Лично „упознавање“ са светитељима увек нам долази неочекивано и необјашњиво. Вероватно због тога што, како каже Свето Писмо „Дух дише тамо где жели“. У тој слободи је и основа наше слободе ка Богу, слободе од греха, од слабости које нас поробљавају и од свега онога за шта се Богу молимо да нас ослободи. За оно за шта се молимо, за нас се моле светитељи.
За свештенослужитеља Гаврила (Ургебадза) сам чула сасвим случајно и одмах сам га заволела. А и како је могуће њега не волети? Његова ватрена вера која те приморава да се сетиш строзаветних пророка, а истовремено и нежност и очински однос према другима, привлачили су људе ка њему за време његовог земаљског живота, а и сада настављају да привлаче: неког кроз читање житија, а некоме долази у сан, охрабрује га саветом и теши, али таквих људи је мало.
Све је почело једноставно: прочитавши о светом Гаврилу, почела сам да му се молим и замолила сам добре људе који га посебно поштују да му се помоле за моју породицу. Не дуго након тога мој супруг је отишао на место где се упокојио наш духовни отац у манастир посвећен Васкрсењу који се налази у околини града Тољати. Моје одушевљење је било огромно када је баш тамо у том манастиру човек, којег је духовни отац видео као свог наследника, дао мом мужу свето уље са моштију старца Гаврила! Здрав разум није могао да схвати где је Тољати и где је то живео старац Гаврило! А срце – срце се радовало!
Пре око месец дана наша породица је морала да иде због „папирологије“ са месте службе (из Индије) у Русију. Пред сам лет наш син се тешко разболео. Ми као родитељи смо почели много да се бринемо. С једне стране пропале би скупе карте, које су купљене од новца дародавалаца. А са друге стране то није смело да нам буде изговор да би угурали у авион дете које се налази у таквом стању када нормални људи позивају хитну помоћ и одлазе у болницу. У ствар се умешао трећи фактор: сам дечак, који је чак лежећи ударио ногом и изјавио да не смемо да пропустимо лет. „Молите се и све ће бити у реду!“ – затражио је он.
Уље које је освештано код моштију старца стајало је поред кревета. Помазавши се и давши обећање да ћемо однети икону старца у свој храм, почели смо да се молимо. За време ноћног лета стање дечака се мало побољшало – могао је да устане. Проживљавајући целокупно стање, могу да кажем да је потпуно оздрављење дошло након пар дана.
Када смо дошли у Самару син је у сваком храму разгледао црквену продавницу и распитивао се за икону старца, али иконе нигде није било. Тада смо отишли на православни сајам, али ни тамо нисмо могли да је нађемо.
Помоливши се пред светињама које су донете на сајам, кроз мој ум је пролазило само једно: „Старче Гаврило, зар не можемо да испунимо обећање?“ Одједном, не преувеличавам, ноге су ме саме понеле ка сасвим другом реду штандова, а не ка оном ка коме сам кренула. „Да ли је могуће да се нисам наспавала“ – насмејала сам се у себи и у тренутку се нашла на штанду грузијског манастира чија је скоро половина била посвећена старцу Гаврилу.
„Наравно, он Вас је довео!“ – саслушавши ме радосно су закључили искушеници.
Слушајући их сетила сам се приче коју сам недавно читала. Једна жена је желела да се врати у домовину и за то се молила светом Гаврилу. Међутим, јавивши јој се рече: „ Како се ти то мени молиш? Где ти је икона, где је акатист?“ Изабравши икону за храм стајала сам и размишљала: ја још увек немам ни икону, ни акатист – значи да би он то исто могао и мени да каже? И баш код тих мојих мисли искушеница ми је рекла: „ Ја ћу вам поклонити његову иконицу и акатист!“. Икона коју сам добила на поклон је баш иста она која је била одштампана и налепљена на свето уље које чувамо у нашем дому.
Узгред, на интернету има много акатиста старцу Гаврилу, али баш тај који сам ја добила на поклон, не постоји нигде.
У продавници је стајала велика икона старца која је освештана на његовим моштима. Ми смо се помолили за све оне којима смо обећали наше молитве, а затим сам остала да кажем старцу и своју личну молбу, да га замолим за савет. Одмах после тогасу ми рекли: „Узмите, то је његова крв“.
Била је то мала фотографија, епрувета с крвљу. Испоставило се да је старац лежао у болници и узимали су му крв због анализа. После његовог упокојења заборавили су на ту епрувету и након одређеног времена су је пронашли. Анализа је поклазала да се крв налази у таквом стању као да су је тек извадили.
„Поенту“ поклона ја тада нисам разумела. „Људи говоре да је молитва исто као проливање крви... Можда Св. Гаврило жели да ми каже како се он већ моли за мене?“ – помислила сам.
Након неколико дана сам тешко оболела. Тада када смо напуштали Оптинску пустињу та болест је постајала све гора и гора, а пред нама је био вишечасовни пут. „Из Оптине људи се враћају духовно и телесно здрави, а ја... колико сам онда ја грешна!“ – са великом тугом сам размишљала. И само дан касније када се моје стање сасвим погоршало, медицински брат је испред мене ставио неколико епрувета са мојом крвљу и замолио ме да потврдим да ли су подаци на њима правилно написани, ја сам се сетила тог чудног, мени нејасног поклона. Свети старац је желео унапред да спречи моје очајање, да ми да знак да је „све под контролом“ и да та непријатност долази по Божијој вољи, јер она има свој смисао и на крају ће довести до неке користи.
Свако јутро читам тај предивани акатист који сам добила на поклон. Верујем да су тешкоће кроз које сада пролазим потребне због нечега. Шта год да се деси ја верујем да ће старац Граврило бити поред и да ће се молити Богу за нас.
Јулија Кулакова часопис "Прихожанин"
Са руског Јелена Павловић
извор: www.pravoslavie.ru
За свештенослужитеља Гаврила (Ургебадза) сам чула сасвим случајно и одмах сам га заволела. А и како је могуће њега не волети? Његова ватрена вера која те приморава да се сетиш строзаветних пророка, а истовремено и нежност и очински однос према другима, привлачили су људе ка њему за време његовог земаљског живота, а и сада настављају да привлаче: неког кроз читање житија, а некоме долази у сан, охрабрује га саветом и теши, али таквих људи је мало.
Све је почело једноставно: прочитавши о светом Гаврилу, почела сам да му се молим и замолила сам добре људе који га посебно поштују да му се помоле за моју породицу. Не дуго након тога мој супруг је отишао на место где се упокојио наш духовни отац у манастир посвећен Васкрсењу који се налази у околини града Тољати. Моје одушевљење је било огромно када је баш тамо у том манастиру човек, којег је духовни отац видео као свог наследника, дао мом мужу свето уље са моштију старца Гаврила! Здрав разум није могао да схвати где је Тољати и где је то живео старац Гаврило! А срце – срце се радовало!
Пре око месец дана наша породица је морала да иде због „папирологије“ са месте службе (из Индије) у Русију. Пред сам лет наш син се тешко разболео. Ми као родитељи смо почели много да се бринемо. С једне стране пропале би скупе карте, које су купљене од новца дародавалаца. А са друге стране то није смело да нам буде изговор да би угурали у авион дете које се налази у таквом стању када нормални људи позивају хитну помоћ и одлазе у болницу. У ствар се умешао трећи фактор: сам дечак, који је чак лежећи ударио ногом и изјавио да не смемо да пропустимо лет. „Молите се и све ће бити у реду!“ – затражио је он.
Уље које је освештано код моштију старца стајало је поред кревета. Помазавши се и давши обећање да ћемо однети икону старца у свој храм, почели смо да се молимо. За време ноћног лета стање дечака се мало побољшало – могао је да устане. Проживљавајући целокупно стање, могу да кажем да је потпуно оздрављење дошло након пар дана.
Када смо дошли у Самару син је у сваком храму разгледао црквену продавницу и распитивао се за икону старца, али иконе нигде није било. Тада смо отишли на православни сајам, али ни тамо нисмо могли да је нађемо.
Помоливши се пред светињама које су донете на сајам, кроз мој ум је пролазило само једно: „Старче Гаврило, зар не можемо да испунимо обећање?“ Одједном, не преувеличавам, ноге су ме саме понеле ка сасвим другом реду штандова, а не ка оном ка коме сам кренула. „Да ли је могуће да се нисам наспавала“ – насмејала сам се у себи и у тренутку се нашла на штанду грузијског манастира чија је скоро половина била посвећена старцу Гаврилу.
„Наравно, он Вас је довео!“ – саслушавши ме радосно су закључили искушеници.
Слушајући их сетила сам се приче коју сам недавно читала. Једна жена је желела да се врати у домовину и за то се молила светом Гаврилу. Међутим, јавивши јој се рече: „ Како се ти то мени молиш? Где ти је икона, где је акатист?“ Изабравши икону за храм стајала сам и размишљала: ја још увек немам ни икону, ни акатист – значи да би он то исто могао и мени да каже? И баш код тих мојих мисли искушеница ми је рекла: „ Ја ћу вам поклонити његову иконицу и акатист!“. Икона коју сам добила на поклон је баш иста она која је била одштампана и налепљена на свето уље које чувамо у нашем дому.
Узгред, на интернету има много акатиста старцу Гаврилу, али баш тај који сам ја добила на поклон, не постоји нигде.
У продавници је стајала велика икона старца која је освештана на његовим моштима. Ми смо се помолили за све оне којима смо обећали наше молитве, а затим сам остала да кажем старцу и своју личну молбу, да га замолим за савет. Одмах после тогасу ми рекли: „Узмите, то је његова крв“.
Била је то мала фотографија, епрувета с крвљу. Испоставило се да је старац лежао у болници и узимали су му крв због анализа. После његовог упокојења заборавили су на ту епрувету и након одређеног времена су је пронашли. Анализа је поклазала да се крв налази у таквом стању као да су је тек извадили.
„Поенту“ поклона ја тада нисам разумела. „Људи говоре да је молитва исто као проливање крви... Можда Св. Гаврило жели да ми каже како се он већ моли за мене?“ – помислила сам.
Након неколико дана сам тешко оболела. Тада када смо напуштали Оптинску пустињу та болест је постајала све гора и гора, а пред нама је био вишечасовни пут. „Из Оптине људи се враћају духовно и телесно здрави, а ја... колико сам онда ја грешна!“ – са великом тугом сам размишљала. И само дан касније када се моје стање сасвим погоршало, медицински брат је испред мене ставио неколико епрувета са мојом крвљу и замолио ме да потврдим да ли су подаци на њима правилно написани, ја сам се сетила тог чудног, мени нејасног поклона. Свети старац је желео унапред да спречи моје очајање, да ми да знак да је „све под контролом“ и да та непријатност долази по Божијој вољи, јер она има свој смисао и на крају ће довести до неке користи.
Свако јутро читам тај предивани акатист који сам добила на поклон. Верујем да су тешкоће кроз које сада пролазим потребне због нечега. Шта год да се деси ја верујем да ће старац Граврило бити поред и да ће се молити Богу за нас.
Јулија Кулакова часопис "Прихожанин"
Са руског Јелена Павловић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар