Христос нам прича да бисмо разумели:
Царство Небеско је као свадба царевог сина на коју су многи позвани али је мало изабраних.
Слуге позивају у Царство Небеско, али се слабо ко одазива. Господар поново шаље слуге – Царство Небеско са свим својим лепотама је припремљено – чека вас.
И опет – у одговор стиже равнодушност. Свако се бави само својим послом, у пољу, у кући, трговином.
Има и оних који нису равнодушни. Али они не хрле у Царство Небеско. Насупрот. Вређају, туку и убијају цареве слуге који их зову.
Бескрајно стрпљиви Цар види да су званице недостојне па шаље слуге на раскрснице и путеве. Да покупе, не оне који су изгледали и представљали се као достојни, него било кога. И зле и добре.
И тада, тада је већ само довољно да они који су окупљени, а то смо ваљда ми – и зли и добри, желе у Царство Небеско. Наћи ће се за сваког од нас „свадбено рухо“ у коме можемо присуствовати великом слављу.
А ако неко заправо не жели Царство Небеско, него је стигао тек реда ради, незаинтересован, не учествујући, тврдоглаво сам за себе – нема му места. Он је као онај из приче који непоштујући цара није обукао свадбено рухо и због тога је бачен у таму најкрајњу.
Мука је с њим што је знао куд се упутио, али ништа није урадио да постане део заједнице Царства Небеског, остао егоистично издвојен. Недодирнут Царством Небеским. Незаинтересован. Без учешћа.
Не ради се ту о достојности и недостојности како смо повремено склони да тумачимо. Те овај је постио оволико, онај онолико, исповедао се сваких пет минута, трудио се да не буде грешан, ова испоштовала обичаје, доследно носила мараму... Треба учествовати, бити део.
Скупљени с коца и конопца очигледно не могу бити посебно достојни. Могу само искрено желети Царство Небеско. Желети Царство Небеско свим срцем. Њему бити окренути.
Прича се може разумети као опомена ондашњим Јеврејима, али и као опомена сваком крштеном народу. Прича о Цару Небеском, о Сину Божијем и онима који га воле, који су равнодушни према њему и о онима који га мрзе.
Може се разумети као упозорење и крштенима и некрштенима.
А на крају приче је посебно упозорење равнодушним крштеним. Онима који незаинтересовано не учествују.
Улазак у Цркву је велика обавеза.
И како год гледали у Цркви нас је мало.
„Јер су многи звани, али је мало изабраних.“
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Царство Небеско је као свадба царевог сина на коју су многи позвани али је мало изабраних.
Слуге позивају у Царство Небеско, али се слабо ко одазива. Господар поново шаље слуге – Царство Небеско са свим својим лепотама је припремљено – чека вас.
И опет – у одговор стиже равнодушност. Свако се бави само својим послом, у пољу, у кући, трговином.
Има и оних који нису равнодушни. Али они не хрле у Царство Небеско. Насупрот. Вређају, туку и убијају цареве слуге који их зову.
Бескрајно стрпљиви Цар види да су званице недостојне па шаље слуге на раскрснице и путеве. Да покупе, не оне који су изгледали и представљали се као достојни, него било кога. И зле и добре.
И тада, тада је већ само довољно да они који су окупљени, а то смо ваљда ми – и зли и добри, желе у Царство Небеско. Наћи ће се за сваког од нас „свадбено рухо“ у коме можемо присуствовати великом слављу.
А ако неко заправо не жели Царство Небеско, него је стигао тек реда ради, незаинтересован, не учествујући, тврдоглаво сам за себе – нема му места. Он је као онај из приче који непоштујући цара није обукао свадбено рухо и због тога је бачен у таму најкрајњу.
Мука је с њим што је знао куд се упутио, али ништа није урадио да постане део заједнице Царства Небеског, остао егоистично издвојен. Недодирнут Царством Небеским. Незаинтересован. Без учешћа.
Не ради се ту о достојности и недостојности како смо повремено склони да тумачимо. Те овај је постио оволико, онај онолико, исповедао се сваких пет минута, трудио се да не буде грешан, ова испоштовала обичаје, доследно носила мараму... Треба учествовати, бити део.
Скупљени с коца и конопца очигледно не могу бити посебно достојни. Могу само искрено желети Царство Небеско. Желети Царство Небеско свим срцем. Њему бити окренути.
Прича се може разумети као опомена ондашњим Јеврејима, али и као опомена сваком крштеном народу. Прича о Цару Небеском, о Сину Божијем и онима који га воле, који су равнодушни према њему и о онима који га мрзе.
Може се разумети као упозорење и крштенима и некрштенима.
А на крају приче је посебно упозорење равнодушним крштеним. Онима који незаинтересовано не учествују.
Улазак у Цркву је велика обавеза.
И како год гледали у Цркви нас је мало.
„Јер су многи звани, али је мало изабраних.“
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар