Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима?
Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо!
Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота.
Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца.
А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других.
Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа.
Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу.
Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео.
О. Серафим Роуз
извор: www.prijateljboziji.com
Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо!
Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота.
 |
| Манастир Студеница |
А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других.
Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа.
Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу.
Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео.
О. Серафим Роуз
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар