Ако желимо помоћи ожалошћеним људима, тада посебно из ума, без учествовања срцем, не треба ништа говорити. Прочитао човек негде добар савет и решио да га искористи - рекао "Радуј се!" некоме коме кости пуцају од болова. То је окрутно. Све се мора узети у обзир и пропустити кроз себе. Зато се пре свега треба обратити свом срцу, да не исфалшира, да не наприча човеку који лежи и мучи се много лепих и исправних речи, које ће му причинити још већи бол. Погледати са састрадавањем, са љубављу, или просто узети човека за руку и рећи: “Господ да Вам помогне”. Ништа више не треба. Кад човек страда, кад лежи на свом одру, цело му тело гори, треба себе ставити на његово место. Наравоученија “то је Промисао Божији”, “све је то на спасење”, нису потребна. Можда човек жели да тихо поседимо уз њега, поћутимо и поделимо његов бол без речи.
Ако човек очекује речи утехе, оне ће се наћи, Бог ће нам их дати. А то што ми кажемо од свог болесног, гордог ума, никога неће утешити. Сам Бог треба да говори кроз уста човека.
Био је овакав тренутак у мом животу. Служио сам први дан после рукоположења, а увече је требало да идем на опело у кућу у којој је умрло једино дете у породици. Стижем – крици, онесвешћивања, хитна помоћ. Нисам имао пастирског искуства. Плашио сам се, хтео сам да помогнем, али нисам знао како. Шта могу људима у таквом стању рећи? Молио сам од Бога. И Бог је дао реч, и она им је помогла. Затим су дошли у храм, венчали се. У другим околностима такву реч не бих нашао: овде је била потребна Божија реч, која је проникла у срце и дала им снагу да живе.
Људима је потребна помоћ, и она долази – од Бога преко човека. Бог нас приводи ка страдајућима, и ми постајемо сведоци Божијег дејства. Неопходно је да Бог делује у нама увек. Ми примамо Причешће – и ми живимо, јер је у нама Христос. Али то бива веома ретко, мало, на пар секунди, а потом опет живи наше болесно “Ја”.
Ако се ожалошћени човек налази у стању неверја, огорчен је, сумња, нећемо наћи речи. Шта чинити? Треба се помолити за њега, јер човек у том случају ништа неће чути, неће желети да слуша. Колико таквих људи одлази у вечност без покајања! Али то су судови Божији. Спасење душе је тајна. Зашто један човек прима Божију помоћ, а други не? Свако има слободу воље, и ту слободу не нарушава чак ни Бог.
Протојереј Андреј Лемешонок
Био је овакав тренутак у мом животу. Служио сам први дан после рукоположења, а увече је требало да идем на опело у кућу у којој је умрло једино дете у породици. Стижем – крици, онесвешћивања, хитна помоћ. Нисам имао пастирског искуства. Плашио сам се, хтео сам да помогнем, али нисам знао како. Шта могу људима у таквом стању рећи? Молио сам од Бога. И Бог је дао реч, и она им је помогла. Затим су дошли у храм, венчали се. У другим околностима такву реч не бих нашао: овде је била потребна Божија реч, која је проникла у срце и дала им снагу да живе.
Људима је потребна помоћ, и она долази – од Бога преко човека. Бог нас приводи ка страдајућима, и ми постајемо сведоци Божијег дејства. Неопходно је да Бог делује у нама увек. Ми примамо Причешће – и ми живимо, јер је у нама Христос. Али то бива веома ретко, мало, на пар секунди, а потом опет живи наше болесно “Ја”.
Ако се ожалошћени човек налази у стању неверја, огорчен је, сумња, нећемо наћи речи. Шта чинити? Треба се помолити за њега, јер човек у том случају ништа неће чути, неће желети да слуша. Колико таквих људи одлази у вечност без покајања! Али то су судови Божији. Спасење душе је тајна. Зашто један човек прима Божију помоћ, а други не? Свако има слободу воље, и ту слободу не нарушава чак ни Бог.
Протојереј Андреј Лемешонок
превод: Мирјана Милетић
извор: obitel-minsk.ru
Нема коментара:
Постави коментар