Косовом и Метохијом

    Небројано пута до сада сам био на Косову и Метохији, али ово је био мој први физички одлазак тамо. Када сам чуо да се организује Прва летња призренска духовна школа нисам се двоумио и одмах сам се пријавио, али то нисам рекао никоме, па ни својој породици. Бојазан за безбедност коју сви имају када помисле на Косово и Метохију, је одговор на питанје „Зашто?“. Када се приближио полазак, рекао сам својој породици и са велики усхићењем дочекао тај 17. јул и полазак на Свету српску земљу.
     Скупили смо се испред Храма Светог Саве и у раним јутарњим часовима се упутили према Космету. Оно што је најважнији тренутак нашег путовања, а када то кажем, мислим на неописиву чињеницу да 52 особе седам дана дишу као једна душа, да се не свађају, да праштају, да се једни другима исповедају, је благослов који је дао, наш пастир на овом путовању, отац Радивоје Панић, а то је да се сви причешћујемо на литургијама.

      Елем, најпре смо, кренувши из Београда стигли у Лазареву Раваницу и поклонили се моштима Светог кнеза који се определио за Царско небеско. Тако смо већ на почетку нашег ходочашћа повукли паралелу и дали до знања да смо сви светосавци који теже ка Царству небеском. Даље нас је пут навео на манастир Светог Николе, близу Куршумлије. А затим смо се упутили ка Призрену, где смо и коначили у манастиру Светих Архангела.
     Првог дана боравка на Космету смо обилазили веома значајан српски град Призрен. Отац Андреј, који нас је водио кроз „Душанов град“, нам је причао о далекој историји, као о савременој историји и великом страдању српског народа, али и светиња, 1999. и још већем 2004. године. Обилазак Богословије, саборне цркве Светог Ђорђа, цркве Светог Николе, цркве Светог Спаса и наравно велике Богородице Љевишке, у нама је будио јаке емоције, али и још веру у Бога.
     Други дан нашег ходочашћа је био одређен за одлазак у Грачаницу. На уласку у цркву створио се ред и док сам полако улазио, са десне стране са угледао његово преосвештенство владику Теодосија. Веома висок у белој одежди, са изразито плавим очима, оставио је на мене снажан духовни утисак. Присуствовали смо литургији, коју је епископ служио. Потом смо наставили пут даље обилазивши манастире. Отишли смо у Девич. Сведочење мати Олимпијаде, која је у манастиру од 1953. године, а поготову прича о тродневном ропству монахиња 1999., и тортури коју су претрпеле 2004. године, као и рушење манастира, расплакало је многе од нас. Затим манастир Зочиште, посвећен Светим Козми и Дамњању и увече долазак у Велику Хочу. Чекао нас је припремљен програм девојака из Велике Хоче и Ораховца, које је спремио велики српски песник и текстописац Гаврило Кујунџић из Ораховца. Е на том програму, где смо чули најлепше ствари, пределе и осетили снажне емоције Космета, кроз те прелепе девојке, плакали смо и јецали, сузе се нису могле зауставити.
     Следећег дана, десило се нешто прелепо. Наиме, две девојке које су пошле са нама нису биле крштене и имале су ту срећу да то учине на Светој српској земљи – Космету. Имале су ту част, а и ми са њима, да буду крштене у Високим Дечанима, на Светој архијерејској литургији, коју је служио владика Теодосије, а присуствовао руски владика Назарије. Крстио их је отац Иларион, а миропомазао владика. Заиста прелепа ствар, осећали смо се као да смо сви ми кумови тим новокрштеним девојкама. Наставивши пут даље, отишли смо на Газиместан, па затим у манастир Драганац, где је игуман, поменути отац Иларион. Енергија која влада међу монасима и искушеницима је огледало самог оца Илариона.
      Наредног јутра смо након литургије у Драганцу наставили даље ка селу Бостане, где смо посетили цркву Успенија Пресвете Богородице, затим Ново Брдо и село Прековац где смо ручали у народној кухињи. Ту ноћ смо поново преспавали у манастиру Светих Архангела код Призрена.
     Петог дана нашег боравнка на Косову и Метохији, смо били на литургији у Пећкој Патријаршији. Након лутургије нас је наш пастир отац Радивоје Панић повео у српско село Љевоша изнад манастира. Старије становништво, углавном повратничко, није могло да верује када нас је видело. Нас више од четрдесет је ушло у двориште једног домаћина, а они, Љевошани су плакали, али били срећни што нас виде. Следеће што смо посетили, био је манастир Гориоч, а затим спавање у Косовској Митровици.
      Последњи дан нашех ходочашћа, нашег боравка на Косову и Метохији смо завршили једним, можда и симболичким гестом, попели смо се на тврђаву Звечан. Када смо стигли скоро до врха, почео је јак пљусак, крупне капи су падале. Нисмо одустали! Окупили смо се и почели да певамо тропар Преображења, у том тренутку киша је престала да пада. Можда ћете помислити да је случајности, али ми верујемо да је знак од Господа.
      Ниједна књига, ниједан текст, емисија, снимак, ништа не може да опише дух Косова и Метохија, као сам одлазак доле. Тек сада разумем реченицу једног другара који ми је рекао да је „Космет велика црква, јер се на њему осећаш и понашаш као да си у цркви“. Онај дух оптимизма, вере и наде у будућност, како код младих у Великој Хочи, тако и код старих у Љевоши, нам не да за право да кукамо и да се жалимо ни на шта овде у централној Србији, јер њима су животи угрожени свакога дана.
     Мени лично је велику наду и веру у будноћност самог Космета вратио наш возач Ацо Лазић из села Гојбоља, који верује да ће се поново дуж целога Косова и Метохије завијорити велике српске заставе!
      На самом крају се намеће кључно питање, које ми се свих ових дана врти по глави, а то је: „Да ли ми Срби заслужујемо Косово и Метохију?“ Мислим да можда у овом тренутку због многих грехова у прошлости НЕ, али када се Срби „СЛОЖЕ, ОБОЖЕ и УМНОЖЕ“, како каже Владика Николај Велимировић, испуниће се жеља свих нас, а то је да се дуж Космета завијоре  српске заставе!
      Како радили тако нам и Бог помогао!!!

   Игор Топаловић,
   поноси полазник
   Први летње призренске духовне школе