Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу
– Старче, једанпут сте нам рекли: „У духовној борби је неопходна „опсада“.“ Шта сте тиме хтели да кажете?
– У рату се труде да изврше опсаду непријатеља. Опкољавају га, затварају у зидине, остављају га да гладује. После му прекину и воду. Зато што ће непријатељ без неопходне опреме и оружја бити приморан да се преда. Хтео сам да кажем да се исто тако кроз пост и бдење разоружава ђаво и одлази. „Постом, бдењем, молитвом, небеске дарове прибављајући[и]…“, каже химнопојац
Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу и потребу за њом. Наравно, човек треба да се уздржава имајући пред собом узвишени духовни циљ. Ако се уздржава, како би се ослободио отрова и сувишне масноће, опет се стара само за своју телесну добробит. Тада подвиг личи на јогу. Нажалост, питање подвизавања гурнули су устрану чак и људи Цркве. „Треба да поједем“, кажу, „своје оброке, да уживам и у овоме и у ономе, јер Бог је све то за нас створио.“ Знате ли шта ми је једном приликом, за неком трпезом, рекао један архимандрит? Нисам могао да се присилим да једем више него што сам навикао, а он је топриметио, па ми рече: „Ко уништава храм Божији, разориће њега Бог“ (1 КорЗ, 17). „Да ниси то можда наопако разумео?“ кажем. „Да ли се то односи на блудничење, или на подвизавање? Тај цитат се односи на оне који блудничењем и злоупотребама разарају храм Божији. То се не односи на оне који се подвизавају из љубави према Христу.“ Али видиш, он је и даље повлађивао својој помисли и наставио да говори: „Треба да једемо, како не бисмо разорили храм Божији.“ Други ми опет, после своје посете једном манастиру, рече: „Био сам у једном манастиру и монаси су се разболели од превеликог поста. Јели су искључиво боб и пасуљ са уљем. Ето, то раде, мој оче, пост и бдење.“ Шта да кажеш? Такви људи не желе да се било чега лише. Једу своје оброке, воће, слаткише, а после, како би себи нашли оправдање, оптужују друге који се подвизавају. Никада нису окусили духовну радост подвига. Други ти опет каже: „Треба да попијем толико и толико шоља млека. Постићу на Четрдесетницу, а после ћу да надокнадим, јер морам да узмем толико и толико беле хране,“ Није у питању потреба његовог организма, него то каже само да би повлађивао својој помисли, да је то на месту и да није грех. Ма грех је и помислити тако нешто. Докле иде човеков разум? Да је у реду да надокнади оно што му је недостајало током поста, који је одредила Црква. Како онда Свети Дух у њему да остане?
А да видиш само, колико усрдности поседују неки очеви породица! Пође једном да се исповеди један од њих, изузетно простодушан, који је имао деветоро деце, а духовник му рече да приступи причешћу. „Али, како да се причестим?“ каже. „Стављамо мало уља у јело, јер радимо и ја и деца.“ „Колико деце имаш?“ упита га духовник. „Деветоро.“ „Колико уља стављате у јело?“ „Две кашике.“ „Па колико онда уља стигне теби, мој несрећниче?“, рече му духовник, „иди ти само да се причестиш!“ Било их је једанаесторо и јели су две кашике уља сви заједно, а њега је мучила помисао!
Упознао сам мирјане који су кроз подвиг доспели до светости. Ето, нема томе много година, како су на Светој Гори неко време радили један мирјанин и његов син. После тога је искрсао добар посао у њиховом родном месту и отац беше одлучио да оде, да поведе са собом и сина, како би цела породица била на окупу. Међутим, његовог сина беше привукао монашки подвижнички живот и, пошто је са подвижничким животом упоредио живот у свету са свом његовом тескобом, није хтео да пође за оцем и да се врати у свет. „А ти, оче, пошто имаш и друге деце“ рече му, „остави једно у Градини Пресвете Богородице.“ Пошто је он остајао при своме, отац је био принуђен да га остави. Момак је био неписмен, али веома осећајан, усрдан и простодушан. Себе је сматрао недостојним монашког пострига, пошто је мислио да не би био у стању да одговори на све монашке дужности.
Пронађе неку малу колибу, коју су некада користили за стоку, затвори камењем врата и прозоре, а остави само један округли отвор кроз који је могао једва да се провуче и који је изнутра затварао некаквим прастарим капутом, који беше пронашао. Ни ватру није палио. Чак су и птичја гнезда и животињске јазбине биле боље од тог његовог пребивалишта. Али толико радости колико је та душа поседовала не поседују заједно сви они који живе у богатим палатама, јер он се борио за Христа и Христос је био поред њега, не само у његовој колиби, него и у његовој духовној кући, у његовом телу, у његовом срцу. Зато је живео у рају. Из свог боравишта би повремено излазио и свраћао у ову, или ону келију, где су оци имали баште и потребу да им неко помогне око ње. Помагао им је у послу, а они су му давали по мало двопека и по коју маслину. Ако му нису дали да ради, није узимао благослове. Благослове које је узимао, требало је да плати двоструким радом. Наравно, његов духовни живот познавао је само Бог, јер је свој живот проводио тихо и једноставно. На основу једног догађаја, о коме се причало, могло се много разумети. Једном је свратио у неки манастир да упита када је Велика Четрдесетница – иако је за њега готово цела година била Велика Четрдесетница – а потом је отишао да се затвори у своје гнездо. Беше прошло готово три месеца, а он није ни опазио. Једнога дана изиђе и оде да пита у манастир када је Васкрс. Присуствовао је служби, причестио се на божанственој Литургији, а затим пође са оцима за трпезу. На трпези угледа црвена јаја. Зачуди се и упита једног од братије: „Је ли то већ Васкрс?“ „Какав Васкрс?“ одговори му брат, „Сутра је Вазнесење!“ Он је дакле, провео у посту читаву Велику Четрдесетницу и још четрдесет дана до Вазнесења! Тако се подвизавао све док му није куцнуо смртни час. Мртвог га је пронашао један ловац два месеца пошто је умро, обавестио је полицију и лекара. Тај лекар ми је рекао: „Не само да није заударао, него је, напротив, одисао миром.“
Деца и пост
– Старче, да ли деца.од пет-шест година треба да посте пре причешћа?
– Треба бар вече пре тога да једу на уљу. Међутим, то зависи од духовника, Најбоље је да мајка за то пита духовника, јер може бити да дете има некакав здравствени проблем, па мора, на пример, да пије млеко.
– Колико дете треба да пости, старче?
– Ако је снажно и здраво, може да пости. Иначе сада има много посне хране. Некада су деца постила и по цео дан су трчала и играла се, али су више пута узимала оброке. У Фараси, за време Велике Четрдесетнице, сви су се, и стари и млади, придржавали „деветог сата“.[ии] Родитељи су сабирали децу у Кастру[иии], давали им играчке да се играју, а у три сата после подне, када би зазвонило звоно за Литургију пређеосвећених дарова, одлазили би да се причесте. Свети Арсеније је имао обичај да каже: „Деца се не сете хране када се играју по цео дан, А сада када им још и Христос помогне, како да не издрже?“
И одрасли када не посте, коре сами себе видећи да деца посте. Када сам био мали и дуже времена радио са мајстором у некој кући па смо тамо и обедовали, средом и петком сам одлазио кући да обедујем, јер они нису постили. Једном приликом, била је среда, послужили су ме баклавом. „Најлепше хвала“, рекох им, „али ја, данас постим.“ „Види ти њега“ рекоше, „мало дете па пости, а ми одрасли једемо!“
Усрдни пост
– Постећи човек показује своје добровољење. Из усрдности се подвизава и Бог му помаже. Али ако то чини на силу и каже: „Шта да радим, петак је, па је ред да постим“, мучиће се. Међутим, ако му је јасан смисао поста и ако пости из љубави према Христу, радоваће се. „На овај дан“, треба да помисли, „Христос је био распет: ни воде Му нису дали да попије. Давали су му сирће. Ни ја нећу пити воде целога дана.“ Ако то чини, онда ће осетити у себи узвишенију радост од онога ко попије најукуснији освежавајући напитак!
А видиш, многи мирјани ни на Велики Петак не могу да посте, чак ни на тај један дан. Али пред неким министарством могу да седе по цео дан и штрајкују глађу због неког ћефа, да нешто постигну. Тамо их бодри ђаво. То што чине је самоубиство. Други пак, када дође Васкрс, радосно и из све снаге поју „Христос воскресе“ јер ће добро да једу. Личе на Јудејце који су Христа хтели да начине краљем, јер их је нахранио у пустињи[ив].
Сећате ли се шта каже Пророк? „Проклет био ко немарно ради дело Господње.“ (Јер. 48,10) Једно је када неко има добру вољу да пости, али не може, јер му, ако не једе, дрхте ноге, пада у несвест не помаже му, дакле, његова издржљивост, или здравље итд. – а друго је када има снаге и не пости. Где је онда добра воља? А жалост онога који жели да се подвизава, а не може, надомешта подвиг и он има већу плату од онога ко има одважности и подвизава се, јер тај осећа и задовољство. Данас је дошла једна сиротица од неких педесет пет година сва уплакана, јер не може да пости. Муж се од ње развео. Имала је једно дете и изгубила га у саобраћајној несрећи, па је остала сама. Мајка јој је умрла, нема где ни да станује ни где да се храни, па је узимају жене да им ради за стан и храну. „Имам велики грех на савести, оче“, рече ми та сиротица, „јер ништа не радим: а најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад ми средом и петком дају посну храну, али често ми дају мрсну, а ја сам принуђена да је једем, јер се исцрпљујем и не могу да стојим на ногама.“ „Једи“, рекох јој, „ако не можеш да издржиш.“ Човек треба да испита своје могућности. Ако види да не може да издржи, нека поједе још нешто. „Измери самога себе“ каже преподобни Нил.
– Како су некада, старче, жене по селима издржавале ништа неједући од белог понедељка све до суботе светог Теодора? А имале су толико посла, кућа, деца, стока, њиве, како су то могле да издрже?
– Са помишљу да је субота близу, или су можда говориле: „Христос је постио четрдесет дана[в], шта је онда за мене да постим једну седмицу?“ А затим, биле су простодушне и зато су издржавале. Ако је неко простодушан, и поседује смирење, прима благодат Божију, смирено пости и храни се божански. Онда му Бог дарива снагу и велику издржљивост у великим постовима. У Аустралији је један младић, од око двадесет и седам година, доспео дотле да не једе ништа двадесет и осам дана. Његов духовник га је послао мени да ми то каже. Био је веома благоверан и поседовао је подвижнички дух. Исповедао се, редовно одлазио у цркву, изучавао отачке књиге, а највише Нови Завет. Једнога дана, када је у Јеванђељу читао како је Христос постио четрдесет дана, много се потресао и помислио: „Ако је Господ, који је био Бог, као безгрешан човек, четрдесет дана постио, шта треба да чиним ја, као толико грешан човек?“ Зато је затражио благослов од свог духовника да и он пости, али му није поверио своју помисао да хоће да не једе ништа четрдесет дана. Почео је дакле са постом на бели понедељак, прешао је и Крстопоклону недељу, а ни воде није пио, иако је радио у фабрици и посао му је био тежак – слагао је сандуке. Када је доспео до двадесет и осмог дана, осетио је благу вртоглавицу док је радио и зато је мало сео. После је попио чај и појео један двопек, јер му је пало на памет да би га, ако се онесвести, пренели у болницу, а онда би се уверили да му се то догодило од поста, па б.и рекли: „Ето видиш, хришћани умиру од поста.“ „Старче“, рече ми, „после поста од толико дана, гадила ми се храна, али сам себе присиљавао да једем бар нешто, како бих могао да радим.“ Али га је мучила помисао што није испунио свих четрдесет дана и то је рекао своме духовнику. Он му је са расуђивањем рекао: „И толико колико си постио, сасвим је довољно. Немој да имаш помисли.“ Потомта је послао код мене, како не би остала да га мучи још нека помисао. Да бих био сигуран да су му мотиви били чисти, упитах га: „Јеси ли се заклео да ћеш да постиш четрдесет дана?“ „Нисам“, рече. „Када си од свог духовника узео благослов за пост, зар ти тада није пало на памет да му повериш своју помисао, то јест, да намераваш да будеш у потпуном посту четрдесет дана? Да ниси можда сакрио ту, тобож’ добру помисао, како би по својој вољи постио четрдесет дана?“ „Нисам, старче“, рече. Онда му рекох: „То сам, разуме се, знао, само сам те питао како би сам разумео да имаш небеску плату за оне дане што си постио, а било их је сасвим довољно и немој да будеш узнемирен што ниси могао да издржиш четрдесет дана. Други пут, међутим, треба да кажеш духовнику и своје добре помисли и све добро што кријеш у свом срцу, а духовник ће просудити да ли треба да се упустиш у такав подвиг, или не.“ Пошто је поседовао велико смирење, захваљујући смиреним помислима, које је неговао, и пошто је у тај пост ушао са великом усрдношћу Христа ради, Христос га је због тога ободрио Својом божанском благодаћу. Да је неко други започео такав пост, можда би из чистог егоизма рекао: „Зашто и ја да не постим тако, ако је то могао да учини Христос?“ Постио би само дан-два и срушио би се. Тада би му се и ум помрачио, јер би га напустила благодат Божија, па би пожалио што је учинио и онолико напора, колико је учинио. Могао би чак доспети и до тога да каже: „Шта ми је то требало?“
Човек кроз пост постаје јагње. Ако постане звер, то онда значи да подвиг, који је започео, или превазилази његове моћи, или се подвизава из егоизма, па зато не добија помоћ од Бога. Међутим, пост понекад чини питомим и смиреним чак и дивље животиње и звери. Можеш их видети како прилазе човеку када су гладне. Инстинктивно осећају да ће угинути од глади, међутим, ако се приближе човеку и потраже храну, можда им се ништа неће догодити. Видео сам вука који је био као јагње, јер је био гладан. Сишао је једне снежне зиме у наше двориште. Изашао сам са братом да нахранимо стоку. Носио сам и фењер. Мој брат је узео цепаницу и ударио га њоме, али он уопште није реаговао.
Ако човек не доспе дотле да што год то било, чини из љубави према Богу и према ближњему, само губи време. Ако пости и има горду помисао да чини нешто важно, узалуд пости. Он је после тога само као празан шупљи казан у коме не може ништа да се чува. Сипај унутра воду, мало по мало, сва ће истећи.
Задовољство због лаганог стомака
– Када се човек не уздржава, оптерећују га читаве наслаге. Али, ако се уздржава и једе само онолико колико му је потребно, организам то троши и ништа не одлаже у наслаге.
Разноврсност исхране истеже стомак и повећава апетит, али може да изаЗове и горушицу. Ако на трпези има само једно јело и није превише укусно, можда га нећемо ни појести, али ако је укусно и отвара прождрљивост, можда ћемо појести мало превише. Али ако се на трпези нађе риба, супа, пржени кромпир, сир, јаја, салата, воће и слаткиши, човек би да поједе све, па и још да затражи. Све то отвара апетит, јер се једно слаже преко другог. И видиш, човек без видљивог разлога не „вари“ овога, не подноси онога, а сироти стомак подноси и трпељиво вари све што у њега убацимо. Јесмо ли га икада питали да ли све то вари и подноси? Стомак, значи, који нема разума, превазилази нас у врлини и бори се да свари све. А ако се једна врста хране не слаже са другом, посвађају се када уђу у стомак и шта ће он јадан тада? Онда настаје осећај тежине у стомаку.
– А како човек, старче, да прекине са навиком да много једе?
– Треба мало да прикочи. Немој да једеш нешто што ти се допада, како не би превише отворио прохтев за јелом, јер се „штала“ полако шири. Стомак онда, као зли „порезник“, како каже авва Макарије[ви], стално тражи све више и више. После обеда си сит и задовољан, али после тога би да спаваш, не можеш ништа да радиш. Али, ако једеш једну врсту хране, то ти помаже да пресечеш прохтев за јелом.
– Ако постоји разноврсна храна, али у малим количинама, да ли и онда, старче, имамо исти проблем?
– Е, проблем је поново исти, само су мање… странке и не могу да формирају владу!… Када је разноврсност велика, то је као да су се сабрале многе… странке у стомаку, па једна странка нервира другу, каче се међусобно, почиње туча и опет… проблеми са варењем…
[I] Одломак из једне химне преподобнима: „Обитавалац пустиње и анђео у телу“.
[II] Нису узимали храну до деветог византијског сата, што ће рећи до три сата после подне.
[III] Старо утврђење у Фараси, у коме је у византијско доба боравила посада, заједно са својим породицама, коју је, у пограничним областима, држава одређивала као стражу.
[IV] Види: Јн 6, 5-15
[V] Види: Мт 4, 2 и Лк 4, 2.
[VI] Види: Паладије, епископ Еленопоља, „Лавсаик“, стр. 124
Преподобни Пајсије Светогорац
Светосавље
www.pravoslavie.ru
– Старче, једанпут сте нам рекли: „У духовној борби је неопходна „опсада“.“ Шта сте тиме хтели да кажете?
– У рату се труде да изврше опсаду непријатеља. Опкољавају га, затварају у зидине, остављају га да гладује. После му прекину и воду. Зато што ће непријатељ без неопходне опреме и оружја бити приморан да се преда. Хтео сам да кажем да се исто тако кроз пост и бдење разоружава ђаво и одлази. „Постом, бдењем, молитвом, небеске дарове прибављајући[и]…“, каже химнопојац
Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу и потребу за њом. Наравно, човек треба да се уздржава имајући пред собом узвишени духовни циљ. Ако се уздржава, како би се ослободио отрова и сувишне масноће, опет се стара само за своју телесну добробит. Тада подвиг личи на јогу. Нажалост, питање подвизавања гурнули су устрану чак и људи Цркве. „Треба да поједем“, кажу, „своје оброке, да уживам и у овоме и у ономе, јер Бог је све то за нас створио.“ Знате ли шта ми је једном приликом, за неком трпезом, рекао један архимандрит? Нисам могао да се присилим да једем више него што сам навикао, а он је топриметио, па ми рече: „Ко уништава храм Божији, разориће њега Бог“ (1 КорЗ, 17). „Да ниси то можда наопако разумео?“ кажем. „Да ли се то односи на блудничење, или на подвизавање? Тај цитат се односи на оне који блудничењем и злоупотребама разарају храм Божији. То се не односи на оне који се подвизавају из љубави према Христу.“ Али видиш, он је и даље повлађивао својој помисли и наставио да говори: „Треба да једемо, како не бисмо разорили храм Божији.“ Други ми опет, после своје посете једном манастиру, рече: „Био сам у једном манастиру и монаси су се разболели од превеликог поста. Јели су искључиво боб и пасуљ са уљем. Ето, то раде, мој оче, пост и бдење.“ Шта да кажеш? Такви људи не желе да се било чега лише. Једу своје оброке, воће, слаткише, а после, како би себи нашли оправдање, оптужују друге који се подвизавају. Никада нису окусили духовну радост подвига. Други ти опет каже: „Треба да попијем толико и толико шоља млека. Постићу на Четрдесетницу, а после ћу да надокнадим, јер морам да узмем толико и толико беле хране,“ Није у питању потреба његовог организма, него то каже само да би повлађивао својој помисли, да је то на месту и да није грех. Ма грех је и помислити тако нешто. Докле иде човеков разум? Да је у реду да надокнади оно што му је недостајало током поста, који је одредила Црква. Како онда Свети Дух у њему да остане?
А да видиш само, колико усрдности поседују неки очеви породица! Пође једном да се исповеди један од њих, изузетно простодушан, који је имао деветоро деце, а духовник му рече да приступи причешћу. „Али, како да се причестим?“ каже. „Стављамо мало уља у јело, јер радимо и ја и деца.“ „Колико деце имаш?“ упита га духовник. „Деветоро.“ „Колико уља стављате у јело?“ „Две кашике.“ „Па колико онда уља стигне теби, мој несрећниче?“, рече му духовник, „иди ти само да се причестиш!“ Било их је једанаесторо и јели су две кашике уља сви заједно, а њега је мучила помисао!
Упознао сам мирјане који су кроз подвиг доспели до светости. Ето, нема томе много година, како су на Светој Гори неко време радили један мирјанин и његов син. После тога је искрсао добар посао у њиховом родном месту и отац беше одлучио да оде, да поведе са собом и сина, како би цела породица била на окупу. Међутим, његовог сина беше привукао монашки подвижнички живот и, пошто је са подвижничким животом упоредио живот у свету са свом његовом тескобом, није хтео да пође за оцем и да се врати у свет. „А ти, оче, пошто имаш и друге деце“ рече му, „остави једно у Градини Пресвете Богородице.“ Пошто је он остајао при своме, отац је био принуђен да га остави. Момак је био неписмен, али веома осећајан, усрдан и простодушан. Себе је сматрао недостојним монашког пострига, пошто је мислио да не би био у стању да одговори на све монашке дужности.
Пронађе неку малу колибу, коју су некада користили за стоку, затвори камењем врата и прозоре, а остави само један округли отвор кроз који је могао једва да се провуче и који је изнутра затварао некаквим прастарим капутом, који беше пронашао. Ни ватру није палио. Чак су и птичја гнезда и животињске јазбине биле боље од тог његовог пребивалишта. Али толико радости колико је та душа поседовала не поседују заједно сви они који живе у богатим палатама, јер он се борио за Христа и Христос је био поред њега, не само у његовој колиби, него и у његовој духовној кући, у његовом телу, у његовом срцу. Зато је живео у рају. Из свог боравишта би повремено излазио и свраћао у ову, или ону келију, где су оци имали баште и потребу да им неко помогне око ње. Помагао им је у послу, а они су му давали по мало двопека и по коју маслину. Ако му нису дали да ради, није узимао благослове. Благослове које је узимао, требало је да плати двоструким радом. Наравно, његов духовни живот познавао је само Бог, јер је свој живот проводио тихо и једноставно. На основу једног догађаја, о коме се причало, могло се много разумети. Једном је свратио у неки манастир да упита када је Велика Четрдесетница – иако је за њега готово цела година била Велика Четрдесетница – а потом је отишао да се затвори у своје гнездо. Беше прошло готово три месеца, а он није ни опазио. Једнога дана изиђе и оде да пита у манастир када је Васкрс. Присуствовао је служби, причестио се на божанственој Литургији, а затим пође са оцима за трпезу. На трпези угледа црвена јаја. Зачуди се и упита једног од братије: „Је ли то већ Васкрс?“ „Какав Васкрс?“ одговори му брат, „Сутра је Вазнесење!“ Он је дакле, провео у посту читаву Велику Четрдесетницу и још четрдесет дана до Вазнесења! Тако се подвизавао све док му није куцнуо смртни час. Мртвог га је пронашао један ловац два месеца пошто је умро, обавестио је полицију и лекара. Тај лекар ми је рекао: „Не само да није заударао, него је, напротив, одисао миром.“
Деца и пост
– Старче, да ли деца.од пет-шест година треба да посте пре причешћа?
– Треба бар вече пре тога да једу на уљу. Међутим, то зависи од духовника, Најбоље је да мајка за то пита духовника, јер може бити да дете има некакав здравствени проблем, па мора, на пример, да пије млеко.
– Колико дете треба да пости, старче?
– Ако је снажно и здраво, може да пости. Иначе сада има много посне хране. Некада су деца постила и по цео дан су трчала и играла се, али су више пута узимала оброке. У Фараси, за време Велике Четрдесетнице, сви су се, и стари и млади, придржавали „деветог сата“.[ии] Родитељи су сабирали децу у Кастру[иии], давали им играчке да се играју, а у три сата после подне, када би зазвонило звоно за Литургију пређеосвећених дарова, одлазили би да се причесте. Свети Арсеније је имао обичај да каже: „Деца се не сете хране када се играју по цео дан, А сада када им још и Христос помогне, како да не издрже?“
И одрасли када не посте, коре сами себе видећи да деца посте. Када сам био мали и дуже времена радио са мајстором у некој кући па смо тамо и обедовали, средом и петком сам одлазио кући да обедујем, јер они нису постили. Једном приликом, била је среда, послужили су ме баклавом. „Најлепше хвала“, рекох им, „али ја, данас постим.“ „Види ти њега“ рекоше, „мало дете па пости, а ми одрасли једемо!“
Усрдни пост
– Постећи човек показује своје добровољење. Из усрдности се подвизава и Бог му помаже. Али ако то чини на силу и каже: „Шта да радим, петак је, па је ред да постим“, мучиће се. Међутим, ако му је јасан смисао поста и ако пости из љубави према Христу, радоваће се. „На овај дан“, треба да помисли, „Христос је био распет: ни воде Му нису дали да попије. Давали су му сирће. Ни ја нећу пити воде целога дана.“ Ако то чини, онда ће осетити у себи узвишенију радост од онога ко попије најукуснији освежавајући напитак!
А видиш, многи мирјани ни на Велики Петак не могу да посте, чак ни на тај један дан. Али пред неким министарством могу да седе по цео дан и штрајкују глађу због неког ћефа, да нешто постигну. Тамо их бодри ђаво. То што чине је самоубиство. Други пак, када дође Васкрс, радосно и из све снаге поју „Христос воскресе“ јер ће добро да једу. Личе на Јудејце који су Христа хтели да начине краљем, јер их је нахранио у пустињи[ив].
Сећате ли се шта каже Пророк? „Проклет био ко немарно ради дело Господње.“ (Јер. 48,10) Једно је када неко има добру вољу да пости, али не може, јер му, ако не једе, дрхте ноге, пада у несвест не помаже му, дакле, његова издржљивост, или здравље итд. – а друго је када има снаге и не пости. Где је онда добра воља? А жалост онога који жели да се подвизава, а не може, надомешта подвиг и он има већу плату од онога ко има одважности и подвизава се, јер тај осећа и задовољство. Данас је дошла једна сиротица од неких педесет пет година сва уплакана, јер не може да пости. Муж се од ње развео. Имала је једно дете и изгубила га у саобраћајној несрећи, па је остала сама. Мајка јој је умрла, нема где ни да станује ни где да се храни, па је узимају жене да им ради за стан и храну. „Имам велики грех на савести, оче“, рече ми та сиротица, „јер ништа не радим: а најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад ми средом и петком дају посну храну, али често ми дају мрсну, а ја сам принуђена да је једем, јер се исцрпљујем и не могу да стојим на ногама.“ „Једи“, рекох јој, „ако не можеш да издржиш.“ Човек треба да испита своје могућности. Ако види да не може да издржи, нека поједе још нешто. „Измери самога себе“ каже преподобни Нил.
– Како су некада, старче, жене по селима издржавале ништа неједући од белог понедељка све до суботе светог Теодора? А имале су толико посла, кућа, деца, стока, њиве, како су то могле да издрже?
– Са помишљу да је субота близу, или су можда говориле: „Христос је постио четрдесет дана[в], шта је онда за мене да постим једну седмицу?“ А затим, биле су простодушне и зато су издржавале. Ако је неко простодушан, и поседује смирење, прима благодат Божију, смирено пости и храни се божански. Онда му Бог дарива снагу и велику издржљивост у великим постовима. У Аустралији је један младић, од око двадесет и седам година, доспео дотле да не једе ништа двадесет и осам дана. Његов духовник га је послао мени да ми то каже. Био је веома благоверан и поседовао је подвижнички дух. Исповедао се, редовно одлазио у цркву, изучавао отачке књиге, а највише Нови Завет. Једнога дана, када је у Јеванђељу читао како је Христос постио четрдесет дана, много се потресао и помислио: „Ако је Господ, који је био Бог, као безгрешан човек, четрдесет дана постио, шта треба да чиним ја, као толико грешан човек?“ Зато је затражио благослов од свог духовника да и он пости, али му није поверио своју помисао да хоће да не једе ништа четрдесет дана. Почео је дакле са постом на бели понедељак, прешао је и Крстопоклону недељу, а ни воде није пио, иако је радио у фабрици и посао му је био тежак – слагао је сандуке. Када је доспео до двадесет и осмог дана, осетио је благу вртоглавицу док је радио и зато је мало сео. После је попио чај и појео један двопек, јер му је пало на памет да би га, ако се онесвести, пренели у болницу, а онда би се уверили да му се то догодило од поста, па б.и рекли: „Ето видиш, хришћани умиру од поста.“ „Старче“, рече ми, „после поста од толико дана, гадила ми се храна, али сам себе присиљавао да једем бар нешто, како бих могао да радим.“ Али га је мучила помисао што није испунио свих четрдесет дана и то је рекао своме духовнику. Он му је са расуђивањем рекао: „И толико колико си постио, сасвим је довољно. Немој да имаш помисли.“ Потомта је послао код мене, како не би остала да га мучи још нека помисао. Да бих био сигуран да су му мотиви били чисти, упитах га: „Јеси ли се заклео да ћеш да постиш четрдесет дана?“ „Нисам“, рече. „Када си од свог духовника узео благослов за пост, зар ти тада није пало на памет да му повериш своју помисао, то јест, да намераваш да будеш у потпуном посту четрдесет дана? Да ниси можда сакрио ту, тобож’ добру помисао, како би по својој вољи постио четрдесет дана?“ „Нисам, старче“, рече. Онда му рекох: „То сам, разуме се, знао, само сам те питао како би сам разумео да имаш небеску плату за оне дане што си постио, а било их је сасвим довољно и немој да будеш узнемирен што ниси могао да издржиш четрдесет дана. Други пут, међутим, треба да кажеш духовнику и своје добре помисли и све добро што кријеш у свом срцу, а духовник ће просудити да ли треба да се упустиш у такав подвиг, или не.“ Пошто је поседовао велико смирење, захваљујући смиреним помислима, које је неговао, и пошто је у тај пост ушао са великом усрдношћу Христа ради, Христос га је због тога ободрио Својом божанском благодаћу. Да је неко други започео такав пост, можда би из чистог егоизма рекао: „Зашто и ја да не постим тако, ако је то могао да учини Христос?“ Постио би само дан-два и срушио би се. Тада би му се и ум помрачио, јер би га напустила благодат Божија, па би пожалио што је учинио и онолико напора, колико је учинио. Могао би чак доспети и до тога да каже: „Шта ми је то требало?“
Човек кроз пост постаје јагње. Ако постане звер, то онда значи да подвиг, који је започео, или превазилази његове моћи, или се подвизава из егоизма, па зато не добија помоћ од Бога. Међутим, пост понекад чини питомим и смиреним чак и дивље животиње и звери. Можеш их видети како прилазе човеку када су гладне. Инстинктивно осећају да ће угинути од глади, међутим, ако се приближе човеку и потраже храну, можда им се ништа неће догодити. Видео сам вука који је био као јагње, јер је био гладан. Сишао је једне снежне зиме у наше двориште. Изашао сам са братом да нахранимо стоку. Носио сам и фењер. Мој брат је узео цепаницу и ударио га њоме, али он уопште није реаговао.
Ако човек не доспе дотле да што год то било, чини из љубави према Богу и према ближњему, само губи време. Ако пости и има горду помисао да чини нешто важно, узалуд пости. Он је после тога само као празан шупљи казан у коме не може ништа да се чува. Сипај унутра воду, мало по мало, сва ће истећи.
Задовољство због лаганог стомака
– Када се човек не уздржава, оптерећују га читаве наслаге. Али, ако се уздржава и једе само онолико колико му је потребно, организам то троши и ништа не одлаже у наслаге.
Разноврсност исхране истеже стомак и повећава апетит, али може да изаЗове и горушицу. Ако на трпези има само једно јело и није превише укусно, можда га нећемо ни појести, али ако је укусно и отвара прождрљивост, можда ћемо појести мало превише. Али ако се на трпези нађе риба, супа, пржени кромпир, сир, јаја, салата, воће и слаткиши, човек би да поједе све, па и још да затражи. Све то отвара апетит, јер се једно слаже преко другог. И видиш, човек без видљивог разлога не „вари“ овога, не подноси онога, а сироти стомак подноси и трпељиво вари све што у њега убацимо. Јесмо ли га икада питали да ли све то вари и подноси? Стомак, значи, који нема разума, превазилази нас у врлини и бори се да свари све. А ако се једна врста хране не слаже са другом, посвађају се када уђу у стомак и шта ће он јадан тада? Онда настаје осећај тежине у стомаку.
– А како човек, старче, да прекине са навиком да много једе?
– Треба мало да прикочи. Немој да једеш нешто што ти се допада, како не би превише отворио прохтев за јелом, јер се „штала“ полако шири. Стомак онда, као зли „порезник“, како каже авва Макарије[ви], стално тражи све више и више. После обеда си сит и задовољан, али после тога би да спаваш, не можеш ништа да радиш. Али, ако једеш једну врсту хране, то ти помаже да пресечеш прохтев за јелом.
– Ако постоји разноврсна храна, али у малим количинама, да ли и онда, старче, имамо исти проблем?
– Е, проблем је поново исти, само су мање… странке и не могу да формирају владу!… Када је разноврсност велика, то је као да су се сабрале многе… странке у стомаку, па једна странка нервира другу, каче се међусобно, почиње туча и опет… проблеми са варењем…
[I] Одломак из једне химне преподобнима: „Обитавалац пустиње и анђео у телу“.
[II] Нису узимали храну до деветог византијског сата, што ће рећи до три сата после подне.
[III] Старо утврђење у Фараси, у коме је у византијско доба боравила посада, заједно са својим породицама, коју је, у пограничним областима, држава одређивала као стражу.
[IV] Види: Јн 6, 5-15
[V] Види: Мт 4, 2 и Лк 4, 2.
[VI] Види: Паладије, епископ Еленопоља, „Лавсаик“, стр. 124
Преподобни Пајсије Светогорац
Светосавље
www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар