1.
Скоро да нема свеобухватнијег појма једног народа који се као код српског народа може сажети у само једну реч – Косово.
Географски гледано, тај појам би се могао на неки начин и свести на одређено место, па чак и на само Косово поље, на онај његов део где се десио велики бој Срба и Турака 1389. године.
Међутим, тај простор је најшири у свести самог српског народа, ако се он у свој укупности не може назвати само свешћу. У овом смислу, Косово је увек тамо где је и један представник српског народа стигао. И онај несрећни Србин, о коме су наше новине нашироко писале да се настанио на најјужнијој тачки Јужне Америке, на самој Огњеној земљи, исповедио је своје српство као своје српско Косово.
2.
У својој митологији Срби су тврдо веровали у судбину.
Судбина је нешто што је унапред одређено у животу. Али то одређење не важи само за живот појединца, већ је оно у животу и опстајању целог народа.
Косово је Србима унапред предсказано. На њему је добио прву државу када се крунисао краљ Бодин. На њему је Стефан Немања обнављао државу, у за њега пресудној бици код Пантина, коју је добио уз помоћ Божјег ратника Светог Ђорђа, који му је предсказао да ће се на Косову убудуће увек одлучивати о Србији и Србима.
У том смислу, Косово је српска судбина.
Косовски јунаци и по историји и по миту обележени су знаком усудности. Милица је Лазару суђеница, а он њоме опредељен, суђено му је да тешком клетвом одведе Србе у бој на Косово, мада он хоће и коњ му хоће, а Бог не да, Стефану Мусићу да закасни, Милошу Обилићу да наџак-баба открије Турцима где му је јунаштво, Вуку Бранковићу да изда, браћи Југовићима да ниједан не преживи сестри за заклетву…
Косово је тек после боја постало тешка судбина народа, а то више није веровање, већ трагична и мучна историја вековног робовања.
У поређењу с античком митологијом, животне путеве грчких јунака одређивали су воља и хирови богова, по њима, Одисеј је лутао 20 година, косовска судбина је својом вољом и својим хиром одредила српском народу вековно лутање европском историјом…
3.
Сродност српских косовских јунака са јунацима грчке митологије запазио је Вук Караџић, када је у описима јунаштва изједачавао Ахила и Милоша Обилића. А Караџићев у свету најчувенији савременик, немачки песник Јохан Волфганг Гете, пишући о српским народним песмама, упоредио је Краљевића Марка са грчким Херкулом и персијским Рустаном.
4.
Код Срба од клетве нема теже претње.
Зналци српске митологије налазе да клетва садржи речи које тајанствено делују на оне којима су упућене.
У укупном свом веровању, окренути Светом Сави, Срби су за њега везали своје прве клетве. У многобројним легендама, Свети Сава или благосиља народ или га због лоших дела куне. Његова милост у тим легендама јесте велика, али је његова клетва тежа. На гневни мах његовог штапа, уз клетву са његових усана, од плодне котлине очас постаје језеро. Зато Срби верују да клетва може људе скаменити, брда покренути и земљу отворити. Нема тог милосрђа које на људском кантару правде може стати на други тас ваге спрам тешке клетве српске.
Најтежа је она клетва којој се прибегава као последњој могућности и као последњој нади. У том смислу је и Лазарева клетва: Ко не дошо у бој на Косово не имао од срца порода…
Нема историјских доказа да је Лазар ову клетву заиста икоме упутио, али је она доказ народне свести о историји разједињености српсих покрајина и њихових господара, као главном узроку највеће народне пропасти у историји.
Најстравичнија народна клетва од Косова до данас је ипак косовска: Да Бог да мртвом кнезу стигао на вечеру, за прву совру!
5.
Још од Видовдана 1389. године песници јављају нове вести са бојног поља Косова.
И српски песници уз српски народ певају о оном заветном барјаку, који непрекидно лебди над Косовом, иако нема Бошка Југовића на Косову више и тај барјак је непрекидна небеска прилика Србима.
Косово никад неће престати да буде српско, док је српских песника. Они који о Косову још нису запевали – запеваће. Они који не запевају никад, ти као да и нису били српски песници. Ко никад не запева о Косову, остаје под косовском клетвом српске песме и никад не може бити сматран националним песником.
Певањем о Косову намирује се душа и подиже своја косовска црква на српском песничком небу, своја капела под васељенском куполом. Тренови Косова су вековни, а и шта би друго били. Звезде над Косовом јесу уждене свеће небеске Србије. А само сунце је највећа свећа – жетвеница косовске белице, кад се земља рујем прелива. Све српске свадбарине једино се могу платити на Косову. Ако се хоће у царство – ваља се једино преко Косова.
Једино је српско измирење пред полазак на Косово.
Код Срба је на Косову тачка ослонца преко које се покрећу полуге српске историје и поезије.
Где год да Срби клекну на Косову, клекли су пред олтар. Зато нам се српске песме о Косову и чине хранљивим и светим – као нафора.
Певање о Косову представља у ствари велико трагање за примарним криком народа. Косовски јунаци су мера за оне које Српкиње још рађале нису. Све што смо изгубили у боју на Косову, спасили смо у песмама о боју на Косову. Све што смо касније чинили, чинили смо с мишљу о Косову. Косово нам је мера народа, векова и слободе. Док су другим народима биће народа дефинисали филозофи, код Срба су то учинили песници.
Одломак из књиге “Мисли српски”
извор: mitropolija.com
Скоро да нема свеобухватнијег појма једног народа који се као код српског народа може сажети у само једну реч – Косово.
Географски гледано, тај појам би се могао на неки начин и свести на одређено место, па чак и на само Косово поље, на онај његов део где се десио велики бој Срба и Турака 1389. године.
Међутим, тај простор је најшири у свести самог српског народа, ако се он у свој укупности не може назвати само свешћу. У овом смислу, Косово је увек тамо где је и један представник српског народа стигао. И онај несрећни Србин, о коме су наше новине нашироко писале да се настанио на најјужнијој тачки Јужне Америке, на самој Огњеној земљи, исповедио је своје српство као своје српско Косово.
2.
У својој митологији Срби су тврдо веровали у судбину.
Судбина је нешто што је унапред одређено у животу. Али то одређење не важи само за живот појединца, већ је оно у животу и опстајању целог народа.
Косово је Србима унапред предсказано. На њему је добио прву државу када се крунисао краљ Бодин. На њему је Стефан Немања обнављао државу, у за њега пресудној бици код Пантина, коју је добио уз помоћ Божјег ратника Светог Ђорђа, који му је предсказао да ће се на Косову убудуће увек одлучивати о Србији и Србима.
У том смислу, Косово је српска судбина.
Косовски јунаци и по историји и по миту обележени су знаком усудности. Милица је Лазару суђеница, а он њоме опредељен, суђено му је да тешком клетвом одведе Србе у бој на Косово, мада он хоће и коњ му хоће, а Бог не да, Стефану Мусићу да закасни, Милошу Обилићу да наџак-баба открије Турцима где му је јунаштво, Вуку Бранковићу да изда, браћи Југовићима да ниједан не преживи сестри за заклетву…
Косово је тек после боја постало тешка судбина народа, а то више није веровање, већ трагична и мучна историја вековног робовања.
У поређењу с античком митологијом, животне путеве грчких јунака одређивали су воља и хирови богова, по њима, Одисеј је лутао 20 година, косовска судбина је својом вољом и својим хиром одредила српском народу вековно лутање европском историјом…
3.
Сродност српских косовских јунака са јунацима грчке митологије запазио је Вук Караџић, када је у описима јунаштва изједачавао Ахила и Милоша Обилића. А Караџићев у свету најчувенији савременик, немачки песник Јохан Волфганг Гете, пишући о српским народним песмама, упоредио је Краљевића Марка са грчким Херкулом и персијским Рустаном.
4.
Код Срба од клетве нема теже претње.
Зналци српске митологије налазе да клетва садржи речи које тајанствено делују на оне којима су упућене.
У укупном свом веровању, окренути Светом Сави, Срби су за њега везали своје прве клетве. У многобројним легендама, Свети Сава или благосиља народ или га због лоших дела куне. Његова милост у тим легендама јесте велика, али је његова клетва тежа. На гневни мах његовог штапа, уз клетву са његових усана, од плодне котлине очас постаје језеро. Зато Срби верују да клетва може људе скаменити, брда покренути и земљу отворити. Нема тог милосрђа које на људском кантару правде може стати на други тас ваге спрам тешке клетве српске.
Најтежа је она клетва којој се прибегава као последњој могућности и као последњој нади. У том смислу је и Лазарева клетва: Ко не дошо у бој на Косово не имао од срца порода…
Нема историјских доказа да је Лазар ову клетву заиста икоме упутио, али је она доказ народне свести о историји разједињености српсих покрајина и њихових господара, као главном узроку највеће народне пропасти у историји.
Најстравичнија народна клетва од Косова до данас је ипак косовска: Да Бог да мртвом кнезу стигао на вечеру, за прву совру!
5.
Још од Видовдана 1389. године песници јављају нове вести са бојног поља Косова.
И српски песници уз српски народ певају о оном заветном барјаку, који непрекидно лебди над Косовом, иако нема Бошка Југовића на Косову више и тај барјак је непрекидна небеска прилика Србима.
Косово никад неће престати да буде српско, док је српских песника. Они који о Косову још нису запевали – запеваће. Они који не запевају никад, ти као да и нису били српски песници. Ко никад не запева о Косову, остаје под косовском клетвом српске песме и никад не може бити сматран националним песником.
Певањем о Косову намирује се душа и подиже своја косовска црква на српском песничком небу, своја капела под васељенском куполом. Тренови Косова су вековни, а и шта би друго били. Звезде над Косовом јесу уждене свеће небеске Србије. А само сунце је највећа свећа – жетвеница косовске белице, кад се земља рујем прелива. Све српске свадбарине једино се могу платити на Косову. Ако се хоће у царство – ваља се једино преко Косова.
Једино је српско измирење пред полазак на Косово.
Код Срба је на Косову тачка ослонца преко које се покрећу полуге српске историје и поезије.
Где год да Срби клекну на Косову, клекли су пред олтар. Зато нам се српске песме о Косову и чине хранљивим и светим – као нафора.
Певање о Косову представља у ствари велико трагање за примарним криком народа. Косовски јунаци су мера за оне које Српкиње још рађале нису. Све што смо изгубили у боју на Косову, спасили смо у песмама о боју на Косову. Све што смо касније чинили, чинили смо с мишљу о Косову. Косово нам је мера народа, векова и слободе. Док су другим народима биће народа дефинисали филозофи, код Срба су то учинили песници.
Одломак из књиге “Мисли српски”
извор: mitropolija.com
 |
| Надежда Петровић, Косовски божури |
Нема коментара:
Постави коментар