На позив смерног, дубоковерујућег и побожног грузина Гогија, брата светогорског монаха Илариона који се неколико година подвизавао у манастиру Хиландару, Црквени хор из Бање Ковиљаче и неколико лекара из Србије посетили су Грузију и поклонили се древним светињама. Грузија је посебна, необична православна земља. У Грузији постоји таква сила, која је више од 1500 година постојања преживела многе владаре и сачувала свој утицај - то је Црква.
Просветитељка Грузије је Света равноапостолна Нина пореклом из Кападокије. У њеном житију се каже да јој се у сну јавила Пресвета Богородица, дала јој крст од винове лозе и рекла: „Иди у Иверијску земљу, благовести Јеванђеље, а ја ћу ти бити заштитница”. Монахиња Нина се обрела у Грузији око 326. године у околини града Мцхета. Она се прославила скромним монашким животом и чињењем чуда. Најпре је исцелила болесно дете грузијанског цара Миријана и саму царицу. Цар је одлагао и противио се крштењу. Међутим, када се у лову нашао у животној опасности, призвао је у помоћ хришћанског Бога, у кога је поверовала његова супруга, а потом се крстио. У престоном граду Мцхету цар је саградио храм Христу Спаситељу. Хришћанство је постало државна, званична вера царства. На молбу цара Миријана, цар Константин Велики је у Грузију послао епископа Јована и свештенике који су организовали и уредили црквени живот. Хришћанска вера је брзо напредовала у овој брдовитој и планинској земљи. Цар Вахтанг Први Гаргаслан (446–499) пренео је престоницу у град Тбилиси где је саградио чувени Сионски храм.
Сматра се да је ова Црква постала самостална - аутокефална већ 476. године, а самосталност је добила од Антиохијске патријаршије као мајке Цркве. Достојанство Патријаршије ова Црква је стекла 1010. године, а њен први патријарх био је Мелхиседек Први (1010–1045). Године 1811. Грузија је дошла под власт Руског царства. Патријаршија је укинута, а затим поново обновљена 1990. године.
Грузија је земља нама недовољно позната али смо као народ веома слични, исте смо вере и много смо страдали кроз векове али смо увек изнова васкрсавали. Таква љубав, вера, гостољубље, доброта и радост се ретко где може доживети у свету. На аеродрому су нас дочекали домаћин Гоги и свештеник Давид из Батумија који је студирао Богословски факултет у Београду и зна српски језик. Сместили су нас у главном граду Грузије Тбилисију. Пошли смо у обилазак необичног града који је са свих страна украшен храмовима. Све одише хришћанством и старином. Походимо светињу која је посвећена Светој Тројици и уздиже се над градом и саграђена је у најтежим деведесетим годинама. Место је било изабрано тако што је храм требало да надвиси цели град - на високом брду а његова висина досеже 98 метара. Његово грађење у гладне године пуне невоља, постала је истинско чудо. Испочетка је ова идеја изгледала безумна. Али, како сматрају Грузини, управо благодарећи томе, држава је могла преживети и опстати. У јединственој светињи целивамо дивне иконе, појемо у храму Богу, Богомајци и светима, гледамо верни народ који непрестано улази у храм на молитву са великом побожношћу и схватамо: „Истина је да је сваки Грузин хришћанин“. Сва култура, све традиције ове државе, све до националне кухиње (која обилује посним јелима), прожети су хришћанством. И како Грузини кажу: „Живећи у Тбилисију, не можете а да не уђете у цркву“! Овде су куполе цркава основни елеменат изгледа града. Где год погледате видите светињу! Због тога одлазимо у древну светињу Сион и у базилику из шестог века у близини Патријашије.
Наш домаћин је сваког дан нашег боравка увек на другим али посебним и најлепшим местима приређивао трпезу тадиционалних грузијских јела уз културни програм и посебно поучне и дирљиве здравице за Бога, Богородицу, Патријарха грузијског Илију и Иринеја српског, монаха грузијског Илариона и нашега Теодосија са Свете Горе, свештенство, монаштво, родитеље, пријатеље, певаче и упокојене претке. Испуњено време, облагодаћени сусрети у Богу, љубав, речи благодарности, радост и сузе. Домаћин је рекао да се није бринуо како ће све припремити него да ли ће моћи и знати да нам да љубав. Он је богат човек а истовремено скроман и пун доброте и љубави, који многе изобилно дарује у Грузији.
Сви смо знали да је на челу Грузијске Цркве Његова Светост Илија који је рођен 1933. године. Изабран је за Патријарха од стране Грузијске Православне Цркве 1977. године. О грузијском Патријарху говоре као без даха и њега називају оцем. Заиста, Патријарх је преживио промену многих власти; у земљи која је претрпела велике кризе и рат, само Црква и Патријарх су били постојани. Илија је примио Цркву када је у Грузији било не више од 50 отворених храмова, а данас их има више од 800. Господ је благословио наш пут и идемо код њега у Патријаршију на пријем. Здање Патријаршије сведочи о духовности и богатој култури. Свети човек који је сада остарио али је и даље крепког духа моли се и живи на том месту. Он је Грузију удахнуо живот и спасао је од пропасти. Рекао је: „Србија је велика земља и ми волимо Србију. Поздравите Патријарха српског Иринеја и предајте му ову слику“. Замолио је Црквени хор којим диригује протођакон Зоран Кокановић да отпоје неколико композиција. Молитвено и достојанствено сви певачи хора истовремено радосни и сузама орошених очију појали су Мравалжамиер (на грузијском Многаја љета) и Тамо далеко. Благодаримо ти Господе!
Литургију служимо са Грузинима и Русима а наш хор поје! Народ нас поздравља речима: „Живели Срби и ми волимо Србе“! Предивно у духу истинског православља.
Грузини се веома поносе тиме што је њихова Црква једна од најстаријих, што води своју историју од апостола, а њихова држава је постала једна од првих хришћанских држава у свету. Јединственост – је једна од најважнијих особина хришћанства у Грузији. Историјски ова држава је малобројна и Црква је такође малобројна у поређењу са другим православним црквама. Посетили смо манастир Светог Давида Гареџијског, затим манастир у коме су мошти Светог Гаврила, новопројављеног и једног од најпоштованијих светитеља Грузије. Дивно место молитве је Бодбијски манастир где се налазе мошти Свете равноапостолне Нине, и то је веома велики манастир по овдашњим мерилима. У совјетско време је био затворен, преиначили су га били у болницу а сада је поново оживео и сабира верујући народ. Стигли смо и у Алавердски мушки манастир – један од најпознатијих у Грузији.
Све дане са нама су наши домаћини Гоги, Георгије, њихове породице, пријатељи и предивни, скромни, честити и речити отац Давид из Батумија. Упознао је Србију и Србе студирајући у Београду. Много смо га заволели и поносни смо на њега. Дивне успомене, предивне светиње, искрени загрљаји, молитва, песме, дарови и уздарја, дирљиве и искрене речи, сузе и позив за сретање у Господу у Србији. Чувај Господе Грузију и Србију и све људе благослови. Амин!
извор: horskopojanje.rs
Сматра се да је ова Црква постала самостална - аутокефална већ 476. године, а самосталност је добила од Антиохијске патријаршије као мајке Цркве. Достојанство Патријаршије ова Црква је стекла 1010. године, а њен први патријарх био је Мелхиседек Први (1010–1045). Године 1811. Грузија је дошла под власт Руског царства. Патријаршија је укинута, а затим поново обновљена 1990. године.
Грузија је земља нама недовољно позната али смо као народ веома слични, исте смо вере и много смо страдали кроз векове али смо увек изнова васкрсавали. Таква љубав, вера, гостољубље, доброта и радост се ретко где може доживети у свету. На аеродрому су нас дочекали домаћин Гоги и свештеник Давид из Батумија који је студирао Богословски факултет у Београду и зна српски језик. Сместили су нас у главном граду Грузије Тбилисију. Пошли смо у обилазак необичног града који је са свих страна украшен храмовима. Све одише хришћанством и старином. Походимо светињу која је посвећена Светој Тројици и уздиже се над градом и саграђена је у најтежим деведесетим годинама. Место је било изабрано тако што је храм требало да надвиси цели град - на високом брду а његова висина досеже 98 метара. Његово грађење у гладне године пуне невоља, постала је истинско чудо. Испочетка је ова идеја изгледала безумна. Али, како сматрају Грузини, управо благодарећи томе, држава је могла преживети и опстати. У јединственој светињи целивамо дивне иконе, појемо у храму Богу, Богомајци и светима, гледамо верни народ који непрестано улази у храм на молитву са великом побожношћу и схватамо: „Истина је да је сваки Грузин хришћанин“. Сва култура, све традиције ове државе, све до националне кухиње (која обилује посним јелима), прожети су хришћанством. И како Грузини кажу: „Живећи у Тбилисију, не можете а да не уђете у цркву“! Овде су куполе цркава основни елеменат изгледа града. Где год погледате видите светињу! Због тога одлазимо у древну светињу Сион и у базилику из шестог века у близини Патријашије.
Наш домаћин је сваког дан нашег боравка увек на другим али посебним и најлепшим местима приређивао трпезу тадиционалних грузијских јела уз културни програм и посебно поучне и дирљиве здравице за Бога, Богородицу, Патријарха грузијског Илију и Иринеја српског, монаха грузијског Илариона и нашега Теодосија са Свете Горе, свештенство, монаштво, родитеље, пријатеље, певаче и упокојене претке. Испуњено време, облагодаћени сусрети у Богу, љубав, речи благодарности, радост и сузе. Домаћин је рекао да се није бринуо како ће све припремити него да ли ће моћи и знати да нам да љубав. Он је богат човек а истовремено скроман и пун доброте и љубави, који многе изобилно дарује у Грузији.
Сви смо знали да је на челу Грузијске Цркве Његова Светост Илија који је рођен 1933. године. Изабран је за Патријарха од стране Грузијске Православне Цркве 1977. године. О грузијском Патријарху говоре као без даха и њега називају оцем. Заиста, Патријарх је преживио промену многих власти; у земљи која је претрпела велике кризе и рат, само Црква и Патријарх су били постојани. Илија је примио Цркву када је у Грузији било не више од 50 отворених храмова, а данас их има више од 800. Господ је благословио наш пут и идемо код њега у Патријаршију на пријем. Здање Патријаршије сведочи о духовности и богатој култури. Свети човек који је сада остарио али је и даље крепког духа моли се и живи на том месту. Он је Грузију удахнуо живот и спасао је од пропасти. Рекао је: „Србија је велика земља и ми волимо Србију. Поздравите Патријарха српског Иринеја и предајте му ову слику“. Замолио је Црквени хор којим диригује протођакон Зоран Кокановић да отпоје неколико композиција. Молитвено и достојанствено сви певачи хора истовремено радосни и сузама орошених очију појали су Мравалжамиер (на грузијском Многаја љета) и Тамо далеко. Благодаримо ти Господе!
Литургију служимо са Грузинима и Русима а наш хор поје! Народ нас поздравља речима: „Живели Срби и ми волимо Србе“! Предивно у духу истинског православља.
Грузини се веома поносе тиме што је њихова Црква једна од најстаријих, што води своју историју од апостола, а њихова држава је постала једна од првих хришћанских држава у свету. Јединственост – је једна од најважнијих особина хришћанства у Грузији. Историјски ова држава је малобројна и Црква је такође малобројна у поређењу са другим православним црквама. Посетили смо манастир Светог Давида Гареџијског, затим манастир у коме су мошти Светог Гаврила, новопројављеног и једног од најпоштованијих светитеља Грузије. Дивно место молитве је Бодбијски манастир где се налазе мошти Свете равноапостолне Нине, и то је веома велики манастир по овдашњим мерилима. У совјетско време је био затворен, преиначили су га били у болницу а сада је поново оживео и сабира верујући народ. Стигли смо и у Алавердски мушки манастир – један од најпознатијих у Грузији.
Све дане са нама су наши домаћини Гоги, Георгије, њихове породице, пријатељи и предивни, скромни, честити и речити отац Давид из Батумија. Упознао је Србију и Србе студирајући у Београду. Много смо га заволели и поносни смо на њега. Дивне успомене, предивне светиње, искрени загрљаји, молитва, песме, дарови и уздарја, дирљиве и искрене речи, сузе и позив за сретање у Господу у Србији. Чувај Господе Грузију и Србију и све људе благослови. Амин!
извор: horskopojanje.rs
Манастир Вазнесење, 2013.
2015.
Нема коментара:
Постави коментар