Răspunsuri la strană:
Corul Mănăstirii Hamatoura (Kousba, Liban)
Ioannis Chasanidis (Salonic, Grecia)
Corul academic „Byzantion” (Iași, România)
Locație: Catedrala Mitropolitană din Iași
30. септембар 2018.
Slujba Privegherii în cinstea Acoperământului Maicii Domnului
Răspunsuri la strană:
Corul Mănăstirii Hamatoura (Kousba, Liban)
Ioannis Chasanidis (Salonic, Grecia)
Corul academic „Byzantion” (Iași, România)
Locație: Catedrala Mitropolitană din Iași
ДУБИНА
Слушамо ове недеље у Јеванђељу - Христос каже апостолима: "Хајде на дубину и баците мреже своје за лов".
Апостоли, рибари, целу ноћ су рибарили, али без успеха. Кад реда ради послушају учитеља, иако мисле да неће од тога бити никакве користи, мреже се напуне. Толико да почну да се цепају. У чуду, апостоли гледају у Христа који им објашњава симболични значај онога у чему су учествовали. На њима је да "лове" људе, да их придобијају и окупљају око Бога. И то је задатак који преко апостола остаје Цркви, до краја.
Христос каже апостолима да иду на дубину и тамо лове. И то им каже после проповеди које је одржао народу.
Додирнуо је ум и срца људи, а затим је кроз симболички пример предочио апостолима шта они треба да раде.
Да иду на дубину. Да и они пронађу оно дубоко у људима одакле једино и може да разрасте и разграна се вера.
А шта је најдубље у људима?
Дубока осећања? Да... Дубока сазнања? Да...
Ето и проповед треба да припреми људе да пронађу своју дубину, а оне делују и на осећања и на разум... То је Христос и урадио.
То могу да ураде и апостоли. То може и треба да ради и Црква.
Али ако нам је циљ да стигнемо до дубине а говоримо о средставима да тамо стигнемо, шта је у дубини? Шта је то најдубље у људима?
То је оно што живи и оживи не због осећања, не због разума. Ни разум ни осећања нису ту довољни. Чак и кад једно или друго храмље то нешто дубоко још увек постоји и може да се пробуди.
Оно што је најдубље у људима је искра Божија, наша боголикост, коју тако често својим живљењем затрпамо до мере да је и заборавимо.
Осећања и разум могу да нам помогну да је откријемо испод животних наслага, остатака прошлости, погрешних поступака, заборава... Али она се буди само у близини Онога од кога и потиче. Само у близини Бога.
Бог је човеку најближи у Христу.
Човек је Богу најближи у Христу.
Тек Христова близина буди ту божанску искру у нама. И због тога није довољно да је разгрћемо разумом и осећањима, потребно је да будемо што ближе Христу. Да се спајамо са Њим, да се уграђујемо у Њега. А то се догађа кад својом мишљу и делом волимо Бога више него ишта и иког на свету, ближње волимо као саме себе, и пошто смо смртна, створена бића одржавамо свој живот пре свега хранећи се самим Богом, уносећи Бога у себе. И онда се цепа свака мрежа која нас обухвата и свако ограничење.
Само волети или само се причешћивати може и да не буде довољно. Треба и волети и причешћивати се.
Љубави се учимо, за њу се жртвујемо и трудимо се, а поуздана основа остаје оно што, истина, без љубави тешко може да донесе плод вечности пошто се не ради о магијском чину него о нечему што тражи наше учешће - а то је Свето Причешће на Светој Литургији.
Утолико, није довољно пронаћи своју дубину слушајући проповеди. Оно што је у нашој дубини морамо и покренути упорно тражећи и улазећи у Божију близину, у заједницу Бога и човека коју налазимо у живој Љубави, у Цркви и њеној Литургији.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Апостоли, рибари, целу ноћ су рибарили, али без успеха. Кад реда ради послушају учитеља, иако мисле да неће од тога бити никакве користи, мреже се напуне. Толико да почну да се цепају. У чуду, апостоли гледају у Христа који им објашњава симболични значај онога у чему су учествовали. На њима је да "лове" људе, да их придобијају и окупљају око Бога. И то је задатак који преко апостола остаје Цркви, до краја.
Христос каже апостолима да иду на дубину и тамо лове. И то им каже после проповеди које је одржао народу.
Додирнуо је ум и срца људи, а затим је кроз симболички пример предочио апостолима шта они треба да раде.
Да иду на дубину. Да и они пронађу оно дубоко у људима одакле једино и може да разрасте и разграна се вера.
А шта је најдубље у људима?
Дубока осећања? Да... Дубока сазнања? Да...
Ето и проповед треба да припреми људе да пронађу своју дубину, а оне делују и на осећања и на разум... То је Христос и урадио.
То могу да ураде и апостоли. То може и треба да ради и Црква.
Али ако нам је циљ да стигнемо до дубине а говоримо о средставима да тамо стигнемо, шта је у дубини? Шта је то најдубље у људима?
Оно што је најдубље у људима је искра Божија, наша боголикост, коју тако често својим живљењем затрпамо до мере да је и заборавимо.
Осећања и разум могу да нам помогну да је откријемо испод животних наслага, остатака прошлости, погрешних поступака, заборава... Али она се буди само у близини Онога од кога и потиче. Само у близини Бога.
Бог је човеку најближи у Христу.
Човек је Богу најближи у Христу.
Тек Христова близина буди ту божанску искру у нама. И због тога није довољно да је разгрћемо разумом и осећањима, потребно је да будемо што ближе Христу. Да се спајамо са Њим, да се уграђујемо у Њега. А то се догађа кад својом мишљу и делом волимо Бога више него ишта и иког на свету, ближње волимо као саме себе, и пошто смо смртна, створена бића одржавамо свој живот пре свега хранећи се самим Богом, уносећи Бога у себе. И онда се цепа свака мрежа која нас обухвата и свако ограничење.
Љубави се учимо, за њу се жртвујемо и трудимо се, а поуздана основа остаје оно што, истина, без љубави тешко може да донесе плод вечности пошто се не ради о магијском чину него о нечему што тражи наше учешће - а то је Свето Причешће на Светој Литургији.
Утолико, није довољно пронаћи своју дубину слушајући проповеди. Оно што је у нашој дубини морамо и покренути упорно тражећи и улазећи у Божију близину, у заједницу Бога и човека коју налазимо у живој Љубави, у Цркви и њеној Литургији.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Свети владика Николај, Беседа о јединству бића Оца и Сина
1. Св. муч. Вера, Нада, Љубав, и мајка им Софија. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија – мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени“ смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде.“ Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
2. Св. муч. Агатоклија. Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском.
3. Св. 156 мученика. Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово.
4. Св. муч. Теодотија. Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера.
Софија премудра Господа прослави,
Три прекрасне ћерке на жртву Му стави:
Па ћеркама збори: не бојте се, кћери,
Крепите се Христом, истрајте у вери,
Не бојте се муке ни љуте невоље.
Не жалите тела, – на небу је боље:
Боље ће вам тело Бог на небу дати:
Не жал’те лепоту, – лепшом ћете сјати
У Божијем царству, међу ангелима,
К’о цареве кћери међу царевима;
Не жал’те живота, та шта живот вреди?
И стотина лета мери се са педи?
Бесконачан живот на небу вас чека,
Живот без свршетка, живот без почетка.
Не жал’те за друштвом земних пријатеља,
Та тамо је друштво дивних светитеља.
Нит’ жал’те за друштвом земаљских сродника.
На небу је друштво славних мученика. –
Тако света мајка учи кћери свете,
Док једна по једна у небо одлете,
Три голуба бела, невина и чиста,
Одлетеше хитно у наручје Христа.
А за њима мајка душом се уздиже
Своје славне кћери у Рају сустиже.
Сад се за нас моле, мајка са кћерима,
И молитве њихне Бог милосни прима.
РАСУЂИВАЊЕ
Владалац богобојажљив и веран Богу права је благодат небеска за сав народ. Краљ Вацлав Чешки беше такав владалац. Његова ревност према светињи вере и строгост у животу напомиње нам древне подвижнике. Дан је посвећивао државним пословима а ноћ молитви. Са својим старим слугом Подивојем често је босоног по зими ходио на јутрење у цркву. И често је сам месио и пекао просфоре, а обавезно онда када се сам хтео причестити. Његовом бригом подизани су многи храмови, у којима се посведневно служила служба Божја. Нарочито се бринуо о сиротим и бедним. Био је мирољубив, али ипак велики и неустрашив јунак. Када суседни кнез Радислав нападе на Чешку земљу, Вацлав му посла писмо питајући га, шта га побуђује да ратује са њим? Горди Радислав одговори. да он тражи, да Вацлав уступи њему сву Чешку и свој престо. Тада Вацлав скупи велику војску и изађе пред свог непријатеља. Па видећи две силне војске, сажали му се да толики људи гину, те посла овакву поруку Радиславу: „спор иде између мене и тебе; ти желиш да владаш Чешком а ја не уступам. Дозволи, да ту ствар решимо бојем међу нама двојицом. На што крвава битка двеју војски?“ Кнез Радислав се сагласи на двобој; но би побеђен од Вацлава, и на коленима мољаше овога за опроштај.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам безакоња Јудеја и казну Божју (I Цар. 14), и то:
1. како и народ и цар Ровоам чинише што је зло пред Господом;
2. како подигоше идоле по храмовима; и како беше у земљи много аџувана;
3. како цар Мисирски удари на Јерусалим и опљачка све злато из храма.
Беседа о јединству бића Оца и Сина
Ја и Отац једно смо. (Јов. 10, 30)
Што је више чудеса чинио Господ Исус и што се више приближавао смрти, све је отвореније говорио о Себи. Многобројна чудеса и дужина времена, довољна за размишљање, дејствовали су и на незлобне и злобне: незлобни су постали пријемчиви за откривење високих тајни Божјих, а злобни су злобом све више себе помрачавали и онеспособљавали за пријем тих тајни. Зато злобни узеше камење да га убију. Ја и отац једно смо. Отац и Син једно су по суштини бића, но нису једно по ипостасима, јер иначе не би се звали са два имена – Отац и Син. Све особине бића Очевог има и Син, има и Дух Свети; али особине ипостаси Очеве припадају само Оцу, и особине ипостаси Сина припадају само Сину, и особине ипостаси Духа припадају само Духу. Но кад је реч о божанској суштини Син може казати: Ја и Отац једно смо; и Отац може казати: Ја и Син једно смо; и Дух Свети може казати: Ја и Отац једно смо, и Ја и Син једно смо. Јединство Свог бића са Оцем изразио је Господ Исус и даљим речима: Отац је у мени и Ја у Њему. Може ли се јасније говорити о божанству Сина? Може ли се људским језиком јаче изразити јединство триипостасног Бога? Догма о божанству Сина Божјега као и догма о јединству бића божјега откривене су и положене самим Господом Исусом Христом. Нека нико, дакле, не поклања вере обманама неких неверника и јеретика, као да сам Господ Исус није објавио Своје божанство него да је та догма тобож доцније истакнута у цркви. Да Христос није објавио Своје божанство, зашто би Јевреји рекли Њему: градиш се Бог? И зашто би се дигли камењем на Њега?
О Господе Исусе, Сине Божји, једнобитни са Оцем и Духом Светим, помилуј нас и спаси нас силом и добротом Божанства Твога, свесилнога и свеблагога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
3. Св. 156 мученика. Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово.
4. Св. муч. Теодотија. Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера.
Софија премудра Господа прослави,
Три прекрасне ћерке на жртву Му стави:
Па ћеркама збори: не бојте се, кћери,
Крепите се Христом, истрајте у вери,
Не бојте се муке ни љуте невоље.
Не жалите тела, – на небу је боље:
Боље ће вам тело Бог на небу дати:
Не жал’те лепоту, – лепшом ћете сјати
У Божијем царству, међу ангелима,
К’о цареве кћери међу царевима;
Не жал’те живота, та шта живот вреди?
И стотина лета мери се са педи?
Бесконачан живот на небу вас чека,
Живот без свршетка, живот без почетка.
Не жал’те за друштвом земних пријатеља,
Та тамо је друштво дивних светитеља.
Нит’ жал’те за друштвом земаљских сродника.
На небу је друштво славних мученика. –
Тако света мајка учи кћери свете,
Док једна по једна у небо одлете,
Три голуба бела, невина и чиста,
Одлетеше хитно у наручје Христа.
А за њима мајка душом се уздиже
Своје славне кћери у Рају сустиже.
Сад се за нас моле, мајка са кћерима,
И молитве њихне Бог милосни прима.
РАСУЂИВАЊЕ
Владалац богобојажљив и веран Богу права је благодат небеска за сав народ. Краљ Вацлав Чешки беше такав владалац. Његова ревност према светињи вере и строгост у животу напомиње нам древне подвижнике. Дан је посвећивао државним пословима а ноћ молитви. Са својим старим слугом Подивојем често је босоног по зими ходио на јутрење у цркву. И често је сам месио и пекао просфоре, а обавезно онда када се сам хтео причестити. Његовом бригом подизани су многи храмови, у којима се посведневно служила служба Божја. Нарочито се бринуо о сиротим и бедним. Био је мирољубив, али ипак велики и неустрашив јунак. Када суседни кнез Радислав нападе на Чешку земљу, Вацлав му посла писмо питајући га, шта га побуђује да ратује са њим? Горди Радислав одговори. да он тражи, да Вацлав уступи њему сву Чешку и свој престо. Тада Вацлав скупи велику војску и изађе пред свог непријатеља. Па видећи две силне војске, сажали му се да толики људи гину, те посла овакву поруку Радиславу: „спор иде између мене и тебе; ти желиш да владаш Чешком а ја не уступам. Дозволи, да ту ствар решимо бојем међу нама двојицом. На што крвава битка двеју војски?“ Кнез Радислав се сагласи на двобој; но би побеђен од Вацлава, и на коленима мољаше овога за опроштај.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам безакоња Јудеја и казну Божју (I Цар. 14), и то:
1. како и народ и цар Ровоам чинише што је зло пред Господом;
2. како подигоше идоле по храмовима; и како беше у земљи много аџувана;
3. како цар Мисирски удари на Јерусалим и опљачка све злато из храма.
Беседа о јединству бића Оца и Сина
Ја и Отац једно смо. (Јов. 10, 30)
Што је више чудеса чинио Господ Исус и што се више приближавао смрти, све је отвореније говорио о Себи. Многобројна чудеса и дужина времена, довољна за размишљање, дејствовали су и на незлобне и злобне: незлобни су постали пријемчиви за откривење високих тајни Божјих, а злобни су злобом све више себе помрачавали и онеспособљавали за пријем тих тајни. Зато злобни узеше камење да га убију. Ја и отац једно смо. Отац и Син једно су по суштини бића, но нису једно по ипостасима, јер иначе не би се звали са два имена – Отац и Син. Све особине бића Очевог има и Син, има и Дух Свети; али особине ипостаси Очеве припадају само Оцу, и особине ипостаси Сина припадају само Сину, и особине ипостаси Духа припадају само Духу. Но кад је реч о божанској суштини Син може казати: Ја и Отац једно смо; и Отац може казати: Ја и Син једно смо; и Дух Свети може казати: Ја и Отац једно смо, и Ја и Син једно смо. Јединство Свог бића са Оцем изразио је Господ Исус и даљим речима: Отац је у мени и Ја у Њему. Може ли се јасније говорити о божанству Сина? Може ли се људским језиком јаче изразити јединство триипостасног Бога? Догма о божанству Сина Божјега као и догма о јединству бића божјега откривене су и положене самим Господом Исусом Христом. Нека нико, дакле, не поклања вере обманама неких неверника и јеретика, као да сам Господ Исус није објавио Своје божанство него да је та догма тобож доцније истакнута у цркви. Да Христос није објавио Своје божанство, зашто би Јевреји рекли Њему: градиш се Бог? И зашто би се дигли камењем на Њега?
О Господе Исусе, Сине Божји, једнобитни са Оцем и Духом Светим, помилуј нас и спаси нас силом и добротом Божанства Твога, свесилнога и свеблагога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
29. септембар 2018.
Проф. др Митра Рељић: Бриселски споразум отежао живот Срба и Горанаца и довео их у понижавајући положај
Свештеник Ненад Илић: "Ако неког заиста занима реално стање на Косову и Метохији и ако жели спремно да дочека следеће преопасне импровизације несрећних српских власти, може да прочита овај озбиљан и уравнотежен допис професорке Универзитета у Косовској Митровици, стручњака и личности с интегритетом, др Митре Рељић."
КО СЕ У ОСМАНЛИЈУ УЗДА, ШТАПОМ СЕ НА ВОДУ НАСЛАЊА
Разлози испољене забринутости представника Српске православне цркве, часних интелектуалаца којима је стало до очувања целовитости државе и идентитета народа, као и највећег броја Срба са Косова и Метохије (свих који нису интересно упрегнути да доказују другачије), крупни су и лако доказиви.
1. Досадашњи резултати Бриселског споразума знатно су отежали живот српског и горанског становништва, као и припадника других народа лојалних држави Србији, и довели га у понижавајући положај. Сагласно договору у Бриселу прелазни пунктови на северу покрајине претворени су у граничне бедеме (изјаве актуелних представника власти да се то догодило раније представљају пуку обману).
Преговоре о граници које је дотад водио Борко Стефановић Срби су, добро је познато, одбацили а неприхватање истих показали су масовним коришћењем алтернативних прелаза. То су могли с обзиром на то да албански представници власти ни на који начин нису имали приступ северу Косова и Метохије. Нису, јер им то дотад добро организован и сложан народ није дозвољавао. Какви год да су били међустраначки односи у Београду, представници тих странака на Косову и Метохији у озбиљним недаћама били су један уз другог и сви заједно увек са народом. Нова, и до данас актуелна власт, Србима је, механизмима раздора међу политичким представницима различитих странака те механизмима подмићивања једних и уцене других, забранила да се бране. Док су се бранили, у помоћ су им притицали родољуби са свих страна – писци, новинари, најпознатији српски спортисти и др. Откад се сами не бране, ни други им не притичу у помоћ. У Косовску Митровицу, изузев партијских једноумника, више нико није добродошао.
Након што је пуштен из затвора, Оливеру Ивановићу је, како би га видео и пружио му људску подршку, стигао у посету некадашњи спортиста а данас опозициони политичар чији грех није ни мањи ни већи од греха актуелног министра спорта (и један и други су бивши успешни ватерполисти). Док су шетали градом, овдашњи „комсомолци” владајуће партије су пристајали за њима и вређали госта. Таква непристојност раније је овде била незамислива.
Осим понижења, Србима који се још увек опиру да узму документа тзв. државе Косово (масовно прибављање таквих докумената својим договорима такође су изнудили представници актуелне власти, али им данас не смета да тим истим документима машу као још једним „доказом” да нисмо своји на своме), успостављена граница је донела стрепњу од могућности да буду заустављени на граничном прелазу, немогућност слободног допремања књига, далеко скупље (под изговором плаћања царине) намирнице које трговци довозе из централног дела наше земље итд. Бриселским споразумом Срби су искључени из платног система Републике Србије; уместо у својој пошти и у динарима, као што је био случај, данас плаћају телефонске услуге у еврима и на шалтерима страних банака. Осим што немају своју полицију и судство, након Бриселског договора, Срби у Косовској Митровици немају ниједну државну апотеку, па, уколико не желе или не могу да плате преписани лек, морају путовати у Рашку.
При овој власти Срби су први пут 2013. натерани да изиђу на тзв. косовске изборе и истовремено онемогућени да изборе које организује њихова држава спроведу регуларно и по закону (џакови с гласачким листићима, као што је познато, отпремају се у Рашку и Врање и онде проглашава „победник”).
Супротстављање окупацији на северу покрајине увек је значило наду и за, далеко бројније, Србе настањене јужно од Ибра, као и Горанце који су на шарској тромеђи, опирући се свакојаким покушајима њихове преидентификације, јуначки чували српски језик. Ако су досад, једнима и другима, дизали куће у ваздух, крали имовину, тамничили их без суда и пороте, забрањивали приступ гробљима и светињама – све то у присуству тзв. међународних снага, шта би их тек чекало након најављиване нагодбе о разграничењу.
2. Након што је народ дезоријентисан и преплашен, „дужносници” су започели агресивно уверавање грађана Србије да на Косову и Метохији српско више није ништа. Ово, као и уверавање туђих медија како сви Срби знају да су изгубили Косово, осим што сугерише да се Срби сагласе са тим „ништа” и буду задовољни ако им тренутна „далековида” политика тобоже загарантује бар „нешто”, подразумева и аминовање изгона Срба из највећег дела покрајине те свих злодела почињених над њима. Да је другачије, државни представници би се позабавили виновницима српског страдања, а не исцртавањем карте покрајине „са белинама” и усхићеном промоцијом исте, не би ли поткрепили неистиниту тврдњу и добили сагласност за нечасни наум.
Срби који су, заједно са монаштвом и свештенством, остали на Косову и Метохији боље од свих знају одакле су све прогнани, где се све српски језик више не чује и где се више не зове својим именом. Упркос томе и упркос дводеценијским патњама које су подносили не би ли сачували Косово и Метохију никада нису помислили, нити данас помишљају, да Српски Источник није њихов. Напротив, полетан и плодоносан рад Призренске богословије, Дома културе у Грачаници (ваља питати насмејаног родољуба Бојана Суђића диригује ли сваке године о Видовдану на својој или на туђој земљи), прегалаштво овдашњих појединаца који, упркос запрекама, прелазе сваку стопу Земље хвостанске, поморавске, подримске… , казује да живе и делају на својој заветној очевини.
3. „Имаћете више” (наравно, уколико пристанете на маратонско робијање под скутима крстоубилаца у Тачијевој „државној” творевини) – најодвратнија је и најувредљивија реченица за сваког поштеног Србина на Косову и Метохији који већ две деценије желе само слободу. Нажалост, како су полуге у њиховим рукама, властодршци ће већ у септембру вероватно искористити прилику и неуку сиротињу како би изнова послали слику о косовскометохијским Србима као људима које је лако умирити чиме било материјалним. А истина је да материјална незајажљивост никад није пристајала уз часног Косовца и Метохијца. Косовска гробља најбоље посведочавају врлинску скромност и верујуће било косовскометохијског човека.
4. Како предочити широј јавности да косовскометохијски Срби (изузев оних спремних на конвертитство сваке врсте), више од сваког блага, желе слободу? Како уверити саотечественике широм лепе Србије да им ту слободу неће донети најављивана нагодба?
Ко смо, какви бисмо били и хоће ли нас бити без Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Богородице Љевишке, Грачанице? Зар треба поверовати да ће наш национални и просторни идентитет на Косову и Метохији сачувати некакав потпис бриселских или чијих год чиновника (Ко се у Османлију узда, штапом се на воду наслања – каже стара српска пословица)?
Како, с обзиром на потпуну медијску изолацију, пренети грађанима Србије да часни људи са севера покрајине не пристају на „нешто” које подразумева одрицање од светиња и сабраће јужно од Ибра, па макар им то „нешто” тренутно решило све егзистенцијалне проблеме.
С вером, љубављу и надом,
Митра Рељић
Разлози испољене забринутости представника Српске православне цркве, часних интелектуалаца којима је стало до очувања целовитости државе и идентитета народа, као и највећег броја Срба са Косова и Метохије (свих који нису интересно упрегнути да доказују другачије), крупни су и лако доказиви.
1. Досадашњи резултати Бриселског споразума знатно су отежали живот српског и горанског становништва, као и припадника других народа лојалних држави Србији, и довели га у понижавајући положај. Сагласно договору у Бриселу прелазни пунктови на северу покрајине претворени су у граничне бедеме (изјаве актуелних представника власти да се то догодило раније представљају пуку обману).
Преговоре о граници које је дотад водио Борко Стефановић Срби су, добро је познато, одбацили а неприхватање истих показали су масовним коришћењем алтернативних прелаза. То су могли с обзиром на то да албански представници власти ни на који начин нису имали приступ северу Косова и Метохије. Нису, јер им то дотад добро организован и сложан народ није дозвољавао. Какви год да су били међустраначки односи у Београду, представници тих странака на Косову и Метохији у озбиљним недаћама били су један уз другог и сви заједно увек са народом. Нова, и до данас актуелна власт, Србима је, механизмима раздора међу политичким представницима различитих странака те механизмима подмићивања једних и уцене других, забранила да се бране. Док су се бранили, у помоћ су им притицали родољуби са свих страна – писци, новинари, најпознатији српски спортисти и др. Откад се сами не бране, ни други им не притичу у помоћ. У Косовску Митровицу, изузев партијских једноумника, више нико није добродошао.
Након што је пуштен из затвора, Оливеру Ивановићу је, како би га видео и пружио му људску подршку, стигао у посету некадашњи спортиста а данас опозициони политичар чији грех није ни мањи ни већи од греха актуелног министра спорта (и један и други су бивши успешни ватерполисти). Док су шетали градом, овдашњи „комсомолци” владајуће партије су пристајали за њима и вређали госта. Таква непристојност раније је овде била незамислива.
Осим понижења, Србима који се још увек опиру да узму документа тзв. државе Косово (масовно прибављање таквих докумената својим договорима такође су изнудили представници актуелне власти, али им данас не смета да тим истим документима машу као још једним „доказом” да нисмо своји на своме), успостављена граница је донела стрепњу од могућности да буду заустављени на граничном прелазу, немогућност слободног допремања књига, далеко скупље (под изговором плаћања царине) намирнице које трговци довозе из централног дела наше земље итд. Бриселским споразумом Срби су искључени из платног система Републике Србије; уместо у својој пошти и у динарима, као што је био случај, данас плаћају телефонске услуге у еврима и на шалтерима страних банака. Осим што немају своју полицију и судство, након Бриселског договора, Срби у Косовској Митровици немају ниједну државну апотеку, па, уколико не желе или не могу да плате преписани лек, морају путовати у Рашку.
При овој власти Срби су први пут 2013. натерани да изиђу на тзв. косовске изборе и истовремено онемогућени да изборе које организује њихова држава спроведу регуларно и по закону (џакови с гласачким листићима, као што је познато, отпремају се у Рашку и Врање и онде проглашава „победник”).
Супротстављање окупацији на северу покрајине увек је значило наду и за, далеко бројније, Србе настањене јужно од Ибра, као и Горанце који су на шарској тромеђи, опирући се свакојаким покушајима њихове преидентификације, јуначки чували српски језик. Ако су досад, једнима и другима, дизали куће у ваздух, крали имовину, тамничили их без суда и пороте, забрањивали приступ гробљима и светињама – све то у присуству тзв. међународних снага, шта би их тек чекало након најављиване нагодбе о разграничењу.
2. Након што је народ дезоријентисан и преплашен, „дужносници” су започели агресивно уверавање грађана Србије да на Косову и Метохији српско више није ништа. Ово, као и уверавање туђих медија како сви Срби знају да су изгубили Косово, осим што сугерише да се Срби сагласе са тим „ништа” и буду задовољни ако им тренутна „далековида” политика тобоже загарантује бар „нешто”, подразумева и аминовање изгона Срба из највећег дела покрајине те свих злодела почињених над њима. Да је другачије, државни представници би се позабавили виновницима српског страдања, а не исцртавањем карте покрајине „са белинама” и усхићеном промоцијом исте, не би ли поткрепили неистиниту тврдњу и добили сагласност за нечасни наум.
Срби који су, заједно са монаштвом и свештенством, остали на Косову и Метохији боље од свих знају одакле су све прогнани, где се све српски језик више не чује и где се више не зове својим именом. Упркос томе и упркос дводеценијским патњама које су подносили не би ли сачували Косово и Метохију никада нису помислили, нити данас помишљају, да Српски Источник није њихов. Напротив, полетан и плодоносан рад Призренске богословије, Дома културе у Грачаници (ваља питати насмејаног родољуба Бојана Суђића диригује ли сваке године о Видовдану на својој или на туђој земљи), прегалаштво овдашњих појединаца који, упркос запрекама, прелазе сваку стопу Земље хвостанске, поморавске, подримске… , казује да живе и делају на својој заветној очевини.
3. „Имаћете више” (наравно, уколико пристанете на маратонско робијање под скутима крстоубилаца у Тачијевој „државној” творевини) – најодвратнија је и најувредљивија реченица за сваког поштеног Србина на Косову и Метохији који већ две деценије желе само слободу. Нажалост, како су полуге у њиховим рукама, властодршци ће већ у септембру вероватно искористити прилику и неуку сиротињу како би изнова послали слику о косовскометохијским Србима као људима које је лако умирити чиме било материјалним. А истина је да материјална незајажљивост никад није пристајала уз часног Косовца и Метохијца. Косовска гробља најбоље посведочавају врлинску скромност и верујуће било косовскометохијског човека.
4. Како предочити широј јавности да косовскометохијски Срби (изузев оних спремних на конвертитство сваке врсте), више од сваког блага, желе слободу? Како уверити саотечественике широм лепе Србије да им ту слободу неће донети најављивана нагодба?
Ко смо, какви бисмо били и хоће ли нас бити без Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Богородице Љевишке, Грачанице? Зар треба поверовати да ће наш национални и просторни идентитет на Косову и Метохији сачувати некакав потпис бриселских или чијих год чиновника (Ко се у Османлију узда, штапом се на воду наслања – каже стара српска пословица)?
Како, с обзиром на потпуну медијску изолацију, пренети грађанима Србије да часни људи са севера покрајине не пристају на „нешто” које подразумева одрицање од светиња и сабраће јужно од Ибра, па макар им то „нешто” тренутно решило све егзистенцијалне проблеме.
С вером, љубављу и надом,
Митра Рељић
извор: mitropolija.com, 27.8.2018.
Интервју: Архимандрит Сава (Јањић)
 |
| Звучни запис преузми ОВДЕ |
извор: Радио Слово љубве, 28.9.2018.
28. септембар 2018.
Промоција почасног доктора Универзитета у Београду Митрополита волоколамског г. др Илариона (Алфејева)
На дан спомена светог свештеномученика Корнилија, у среду, 26. септембра 2018. године, у свечаној дворани Ректората Универзитета у Београду, одржана је свечана промоција новог почасног доктора Универзитета у Београду, Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског господина др Илариона (Алфејева).
27. септембар 2018.
Крст је чувар васцеле Васељене
Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима. (Светилан Воздвижења)
Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту.
Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]
У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недељазбог поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.
У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.
Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.
На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.
Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.
„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)
„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)
„Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)
Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.
На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.
О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац) пише: Нисмо могли наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]
На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.
Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!
Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!
Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!
Свети Јован Дамаскин
катихета Бранислав Илић
*Објављено у Православном мисионару, (бр.351), септембар-октобар, 2016. године.
[1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.
[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
извор: www.spc.rs
Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту.
Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]
У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недељазбог поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.
У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.
На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.
Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.
„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)
„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)
„Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)
Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.
На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.
О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац) пише: Нисмо могли наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]
На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.
Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!
Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!
Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!
Свети Јован Дамаскин
катихета Бранислав Илић
*Објављено у Православном мисионару, (бр.351), септембар-октобар, 2016. године.
[1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.
[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
извор: www.spc.rs
КРЕСТ ХРАНИТЕЉ
Тропар, глас 1.
Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.
Хор "Свети Александар Невски"
 |
| www.decani.org |
КРСТОВДАН - УЗДИЗАЊЕ КРСТА И СМИРЕЊЕ ЦАРА
Све је тако усковитлано и бурно у овом посном празнику. Ове године још пада између посних среде и петка и некако се проширује. Издаја Христа у среду, уздизање крста у четвртак, распеће на крсту у петак, све заједно.
А само Уздизање (Воздвижење) Часног Крста нема у себи ничег тужног. Све је у њему победа.
Претходе му Константинове визије крста, ратне победе под знаком крста, његово крштење.
Константинова мајка, царица Јелена, одлази у Јерусалим да пронађе Часни Крст на ком је био разапет Христос.
После истраге, рушења паганског храма и ископавања испод њега, Часни Крст бива пронађен.
Часни Крст препознат је тако што се дешава чудесно васкрсење умрлог који се ту затекао.
Народ се тиска да види пронађену светињу. Јерусалимски патријарх Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ у глас виче уздизању Крста : Господе, помилуј!
Три века касније, персијски цар Хозрој освојио је Јерусалим и однео са собом богат плен, између осталог и Часни Крст.
Када је византијски цар Ираклије победио Персијанце, вратио је и Часни Крст у Јерусалим.
У тријумфалној поворци, цар је узео часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место. Обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави.
На запрепашћење раздрагане гомиле, пред вратима кроз која се улазило на Голготу, заустављен невидљивом силом. цар не може да направи ни корак даље!
Патријарх и цар схвате да Часни Крст не може да буде враћен на своје место тако што ће га носити раскошно обучен владар поносан на своју велику победу. Схвате да цар мора пред свима да смирено одбаци све украсе и знакове власти и бос унесе Крст у цркву из које га је однео персијски цар.
И тек тада радост постаје потпуна! Уз велико славље Часни Крст је враћен.
Велика поука за сва времена, свим хришћанским владарима: Крст доноси васкрсење, Крст није оруђе које треба да употпуни владарску славу, под Крстом сви па и владар морају да се смире, да пронађу своју скромност и подсете се истинског служења и жртве.
Срећан нам Крстовдан - празник Воздвижења Часног Крста.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
А само Уздизање (Воздвижење) Часног Крста нема у себи ничег тужног. Све је у њему победа.
Претходе му Константинове визије крста, ратне победе под знаком крста, његово крштење.
Константинова мајка, царица Јелена, одлази у Јерусалим да пронађе Часни Крст на ком је био разапет Христос.
После истраге, рушења паганског храма и ископавања испод њега, Часни Крст бива пронађен.
Часни Крст препознат је тако што се дешава чудесно васкрсење умрлог који се ту затекао.
Народ се тиска да види пронађену светињу. Јерусалимски патријарх Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ у глас виче уздизању Крста : Господе, помилуј!
Када је византијски цар Ираклије победио Персијанце, вратио је и Часни Крст у Јерусалим.
У тријумфалној поворци, цар је узео часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место. Обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави.
На запрепашћење раздрагане гомиле, пред вратима кроз која се улазило на Голготу, заустављен невидљивом силом. цар не може да направи ни корак даље!
Патријарх и цар схвате да Часни Крст не може да буде враћен на своје место тако што ће га носити раскошно обучен владар поносан на своју велику победу. Схвате да цар мора пред свима да смирено одбаци све украсе и знакове власти и бос унесе Крст у цркву из које га је однео персијски цар.
И тек тада радост постаје потпуна! Уз велико славље Часни Крст је враћен.
Велика поука за сва времена, свим хришћанским владарима: Крст доноси васкрсење, Крст није оруђе које треба да употпуни владарску славу, под Крстом сви па и владар морају да се смире, да пронађу своју скромност и подсете се истинског служења и жртве.
Срећан нам Крстовдан - празник Воздвижења Часног Крста.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
26. септембар 2018.
Херувимская песнь
извор: Валаамский монастырь
Уџбеник Православне веронауке за други разред средње школе
Крајем септембра 2018. године изашао је из штампе уџбеник Православне вјеронауке за други разред средње школе, који ће се ове школске године користити на подручју Федерацији Босне и Херцеговине и Дистрикта Брчко. Уџбеник је штампан по благослову предсједника Катихетског одбора Српске Православне Цркве Митрополита дабробосанског г. Хризостома, а у издању Катихетског одбора Српске Православне Цркве у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине. Аутор уџбеника је Јован Благојевић, а уџбеник је урађен по свим савременим дидактичко-методичким стандардима и у складу са Наставним планом и програмом Православне вјеронауке од два часа седмично. Састоји се из седам наставних тема и 35 наставних јединица, на укупно 120 страна формата Б5.
Садржајем је овај уџбеник највећим дијелом усресређен на теме из Старог завјета. Осим старозавјетних тема, прве наставне јединице су посвећене православном хришћанском учењу о Светој Тројици, док се посљедње наставне јединице дотичу периода којим започиње вријеме Новог завјета. На тај начин уџбеник је усклађен са Наставним планом и програмом којим је предвиђено да се током другог разреда средњошколског образовања, у области православог катихизиса постави полазна основа за разумијевање величанствених истина Новог завјета, тешко схватљивих без познавања Старог завјета. У том контексту основни мотив који се провлачи кроз представљене наставне јединце јесте сагледавање Старог завјета као васпитача за Христа. Дакле, овај уџбеник би требао учинити наставу Православне вјеронауке занимљивијом, док би вјероучитељима могао помоћи у ефикаснијој и квалитетнијој реализацији наставних садржаја из Православне вјеронауке у другом разреду средње школе.
др Славољуб Лукић
извор: www.spc.rs
др Славољуб Лукић
извор: www.spc.rs
Епископ Атанасије Јевтић - Духовни живот у Срба
Позориште "Зоран Радмиловић", Зајечар
20. септембар 2018. године
25. септембар 2018.
Хиротонија и устоличење Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија
Устоличен Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије
После смо под лозом ручали пун сунца парадајз из оног истог повртњака, чорбу од леће и Милину питу са душким сиром коју је климајући сломљеним куком у ходалици, утремирано због доласка будућег владике, уз моју помоћ слагала и пекла. Зна и сама да је трема сувишна – тај дечак о чијим стварним годинама говори тек проређено прамење које лелуја на поветарцу – никад на њу није повисио глас, нити је попреко погледао. „Прави монах... Али како ће бити кад постане владика“, пита се, сви се питају.
Могло би се из овога закључити да је то неко благородно сеоско дете (што само по себи не би било ништа лоше, напротив) али мој муж је, боравећи у Тврдошу (чији је владика Димитрије пострижник и монах до јуче био), водећи свакодневно мушке разговоре са будућим владиком, имао прилике да упозна и интелектуалну страну тог Паштровића из добре куће.
(Намерно стављам фотографију без митре. Нема тога коме та барокна крушка добро лежи на глави. А скромну појаву владике Димитрија потпуно је прогутала. Верујем да је свестан те упозоравајуће символике и да ће умети ако не да је превлада, а оно да је макар ограничи. У сваком случају пред собом има примере претходних херцеговачких епископа који са том оклопљујућом владичанском формом, уз мање или више успеха, нису престајали да се боре.)
Анастасија-Весна Илић
КАКВО ТРЕБА ДА БУДЕ ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ?
Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много,
а само је једно потребно. Али је Марија добар део
изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,41-42)
Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се деца као по некој заповести „од горе“ систематски развраћају, подижу се у праве и непоправљиве преступнике, којима ништа није да увреде, покраду па чак и убију човека.
Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8 (21) септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва.
Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“
Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“.
Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу.
Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских.
Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле?
То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји.
О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији!
Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи.
Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему.
Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери.
Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности.
И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености.
Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века.
Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство.
Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин.
Архиепископ Аверкије (Таушев)
извор: www.pravoslavie.ru
а само је једно потребно. Али је Марија добар део
изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,41-42)
Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се деца као по некој заповести „од горе“ систематски развраћају, подижу се у праве и непоправљиве преступнике, којима ништа није да увреде, покраду па чак и убију човека.
Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8 (21) септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва.
Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“
Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“.
Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских.
Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле?
То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји.
О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији!
Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи.
Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему.
Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности.
И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености.
Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века.
Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство.
Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин.
Архиепископ Аверкије (Таушев)
извор: www.pravoslavie.ru
24. септембар 2018.
Милан Ружић, ПИСМО ПРЕДАКА
Шаљемо вам ово писмо по ветровима са Кајмакчалана, птицом кукавицом са Косова поља, Дрином из муља где вам преци спавају, НАТО ловцем са Ловћена издатог, писано кошћу српском у крв умоченом, перјем двоглавог орла кићено, у три боје обојено и унапред осуђеног да остане непрочитано!
Где год је чизма, точак ил’ гусеница на српску земљу стала, ми смо легали под њих да нам земљу не угазе, обљузгају и прокопају. Пуцале су нам кости под тим чизмама, точковима и гусеницама, а земља се крвљу натапала. Небо смо бранили од челичних птица, не знамо ни како, али нас престаше надлетати и ватру на нас бљувати! Од Косова, грдне муке светске, кренула је крв српска да лута земљом и рекама, али није дала да чизма утаба црницу са које смо јели! Пролазила су сечива кроз нашу кожу, коњске ноге кроз наше главе, бичеви су нам исцртавали по леђима потписе оних који су нас поробљавали, али смо увек устајали и стајали усправно и тако обогаљени, и тако осакаћени, па смо и мртви знали да стојимо одбијајући да умремо пред непријатељима!
Од Првог и Другог устанка српског, како устадосмо, тако на ногама остадосмо иако тврде да су угушени! Јесмо грцали у крви, јесмо на колац набијани, јесмо обезглављивани, јесмо мучени, јесмо пљувани и стрељани, али само на ногама! Бежали смо у шуме и пећине, али само да бисмо се вратили јачи! Из пећина јуришасмо, па смо непријатеља у мишје рупе сатерали!
Од Принциповог пуцња одјекнуо је свемир, али да није, ни нас не би било! Тај метак је знао куд је кренуо, иако можда Гаврило није био сигуран где ће завршити! И није се дао ни он, који би ово писмо потписао да му руку не пребише и одбацише, али знајте да у њему и њега има и да би опет тамновао и руке за вас губио! Све што је изгинуло, за вас би устало, у било ком рату да је угашено, за вас би засијало! Топови да крену грмети, са неба бисте имали већу помоћ него са земље! Из земље бисмо ницали као божури, да само имамо за кога!
Како крену рат поново, опет смо спремни били и за ову земљу сви изгинули! Гинули смо колико смо могли, па нам на томе немојте замерити ако смо недовољно страдали! Није нас више ни било! И да можемо, сви бисмо поново изгинули и све бисмо главе поново на пањ ставили!
На Косову бисмо изашли из попаљених кућа, из рупа од меткова бисмо поиспадали, испод камења испузали и из јама главе провирили, па опет за Србију гинули, али нас се нико не сећа. То наше појављивање било би сувишно, јер нас нико не би могао препознати! Кад бисмо из јама сви испузали, из живог креча се поново саставили, од меткова се покрпили, са кочева сишли, од сабљи се ушили, мора попили и из њих изашли, из земље процветали и са конопаца сишли, не знамо коме бисмо дошли и да ли бисмо за жртвом својом зажалили!
Све што је Срба икада живело и за Србију мученички страдало, све је то у писму уписано, потписано и све је наше записано, само да то има ко прочитати! А ако неко и препозна ћирилицу, прочита како треба, да ли ће га бити брига? Хоће ли ишта осетити ако му за то нико не плати?
Сећате ли нас се Срби данашњи? Сећате ли се клања, стрељања, силовања, дављења? Сећате ли се дедова, кумова, бивших огњишта? Сећате ли се Албаније, Кајмакчалана, Јасеновца, Јадовна, Пага, Београда на крви, Херцеговине намучене, цркава попаљених, крстова истргнутих, ђака поубијаних? Сећате ли се било кога ко је за вас погинуо?
Јесте ли све продали? Колико су вредели наши животи? Шта су вам дали да се одрекнете части? За колико дадосте Његоша? Ко вам оте Светога Саву? Где загубисте Грачаницу? Ко запечати јаме? Што заборависте? Што ућутасте? Што угасисте? Што пропадосте? Погледајте пред ким клечите!
Коме да ово писмо шаљемо кад га нико не прима и ничије га очи не читају? За кога га писасмо? Људи без главе га измашташе, слепи га написаше, безруки га на рукама понесоше, глуви га чуше кад га неми наглас прочиташе, сиромаси га златом окитише, нарикаче га са смехом испратише, они без ногу потрчаше да га виде, нехајни га сачуваше, оспоравачи га похвалише, неписмени научише слова како би га ишчитавали, гусле без струна га опеваше, орлови га земљом носе, вукови га окоту измјаукаше, рибе га небом носише, а песма га тишином опоја.
Само ви, потомци наши, ви који имате чиме читати, имате чиме упамтити, имате га коме прочитати, ви га се одрекосте! Оспористе га, проказасте, пљунусте, исмејасте му се и поцепасте на ситне комаде! Тако ће проћи и Србија, Бог је измаштао, написао и опевао! Ви писмо нисте читали јер сте језик заборавили, претке под земљу сакрили, образ намазали, а част продали онима који су вам претке и Србију газили оним истим чизмама, точковима и гусеницама, поносе бивши, а срамото вечна!“
Вечно Ваши и баш због тога заборављени!
Милан Ружић
Где год је чизма, точак ил’ гусеница на српску земљу стала, ми смо легали под њих да нам земљу не угазе, обљузгају и прокопају. Пуцале су нам кости под тим чизмама, точковима и гусеницама, а земља се крвљу натапала. Небо смо бранили од челичних птица, не знамо ни како, али нас престаше надлетати и ватру на нас бљувати! Од Косова, грдне муке светске, кренула је крв српска да лута земљом и рекама, али није дала да чизма утаба црницу са које смо јели! Пролазила су сечива кроз нашу кожу, коњске ноге кроз наше главе, бичеви су нам исцртавали по леђима потписе оних који су нас поробљавали, али смо увек устајали и стајали усправно и тако обогаљени, и тако осакаћени, па смо и мртви знали да стојимо одбијајући да умремо пред непријатељима!
Од Првог и Другог устанка српског, како устадосмо, тако на ногама остадосмо иако тврде да су угушени! Јесмо грцали у крви, јесмо на колац набијани, јесмо обезглављивани, јесмо мучени, јесмо пљувани и стрељани, али само на ногама! Бежали смо у шуме и пећине, али само да бисмо се вратили јачи! Из пећина јуришасмо, па смо непријатеља у мишје рупе сатерали!
 |
| СПОМЕНИЦИ КРАЈПУТАШИ, Гуча, Драгачево извор: www.serbia.com |
Како крену рат поново, опет смо спремни били и за ову земљу сви изгинули! Гинули смо колико смо могли, па нам на томе немојте замерити ако смо недовољно страдали! Није нас више ни било! И да можемо, сви бисмо поново изгинули и све бисмо главе поново на пањ ставили!
На Косову бисмо изашли из попаљених кућа, из рупа од меткова бисмо поиспадали, испод камења испузали и из јама главе провирили, па опет за Србију гинули, али нас се нико не сећа. То наше појављивање било би сувишно, јер нас нико не би могао препознати! Кад бисмо из јама сви испузали, из живог креча се поново саставили, од меткова се покрпили, са кочева сишли, од сабљи се ушили, мора попили и из њих изашли, из земље процветали и са конопаца сишли, не знамо коме бисмо дошли и да ли бисмо за жртвом својом зажалили!
Све што је Срба икада живело и за Србију мученички страдало, све је то у писму уписано, потписано и све је наше записано, само да то има ко прочитати! А ако неко и препозна ћирилицу, прочита како треба, да ли ће га бити брига? Хоће ли ишта осетити ако му за то нико не плати?
Сећате ли нас се Срби данашњи? Сећате ли се клања, стрељања, силовања, дављења? Сећате ли се дедова, кумова, бивших огњишта? Сећате ли се Албаније, Кајмакчалана, Јасеновца, Јадовна, Пага, Београда на крви, Херцеговине намучене, цркава попаљених, крстова истргнутих, ђака поубијаних? Сећате ли се било кога ко је за вас погинуо?
Јесте ли све продали? Колико су вредели наши животи? Шта су вам дали да се одрекнете части? За колико дадосте Његоша? Ко вам оте Светога Саву? Где загубисте Грачаницу? Ко запечати јаме? Што заборависте? Што ућутасте? Што угасисте? Што пропадосте? Погледајте пред ким клечите!
Коме да ово писмо шаљемо кад га нико не прима и ничије га очи не читају? За кога га писасмо? Људи без главе га измашташе, слепи га написаше, безруки га на рукама понесоше, глуви га чуше кад га неми наглас прочиташе, сиромаси га златом окитише, нарикаче га са смехом испратише, они без ногу потрчаше да га виде, нехајни га сачуваше, оспоравачи га похвалише, неписмени научише слова како би га ишчитавали, гусле без струна га опеваше, орлови га земљом носе, вукови га окоту измјаукаше, рибе га небом носише, а песма га тишином опоја.
Само ви, потомци наши, ви који имате чиме читати, имате чиме упамтити, имате га коме прочитати, ви га се одрекосте! Оспористе га, проказасте, пљунусте, исмејасте му се и поцепасте на ситне комаде! Тако ће проћи и Србија, Бог је измаштао, написао и опевао! Ви писмо нисте читали јер сте језик заборавили, претке под земљу сакрили, образ намазали, а част продали онима који су вам претке и Србију газили оним истим чизмама, точковима и гусеницама, поносе бивши, а срамото вечна!“
Вечно Ваши и баш због тога заборављени!
Милан Ружић
извор: iskra.co
15.7.2017.
Ако су наше хероје називали „сенкама у ритама“, шта смо онда ми данашњи Срби?
У АРИЉУ ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА
На Малу Госпојину, у порти цркве „Свети Ахилије“ у Ариљу, одржана је свечана академија поводом стогодишњице од пробоја Солунског фронта и победе у Првом светском рату, а под називом „Србија на ранама саздана“.
Након литургије, служења парастоса страдалницима, обиласка крајпуташа у ариљском крају и вечерње службе, уследила је академија у оквиру које је наступао хор „Свети Николај Жички“ из Љубића, ученици Средње школе „Свети Ахилије“ који су извели представу засновану на књизи Антонија Ђурића „Солунци говоре“, као и писац и стални сарадник Искре Милан Ружић који је академију отворио беседом коју преносимо у целости.
Браћо и сестре, часни оци, сувишно би било поздравити вас са „Помаже Бог“, јер да не помаже, не бисмо ми били овде, нити бисмо обележавали ову стогодишњицу оног подвига и победе. Не верујем да ико овде мисли да смо могли без Господа, како онда, тако и данас?
Желим, пре свега, да поздравим идеју обележавања пробоја Солунског фронта и победе у Великом рату. Ово не може бити ствар локалног карактера, јер се више нигде у Србији не обележава на овако достојанствен начин, у овако предивној порти једног од најважнијих храмова у Србији, и на један тако важан празник.
Цела наша земља је обележила стогодишњицу Првог светског рата, и то 2014. године, а после тога ништа. Као да је тај рат трајао само једног дана једне године, а не четири године колико би се морао и обележавати.
Косово је била највећа победа небеске, а Велики рат највећа победа земаљске Србије. Пре тачно сто година уписали смо се међу победнике и баш та 1918. година и Први светски рат су место на којем се светска историја улива у српску, а не обратно.
Први светски рат је дао највећи допринос небеској Србији, плаћајући тако цену земаљске Србије.
Од тог рата, наша историја је избледела, а ако су тада наше изморене и изгладнеле хероје називали „сенкама у ритама“, шта смо онда ми данашњи Срби према њима?
Није албанска голгота једина која нас је снашла. Она је кратко трајала за разлику од југословенске голготе. Из прве су наши преци изашли као свеци, а из друге као намучени старци повијених и пребијених леђа окривљени за све само зато што су Срби, иако су, нажалост, Срби били и остали највећи Југословени што никада разумети не могу, али ћу покушати да опростим иако ми не иде. Прва голгота је била предвођена краљем који се вратио, а ова друга протеривањем краља чији се нико никада није вратио на престо.
Било је то време када се сваки успех приписивао једном човеку, док су кривце за сваки неуспех тог четворословног непоменика, тражили на фрескама, иконама и куполама српских цркава и у ћивотима српских манастира. Свештенство је убијано, цепане су им мантије, пљувани су, тучени и све остало што су извитоперени умови смислили, али не смемо на то кукати, јер су се они посветили за свој народ. Тада се веровало у све осим у Господа, а боговима су себе називали они који су Његово постојање оспоравали.
Жао ми је што је после највећег тријумфа Србије дошао њен највећи пораз који је живела деценијама, а победу славила само неколико година.
Југославија је завршила као крајпуташ срамне историје поред српског пута и крајпуташ који се највише одржава и негује.
Поред тог срамног крајпуташа, наши крајпуташи више нису ово чиме их називамо. Они су беспуташи, јер су они стража на путевима којима више нико не иде. Плаши ме помисао да ће крајпуташа ускоро овде бити више него живих људи. Ми смо народ који живи судбине својих споменика. Велики смо, лепи, сведоци давнашње историје, али се осипамо и зарастамо у травуљину заборава и небриге од стране самих себе, а онда и осталих.
Цео свет нам је прећуткивао победу у Првом светском рату, а када је свет престао, онда смо ми почели и до дана данашњег се са тим није престало.
Ако су наши најхрабрији и најчаснији људи као веома млади изгинули, ко је остао онда у Србији? Чији онда потомци данас себе називају Србима, а нису то хтели бити док није било исплативо. Тукли су нас Србе док нисмо сви били црвених образа као боје оних који су у миру са нама ратовали.
Сад кад нас нико други не туче, почели смо ми сами себе. Нека туку нас живе, али наше мртве и наше претке који су за нас ову земљу крвљу платили и од Бога је тако откупили зарадивши и вечни живот не смемо дати, јер бисмо тако изгубили и себе. Ко су ови Срби данас који њих смеју да дирају? Ко су ови што су исукали сабље мржње и снајпере глобализације, па нас циљају желећи од нас да направе нешто што никада нисмо били? Нека стану пред нас! Нека се покажу! За мене патриотизам није махање српском заставом кинеске производње. Није патриотизам статус на друштвеним мрежама. Патриотизам није мајица на којој се штампају фразе које ни не разумеју они који се њима диче. Патриотизам нису тетоваже. Патриотизам није хваљење народа кад год нешто учини.
Патриотизам је упозорити народ када чини нешто глупо, када испада из колосека и када срља у своју пропаст. Ја нећу да ћутим док мој народ страда. Нећу да заборављам кад могу да памтим. Не дам да ме називају примитивцем они који су настали јуче. Не можете ме поткупити ничим што ја као Србин немам и не осећам. Нема Србија цену. Нема је ни Господ. Ко је има, тај није Србин.
Међутим, није ни Србија савршена и не треба да буде. Лако је волети савршенство. Да вас видим можете ли волети некога или нешто што има безброј мана. Наши преци су могли. Наши преци који су данас окупљени овде изнад нас и гледају све ово. У њих ја верујем. У њих, у Србију и у Господа, у Косово, па да видим ко је тај ко може да ме пољуља када стојим на таквим темељима. Хтели су многи цареви, краљеви и војсковође и нестали су као и њихова царства. Сви су хтели, а ми, ево, стојимо.
Лако је бити патриота кад је Србија земља у којој сам рођен. Наши војници су поразили зло, поразили свет, поразили смрт, а само им је заборав промакао јер им је дошао са леђа од сопственог народа за који су гинули.
Господ, Свети Сава, Јустин Ћелијски, блаженопочивши патријарх Павле, владика Николај Велимировић, цар Лазар, војводе Мишић, Путник и Бојовић, Гаврило Принцип, Његош и многи други. Ко сам ја да их заборавим? Шта сам ја да смем то да учиним? Откуд мени право поред толиких генерација?
Стогодишњицу једне од својих највећих победа дочекујемо поражени од самих себе.
Вишња Мосић је једна од заборављених српкиња. Она је давала знак младобосанцима када могу прећи границу. Ако носи белу мараму, друштво је знало да је све у реду. Уколико би носила црну, знали су да нема проласка. Вишња Мосић, Бог је сачувао када ми не умемо, би данас била сва у црнини, јер би знала да за овакав српски народ необожен, неморалан и ненормалан нема проласка ни једним јединим путем.
Али нека ње и нека предака… Шта ћемо ми? Шта ћемо ми који се бусамо у груди са њиховим победама, а ниједну своју нисмо извојевали? Нисмо победили себе, а бринемо о другима! Нисмо још увек мрднули, а говоримо о узлету! Нисмо запамтили, а говоримо о историји! Нисмо се проширили, а говоримо о скупљању!
На нама је да памтимо. Ако већ нешто желимо да памтимо, упамтимо своје. Не треба нама туђе. Ми ни своје немамо ако га се не сећамо. Заборав је највећи српски непријатељ измилео испод камена псеудотолеранције и жеље за хватање корака са светом који је искочио из зглоба и који нас никада неће прихватити као себи једнаке. Ми прво морамо достићи достојанство и доказати да имамо право да себе називамо Србима. Није лако, али ово што се вечерас догађа у Ариљу је почетак. Није ово место за велика предавања, нити за велике говоре, а нарочито не од стране мене ситног, нити за славље. Ово је место за сећање. Ови млади људи који ће изаћи вечерас на бину да нас, барем накратко, врате себи приказујући нам прошлост су наша будућност. Нема будућности без сећања на прошлост, а рада у садашњости. Наши преци су то знали.
Сматрам да је најважније будити овај народ, а оно што нам недостаје су речи наших предака. Дао сам себи за право да нашем времену пошаљем писмо наших предака које сам ја писао у њихово име, а ако сам ишта претерао и слагао, нека забораве и они мене и нека ми не праштају ако сам их посрамио.
Након беседе, Ружић је читао текст „Писмо предака“ који је на Искри објавио 15.7.2017. године.
извор: iskra.co
На Малу Госпојину, у порти цркве „Свети Ахилије“ у Ариљу, одржана је свечана академија поводом стогодишњице од пробоја Солунског фронта и победе у Првом светском рату, а под називом „Србија на ранама саздана“.
Браћо и сестре, часни оци, сувишно би било поздравити вас са „Помаже Бог“, јер да не помаже, не бисмо ми били овде, нити бисмо обележавали ову стогодишњицу оног подвига и победе. Не верујем да ико овде мисли да смо могли без Господа, како онда, тако и данас?
Желим, пре свега, да поздравим идеју обележавања пробоја Солунског фронта и победе у Великом рату. Ово не може бити ствар локалног карактера, јер се више нигде у Србији не обележава на овако достојанствен начин, у овако предивној порти једног од најважнијих храмова у Србији, и на један тако важан празник.
Цела наша земља је обележила стогодишњицу Првог светског рата, и то 2014. године, а после тога ништа. Као да је тај рат трајао само једног дана једне године, а не четири године колико би се морао и обележавати.
Косово је била највећа победа небеске, а Велики рат највећа победа земаљске Србије. Пре тачно сто година уписали смо се међу победнике и баш та 1918. година и Први светски рат су место на којем се светска историја улива у српску, а не обратно.
Први светски рат је дао највећи допринос небеској Србији, плаћајући тако цену земаљске Србије.
Од тог рата, наша историја је избледела, а ако су тада наше изморене и изгладнеле хероје називали „сенкама у ритама“, шта смо онда ми данашњи Срби према њима?
Није албанска голгота једина која нас је снашла. Она је кратко трајала за разлику од југословенске голготе. Из прве су наши преци изашли као свеци, а из друге као намучени старци повијених и пребијених леђа окривљени за све само зато што су Срби, иако су, нажалост, Срби били и остали највећи Југословени што никада разумети не могу, али ћу покушати да опростим иако ми не иде. Прва голгота је била предвођена краљем који се вратио, а ова друга протеривањем краља чији се нико никада није вратио на престо.
Било је то време када се сваки успех приписивао једном човеку, док су кривце за сваки неуспех тог четворословног непоменика, тражили на фрескама, иконама и куполама српских цркава и у ћивотима српских манастира. Свештенство је убијано, цепане су им мантије, пљувани су, тучени и све остало што су извитоперени умови смислили, али не смемо на то кукати, јер су се они посветили за свој народ. Тада се веровало у све осим у Господа, а боговима су себе називали они који су Његово постојање оспоравали.
Жао ми је што је после највећег тријумфа Србије дошао њен највећи пораз који је живела деценијама, а победу славила само неколико година.
Југославија је завршила као крајпуташ срамне историје поред српског пута и крајпуташ који се највише одржава и негује.
Поред тог срамног крајпуташа, наши крајпуташи више нису ово чиме их називамо. Они су беспуташи, јер су они стража на путевима којима више нико не иде. Плаши ме помисао да ће крајпуташа ускоро овде бити више него живих људи. Ми смо народ који живи судбине својих споменика. Велики смо, лепи, сведоци давнашње историје, али се осипамо и зарастамо у травуљину заборава и небриге од стране самих себе, а онда и осталих.
Цео свет нам је прећуткивао победу у Првом светском рату, а када је свет престао, онда смо ми почели и до дана данашњег се са тим није престало.
Ако су наши најхрабрији и најчаснији људи као веома млади изгинули, ко је остао онда у Србији? Чији онда потомци данас себе називају Србима, а нису то хтели бити док није било исплативо. Тукли су нас Србе док нисмо сви били црвених образа као боје оних који су у миру са нама ратовали.
Сад кад нас нико други не туче, почели смо ми сами себе. Нека туку нас живе, али наше мртве и наше претке који су за нас ову земљу крвљу платили и од Бога је тако откупили зарадивши и вечни живот не смемо дати, јер бисмо тако изгубили и себе. Ко су ови Срби данас који њих смеју да дирају? Ко су ови што су исукали сабље мржње и снајпере глобализације, па нас циљају желећи од нас да направе нешто што никада нисмо били? Нека стану пред нас! Нека се покажу! За мене патриотизам није махање српском заставом кинеске производње. Није патриотизам статус на друштвеним мрежама. Патриотизам није мајица на којој се штампају фразе које ни не разумеју они који се њима диче. Патриотизам нису тетоваже. Патриотизам није хваљење народа кад год нешто учини.
Патриотизам је упозорити народ када чини нешто глупо, када испада из колосека и када срља у своју пропаст. Ја нећу да ћутим док мој народ страда. Нећу да заборављам кад могу да памтим. Не дам да ме називају примитивцем они који су настали јуче. Не можете ме поткупити ничим што ја као Србин немам и не осећам. Нема Србија цену. Нема је ни Господ. Ко је има, тај није Србин.
Међутим, није ни Србија савршена и не треба да буде. Лако је волети савршенство. Да вас видим можете ли волети некога или нешто што има безброј мана. Наши преци су могли. Наши преци који су данас окупљени овде изнад нас и гледају све ово. У њих ја верујем. У њих, у Србију и у Господа, у Косово, па да видим ко је тај ко може да ме пољуља када стојим на таквим темељима. Хтели су многи цареви, краљеви и војсковође и нестали су као и њихова царства. Сви су хтели, а ми, ево, стојимо.
Лако је бити патриота кад је Србија земља у којој сам рођен. Наши војници су поразили зло, поразили свет, поразили смрт, а само им је заборав промакао јер им је дошао са леђа од сопственог народа за који су гинули.
Господ, Свети Сава, Јустин Ћелијски, блаженопочивши патријарх Павле, владика Николај Велимировић, цар Лазар, војводе Мишић, Путник и Бојовић, Гаврило Принцип, Његош и многи други. Ко сам ја да их заборавим? Шта сам ја да смем то да учиним? Откуд мени право поред толиких генерација?
Стогодишњицу једне од својих највећих победа дочекујемо поражени од самих себе.
Вишња Мосић је једна од заборављених српкиња. Она је давала знак младобосанцима када могу прећи границу. Ако носи белу мараму, друштво је знало да је све у реду. Уколико би носила црну, знали су да нема проласка. Вишња Мосић, Бог је сачувао када ми не умемо, би данас била сва у црнини, јер би знала да за овакав српски народ необожен, неморалан и ненормалан нема проласка ни једним јединим путем.
Али нека ње и нека предака… Шта ћемо ми? Шта ћемо ми који се бусамо у груди са њиховим победама, а ниједну своју нисмо извојевали? Нисмо победили себе, а бринемо о другима! Нисмо још увек мрднули, а говоримо о узлету! Нисмо запамтили, а говоримо о историји! Нисмо се проширили, а говоримо о скупљању!
На нама је да памтимо. Ако већ нешто желимо да памтимо, упамтимо своје. Не треба нама туђе. Ми ни своје немамо ако га се не сећамо. Заборав је највећи српски непријатељ измилео испод камена псеудотолеранције и жеље за хватање корака са светом који је искочио из зглоба и који нас никада неће прихватити као себи једнаке. Ми прво морамо достићи достојанство и доказати да имамо право да себе називамо Србима. Није лако, али ово што се вечерас догађа у Ариљу је почетак. Није ово место за велика предавања, нити за велике говоре, а нарочито не од стране мене ситног, нити за славље. Ово је место за сећање. Ови млади људи који ће изаћи вечерас на бину да нас, барем накратко, врате себи приказујући нам прошлост су наша будућност. Нема будућности без сећања на прошлост, а рада у садашњости. Наши преци су то знали.
Сматрам да је најважније будити овај народ, а оно што нам недостаје су речи наших предака. Дао сам себи за право да нашем времену пошаљем писмо наших предака које сам ја писао у њихово име, а ако сам ишта претерао и слагао, нека забораве и они мене и нека ми не праштају ако сам их посрамио.
Након беседе, Ружић је читао текст „Писмо предака“ који је на Искри објавио 15.7.2017. године.
извор: iskra.co
У смрт или у Отаџбину
У дане када Небеска Србија слави Рођење Богомајке, а кроз Њу слави и победу Њенога Сина над паклом и смрћу, земаљска Србија слави своје Васкрсење у Великом рату 1918. године. Општина Ариље дала је за слободу 1363 див-јунака, и чувајући успомену на њих, млади људи, потомци ових горостаса, обележили су овај нама важан, а помало заборављен догађај.
Све је почело поменима страдалим Солунцима у селима, у претходним данима, а данас је Литургијом и поменом у Храму Светог Ахилија, те литијом кроз град са предшколском и школском децом крунисно. Тужно-радосном академијом у препуној порти ариљског храма, одуживали смо вечни дуг. Певао је хор “Свети Николај Жички“ са поноситог Љубића, а млади, али изузетно надарени лучански књижевник Ружић Милан, својим Писмом кајмакчаланских витезова, поставља питање да ли смо достојни наследници својих предака.
Највећи сатрудници су били ученици Средње школе који су изводећи драмски текст њихове професорке Аћимовић Весне, успели да опишу страдања нашег народа, каква свет није пре тога видео. Њихов труд и глума, којима би могао да позавиди и неки театар, често су изазивали код гледалаца и сузе и смех, тугу и радост, а изнад свега понос. И што је најважније успели смо да све своје поделе превазиђемо.
После академије, приређено је послужење за посетиоце.
Славећи слободу коју нам је подарила крсна жртва наших предака и ми са песником Винавер Станиславом певамо:
„Изгурасмо, издурасмо,
Изгрцасмо, искичмасмо ,
Сваком образ осветласмо,
Све од себе собом дасмо.
Ограшјима облистасмо,
Одагнасмо, огрејасмо,
Као сунце просијасмо.
Одолесмо, отрајасмо!“
Захвални потомци
извор: eparhija-zicka.rs
После академије, приређено је послужење за посетиоце.
Славећи слободу коју нам је подарила крсна жртва наших предака и ми са песником Винавер Станиславом певамо:
„Изгурасмо, издурасмо,
Изгрцасмо, искичмасмо ,
Сваком образ осветласмо,
Све од себе собом дасмо.
Ограшјима облистасмо,
Одагнасмо, огрејасмо,
Као сунце просијасмо.
Одолесмо, отрајасмо!“
Захвални потомци
извор: eparhija-zicka.rs
23. септембар 2018.
"Марие, Дево Чистая..."
из проповеди схиигумена Серафима (Покровского), Валаамский монастырь
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |