-По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже, презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави, поручио је митрополит Порфирије.
У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја.
И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8)
Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ратио.
Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво.
Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера.
Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење.
Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“.
извор: www.spc.rs
И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8)
Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ратио.
Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво.
Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера.
Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење.
Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“.
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар