглед многих сведока. Глас о незамисливој победи живота муњевито се проширио међ народом.
Када Христос пође из Витаније у Јерусалим, глас о Његовом доласку иде испред њега. Одушевљени народ га дочекује као победника смрти! Цара над царевима.
Народ у Јерусалиму дочекује Христа као сам Живот.
Живот је ушао у град да завлада.
И ми на Цвети, у време буђења природе, дочекујемо сам Живот. Одушевљено кличемо и певамо Животу.
Објављујемо своју оданост Животу, спремност да Он, а не смрт влада нашим постојањем на земљи.
Данас је велики празник прихватања Живота!
Али живот је борба. Не обичан ружни рат, борба у којој живот страда и смрт тријумфије чак и драматичније него у мирној колотечини поробљеног света. Живот је борба која тражи наш труд и подвиг и беспоговорно предавање само једном владару, Животу, Богу.
Живот је ушао у град. Живот је сад јасно међу нама, али ускоро ћемоо се подсетити колико верујемо или не верујемо да је победа над смрћу заиста могућа, а не само лепа прича. А оних који су заслепљени свемоћн смрти жедни власти увек је било и биће да покушају да нас спрече да овако слаби и поводљиви останемо под владавином Живота.
Колико дуго ћемо истрајати у својој одлуци, колико упорно ћемо сведочити?...
Нажалост - обично само док нам Непријатељ не пришапне да су лепе приче недостижне и нереалне и да свакодневну или повремену муку можемо ипак најбоље превладати заборавом, а не беспотребним додатним одрицањима и трудом у постизању трајне везе Живота - Љубави.
Живот је ушао у град. Живот је сад јасно међу нама, али ускоро ћемо се подсетити колико верујемо или не верујемо да је победа над смрћу заиста могућа, а не само лепа прича. А оних који су заслепљени свемоћном смрћу жедни власти првом испод смрти, увек је било и биће да покушају да нас спрече да овако слаби и поводљиви останемо под владавином Живота.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар