Слушамо ове недеље у Јеванђељу - Христос каже апостолима: "Хајде на дубину и баците мреже своје за лов".
Апостоли, рибари, целу ноћ су рибарили, али без успеха. Кад реда ради послушају учитеља, иако мисле да неће од тога бити никакве користи, мреже се напуне. Толико да почну да се цепају. У чуду, апостоли гледају у Христа који им објашњава симболични значај онога у чему су учествовали. На њима је да "лове" људе, да их придобијају и окупљају око Бога. И то је задатак који преко апостола остаје Цркви, до краја.
Христос каже апостолима да иду на дубину и тамо лове. И то им каже после проповеди које је одржао народу.
Додирнуо је ум и срца људи, а затим је кроз симболички пример предочио апостолима шта они треба да раде.
Да иду на дубину. Да и они пронађу оно дубоко у људима одакле једино и може да разрасте и разграна се вера.
А шта је најдубље у људима?
Дубока осећања? Да... Дубока сазнања? Да...
Ето и проповед треба да припреми људе да пронађу своју дубину, а оне делују и на осећања и на разум... То је Христос и урадио.
То могу да ураде и апостоли. То може и треба да ради и Црква.
Али ако нам је циљ да стигнемо до дубине а говоримо о средставима да тамо стигнемо, шта је у дубини? Шта је то најдубље у људима?
То је оно што живи и оживи не због осећања, не због разума. Ни разум ни осећања нису ту довољни. Чак и кад једно или друго храмље то нешто дубоко још увек постоји и може да се пробуди.
Оно што је најдубље у људима је искра Божија, наша боголикост, коју тако често својим живљењем затрпамо до мере да је и заборавимо.
Осећања и разум могу да нам помогну да је откријемо испод животних наслага, остатака прошлости, погрешних поступака, заборава... Али она се буди само у близини Онога од кога и потиче. Само у близини Бога.
Бог је човеку најближи у Христу.
Човек је Богу најближи у Христу.
Тек Христова близина буди ту божанску искру у нама. И због тога није довољно да је разгрћемо разумом и осећањима, потребно је да будемо што ближе Христу. Да се спајамо са Њим, да се уграђујемо у Њега. А то се догађа кад својом мишљу и делом волимо Бога више него ишта и иког на свету, ближње волимо као саме себе, и пошто смо смртна, створена бића одржавамо свој живот пре свега хранећи се самим Богом, уносећи Бога у себе. И онда се цепа свака мрежа која нас обухвата и свако ограничење.
Само волети или само се причешћивати може и да не буде довољно. Треба и волети и причешћивати се.
Љубави се учимо, за њу се жртвујемо и трудимо се, а поуздана основа остаје оно што, истина, без љубави тешко може да донесе плод вечности пошто се не ради о магијском чину него о нечему што тражи наше учешће - а то је Свето Причешће на Светој Литургији.
Утолико, није довољно пронаћи своју дубину слушајући проповеди. Оно што је у нашој дубини морамо и покренути упорно тражећи и улазећи у Божију близину, у заједницу Бога и човека коју налазимо у живој Љубави, у Цркви и њеној Литургији.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Апостоли, рибари, целу ноћ су рибарили, али без успеха. Кад реда ради послушају учитеља, иако мисле да неће од тога бити никакве користи, мреже се напуне. Толико да почну да се цепају. У чуду, апостоли гледају у Христа који им објашњава симболични значај онога у чему су учествовали. На њима је да "лове" људе, да их придобијају и окупљају око Бога. И то је задатак који преко апостола остаје Цркви, до краја.
Христос каже апостолима да иду на дубину и тамо лове. И то им каже после проповеди које је одржао народу.
Додирнуо је ум и срца људи, а затим је кроз симболички пример предочио апостолима шта они треба да раде.
Да иду на дубину. Да и они пронађу оно дубоко у људима одакле једино и може да разрасте и разграна се вера.
А шта је најдубље у људима?
Дубока осећања? Да... Дубока сазнања? Да...
Ето и проповед треба да припреми људе да пронађу своју дубину, а оне делују и на осећања и на разум... То је Христос и урадио.
То могу да ураде и апостоли. То може и треба да ради и Црква.
Али ако нам је циљ да стигнемо до дубине а говоримо о средставима да тамо стигнемо, шта је у дубини? Шта је то најдубље у људима?
Оно што је најдубље у људима је искра Божија, наша боголикост, коју тако често својим живљењем затрпамо до мере да је и заборавимо.
Осећања и разум могу да нам помогну да је откријемо испод животних наслага, остатака прошлости, погрешних поступака, заборава... Али она се буди само у близини Онога од кога и потиче. Само у близини Бога.
Бог је човеку најближи у Христу.
Човек је Богу најближи у Христу.
Тек Христова близина буди ту божанску искру у нама. И због тога није довољно да је разгрћемо разумом и осећањима, потребно је да будемо што ближе Христу. Да се спајамо са Њим, да се уграђујемо у Њега. А то се догађа кад својом мишљу и делом волимо Бога више него ишта и иког на свету, ближње волимо као саме себе, и пошто смо смртна, створена бића одржавамо свој живот пре свега хранећи се самим Богом, уносећи Бога у себе. И онда се цепа свака мрежа која нас обухвата и свако ограничење.
Љубави се учимо, за њу се жртвујемо и трудимо се, а поуздана основа остаје оно што, истина, без љубави тешко може да донесе плод вечности пошто се не ради о магијском чину него о нечему што тражи наше учешће - а то је Свето Причешће на Светој Литургији.
Утолико, није довољно пронаћи своју дубину слушајући проповеди. Оно што је у нашој дубини морамо и покренути упорно тражећи и улазећи у Божију близину, у заједницу Бога и човека коју налазимо у живој Љубави, у Цркви и њеној Литургији.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар