"Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати". (из читања Јеванђеља у Трећу недељу по Духовима).
Да ли умемо да чујемо ове Христове речи? Да ли умемо да их разумемо? Можда пре тога - да ли желимо да их разумемо и прихватимо?
Како да не бринемо, кад живимо у осиромашеној земљи, са малим и несигурним приходима? Шта би уопште то значило - да се само молим да дође Царство Божије па ће све бити у реду? А ко ће да плати рачуне, обуче и нахрани децу? Зар ово "не брините се" и "иштите најпре Царство Божије" није неодговорно и сентиментално, кад сви знамо законе живљења у овом свету? Поготово у овој земљи социјалне несигурности и непрекидног економског и сваког другог пада?
А шта нам Господ каже?
Каже нам "не брините се" - јер чему служи брига, шта њом може да се постигне? Не каже нам да не треба да се старамо, да радимо, да служимо својој породици и ближњима. Каже нам да се не бринемо. Јер брига не служи ничему осим што трује душу. Од бриге се душа скврчи и почиње да се дави у стрепњи и страху. Не говори нам Христос да не треба да се како знамо и умемо потрудимо да обезбедимо храну и одело за себе и породицу - само нас упозорава да не треба то да нам буде најважније, па ни кад смо у оскудици и проблемима. Јер пре ћемо их решити ако смо отворени за Царство Божије као највишу вредност, него ако нам ти проблеми заклоне све остале видике.
А наша сумња која ће рећи - е, да ли је баш тако, да ли ће ми породицу нахранити то што тражим Царство Божије? - учиниће да никад не сазнамо да ли ће заиста тако и бити. Јер то "иштете", тражите - не значи да смо предали молбу на некаквом Божијем шалтеру, па сад само чекамо резултат, него значи да тражимо и желимо активно радећи на томе да уселимо Царство Божије међу људе и на на територију на којој живимо. Христос нам говори као заједници, групи која треба да буде заражена вером у Царство и каже нам да ако сачувамо вредности Царства Божијег као највише вредности, ако се трудимо да Царство Божије учинимо присутним у овом свету - све остало што нам је потребно, додаће нам се.
Проблем је наравно и у томе што нам се обраћа у множини, што пред нас као групу, Цркву, поставља то да треба заједнички да тражимо, да радимо на приближавању и света који у злу лежи Царству Божијем. А како ја могу сад више да одговарам и за самог себе, а камоли за некакво ми?
Зар се није свако "ми" распало?
Црква! А у Цркви одржање једновлашћа Божијег. По сваку цену. Не беспомоћним критикама, него учествовањем уз лични ризик повремено сукобних конатаката сваког од нас:
"Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону."
Нема места саблажњавању и млаким малограђанским критикама. Мамона треба изагнати из Цркве где год му осетимо присуство. Само пажљиво, мирно, у љубави и одговорности, да не бисмо гомилу других бесова унели и поставили на мамоново место. Да тукући мамона не бисмо повредили ближњег.
Вера и поверење. Вера у Христа поверење у оне несавршене које налазимо у Цркви. Не слепо поверење, него поверење с љубављу и разумевањем слабости. Помоћ једних другима да савладамо наше слабости. Само не дистанцирање и супериорно критизерско суђење.
Можда је ово тачка на којој се данас највише тога прелама. Вера и поверење. Савладавање страха и почетак озбиљне борбе за Царство Божије. Тек после тога почиње озбиљно сукобљавање са спољним проблемима и личним слабостима.
Важно је, пре свега, недвосмислено и одлуно постављање система вредности у који истински верујемо и којим се руководимо уз помоћ Божију, колико можемо: "Царство Божије - а остало ће нам се додати". Свако мора да се запита да ли је ово за њега само некаква лепа идеалистичка фраза или савет који срцем прихвата.
Не ствара економија веру, него вера стоји иза раста економије. И није критеријум „најбоља“ и „најуспешнија“ економија, него Богочовечанска равнотежа у свету заснована на Царству Божијем као циљу и смислу.
Довољно нас вуче земља да бисмо јој и преко тога давали да нас беспоговорно води. Било похлепом за њом, било страхом од ње.
Да ли умемо да чујемо ове Христове речи? Да ли умемо да их разумемо? Можда пре тога - да ли желимо да их разумемо и прихватимо?
Како да не бринемо, кад живимо у осиромашеној земљи, са малим и несигурним приходима? Шта би уопште то значило - да се само молим да дође Царство Божије па ће све бити у реду? А ко ће да плати рачуне, обуче и нахрани децу? Зар ово "не брините се" и "иштите најпре Царство Божије" није неодговорно и сентиментално, кад сви знамо законе живљења у овом свету? Поготово у овој земљи социјалне несигурности и непрекидног економског и сваког другог пада?
Каже нам "не брините се" - јер чему служи брига, шта њом може да се постигне? Не каже нам да не треба да се старамо, да радимо, да служимо својој породици и ближњима. Каже нам да се не бринемо. Јер брига не служи ничему осим што трује душу. Од бриге се душа скврчи и почиње да се дави у стрепњи и страху. Не говори нам Христос да не треба да се како знамо и умемо потрудимо да обезбедимо храну и одело за себе и породицу - само нас упозорава да не треба то да нам буде најважније, па ни кад смо у оскудици и проблемима. Јер пре ћемо их решити ако смо отворени за Царство Божије као највишу вредност, него ако нам ти проблеми заклоне све остале видике.
А наша сумња која ће рећи - е, да ли је баш тако, да ли ће ми породицу нахранити то што тражим Царство Божије? - учиниће да никад не сазнамо да ли ће заиста тако и бити. Јер то "иштете", тражите - не значи да смо предали молбу на некаквом Божијем шалтеру, па сад само чекамо резултат, него значи да тражимо и желимо активно радећи на томе да уселимо Царство Божије међу људе и на на територију на којој живимо. Христос нам говори као заједници, групи која треба да буде заражена вером у Царство и каже нам да ако сачувамо вредности Царства Божијег као највише вредности, ако се трудимо да Царство Божије учинимо присутним у овом свету - све остало што нам је потребно, додаће нам се.
Проблем је наравно и у томе што нам се обраћа у множини, што пред нас као групу, Цркву, поставља то да треба заједнички да тражимо, да радимо на приближавању и света који у злу лежи Царству Божијем. А како ја могу сад више да одговарам и за самог себе, а камоли за некакво ми?
Зар се није свако "ми" распало?
Црква! А у Цркви одржање једновлашћа Божијег. По сваку цену. Не беспомоћним критикама, него учествовањем уз лични ризик повремено сукобних конатаката сваког од нас:
"Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону."
Нема места саблажњавању и млаким малограђанским критикама. Мамона треба изагнати из Цркве где год му осетимо присуство. Само пажљиво, мирно, у љубави и одговорности, да не бисмо гомилу других бесова унели и поставили на мамоново место. Да тукући мамона не бисмо повредили ближњег.
Вера и поверење. Вера у Христа поверење у оне несавршене које налазимо у Цркви. Не слепо поверење, него поверење с љубављу и разумевањем слабости. Помоћ једних другима да савладамо наше слабости. Само не дистанцирање и супериорно критизерско суђење.
Можда је ово тачка на којој се данас највише тога прелама. Вера и поверење. Савладавање страха и почетак озбиљне борбе за Царство Божије. Тек после тога почиње озбиљно сукобљавање са спољним проблемима и личним слабостима.
Важно је, пре свега, недвосмислено и одлуно постављање система вредности у који истински верујемо и којим се руководимо уз помоћ Божију, колико можемо: "Царство Божије - а остало ће нам се додати". Свако мора да се запита да ли је ово за њега само некаква лепа идеалистичка фраза или савет који срцем прихвата.
Не ствара економија веру, него вера стоји иза раста економије. И није критеријум „најбоља“ и „најуспешнија“ економија, него Богочовечанска равнотежа у свету заснована на Царству Божијем као циљу и смислу.
Довољно нас вуче земља да бисмо јој и преко тога давали да нас беспоговорно води. Било похлепом за њом, било страхом од ње.
о. Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар