Када су свети или верни, како су се називали они који су поверовали у Господа Исуса Христа, после страдања светог архиђакона Стефана у Јерусалиму, стигли у Антиохију, основали су, по благослову светог апостола Петра, 47. године по Рођењу Христову, нову заједницу у овом античком граду.
„И рука Господња беше са њима и велики број поверова и обрати се Господу”, сведочи јеванђелист Лука у Делима апостолским (11, 21). За предстојатеља Цркве у Антиохији Дванаесторица апостолâ су изабрали човека благог, пуног Духа Светог и вере, по имену Варнава (11, 24), коме се у апостолском служењу придружио ранији гонитељ Цркве, фарисеј Савле, потом пак, по Промислу Божјем, велики апостол, са новим именом Павле. Управо у Антиохији су ученици и верници Христови названи хришћанима (Дела ап. 11, 26).
Тако је започет историјски пут славне, богочуване и од апостола Христових основане Антиохијске Цркве, историјски друге, а у диптисима аутокефалних помесних Цркава треће по реду. Кроз крајеве које обухвата Антиохијска Патријаршија ходио је Господ Исус Христос, ходили су апостоли, живели су и учили свети Оци и Учитељи Цркве, подвижници и богослови, страдали исповедници и мученици. Ти крајеви су до данас остали пространства благодати, избраздана богочовечанским подвизима.
* * *
Град Антиохија је основан у 4. веку пре Христа на тридесет километара од источне обале Средоземног мора. Данашњи град Антакија у Турској почива на темељима овога древнога града, који је у Римском Царству заузимао истакнуто место. Захваљујући растућем броју хришћана, град у којем су се укрштали путеви, културе и традиције, убрзо је постао средиште хришћанске мисије. Апостол Павле из Антиохије креће на своја мисионарска путовања. Двојица првих епископа позната су као велики мисионари чији су животи овенчани страдањем за Господа Христа. Свети свештеномученик Евод, први међу њима, написао је, за време своје епископске службе у Антиохији (57 – 68), прво дело посвећено Пресветој Богородици. Његов наследник, свети свештеномученик Игнатије Богоносац (68-107) упутио је непроцењиве посланице хришћанским Црквама у Риму и Малој Азији, до данас сачуване, па, хвала Богу, и на српски преведене. Он је увео и антифонско појање у богослужењу Цркве. Вест о његовом мучеништву одјекнула је јаче од снажне проповеди међу хришћанима тадашње икумене. Име Богоносац, под којим га и српски народ слави, добио је јер је, по древном предању, он био оно дете које је Господ, проповедајући, држао у наручју (Мат. 18, 3 – 5).
Историја ране Цркве памти и свету великомученицу Теклу, веома поштовану у читавом хришћанском свету, као и двојицу значајних апологета, бораца против јереси гностицизма, свете антиохијске епископе Теофила (+ 185) и Серапиона (+ 212).
Велики богословски спорови – а Антиохија је неколико векова била у њиховом епицентру – почели су када су седамдесеторица епископа и свештеника, на сабору из 269. године, збацили са епископске катедре Павла Самосатског, творца пагубне јереси монархијанства. Нешто доцније, презвитери Доротеј и Лукијан основали су чувену Антиохијску школу богословља, која је, као и Александријска, имала велики утицај на богословску мисао и формулисање догмата које су касније утврдили васељенски сабори. Ове две школе се заправо разликују само по начелном приступу тумачењу Светог Писма. У антиохијској традицији наглашаван је историјски смисао библијских текстова, док су присталице александријске егзегетске праксе више наглашавале њихов типолошки и алегоријски смисао. Обе школе су дале велике богословске писце, свете Оце који су Духом Светим и личним подвигом, изложили истиниту веру православну. Већ у раду Првог васељенског сабора, у Никеји 325. године, учествовало је осамдесет епископа из Антиохијске Цркве.
Иако је овај сабор осудио Аријево учење, пагубни утицај тог учења било је тешко зауставити. Антиохијски патријарх Мелетије посветио је читав живот борби против ове јереси. Овај надахнути светитељ председавао је Другим васељенским сабором (381) и био учитељ каснијим православним епископима и великим Оцима Цркве, светом Василију Великом, светом Јовану Златоусту и другима. Свети Златоуст, у историји Цркве познат највише као патријарх цариградски, родом је био из Антиохије.
Историју Антиохијске Патријаршије красе у овом периоду и многи велики подвижници. Свети Иларион Велики, ученик светог Антонија Великог, утврдио је и развио монаштво на тлу Палестине и Сирије. Велики примери светости и духовног учитељства такође су дар Сирије Цркви и свету – Свети Јефрем Сирин и његов следбеник из Ниниве, на крајњем истоку Антиохијске Патријаршије, свети Исак Сирин. Нарочити облик подвига, који се усталио у сиријским крајевима, везује се за име светог Симеона Столпника. О месопотамским и сиријским пустињацима највише података налазимо у делима светог Јована Златоуста, који је у почетку свог подвижничког служења Цркви и сâм припадао тим заједницама.
Несторијанство и монофизитство су у 5. веку задали нове ударце Антиохијској Цркви. На Трећем васељенском сабору (431) осуђена је Несторијева јерес, а сâм Несторије, заједно са седамнаест епископâ, свргнут је са патријарашкога трона у Цариграду. Његов утицај на епископе Истока био је, међутим, толики да је убрзо сазван и Четврти васељенски сабор у Халкидону (451), који је потврдио богооткривену истину да је Господ Исус Христос Син Божји, рођен од Оца пре свих векова, а Мајка Његова уистину Богородица. Чврсто и непоколебиво исповедање вере у Исуса Христа као Богочовека, једну Личност у двема савршеним природама, од тада је основ православног исповедања вере и смисао сваког општег и појединачног подвига у Цркви. На Халкидонском сабору било је присутно сто тридесет епископа из Антиохијске Цркве. Она је тада добила ранг Патријаршије, а територијално је разграничена са Јерусалимском Патријаршијом, којој је тада припало педесет и осам епископија. Како један број епископâ није прихватио учење Халкидонског сабора, усвајајући само одлуке претходна три васељенска сабора, настала је јерес такозваних дохалкидонаца. Они су основали своју засебну црквену јурисдикцију која и данас постоји и себе назива Сиријском Православном Црквом. Екстремно несторијанство је главни извор раног ислама.
Године 637. Антиохија пада под власт арапских племена, за која православни хришћани нису били само неверници него и поданици Константинопоља, па стога и непријатељи. Патријарси и многи хришћани били су принуђени да од тада живе у изгнанству. Тек 742. године калиф Хишам је дозволио да се на антиохијску патријарашку катедру постави сиријски монах Стефан, уз услов његове потпуне лојалности. Тако је у историји Антиохијске Православне Цркве почела ера живота у Абасидском калифату, која је трајала све до 969. године.
После пада Антиохије под арапску власт и после Шестог васељенског сабора (680 – 681), на којем је патријарх Макарије осуђен због монотелитске јереси, група сиријских монаха је заузела, са дозволом Калифата, неке манастире у Либану и, остајући упорна у јереси, створила нову црквену организацију под именом Маронитски Антиохијски Патријархат, који је касније прихватио унију са Римском Црквом и постоји до наших дана.
По следу историјских догађања нашој пажњи се намеће чудесна личност великог подвижника, песника и богослова Јована Дамаскина (Дамаскином је назван по свом родном граду, Дамаску). Он је систематски изложио учење православне вере, потврђујући своје учење учењима ранијих Отаца Цркве, нарочито Дионисија званог Ареопагит и светог Максима Исповедника, и оградивши га од свих погрешних учења. Нова јерес, иконоборство, која је беснела широм Ромејске („Византијске”) Царевине и читавог Истока, нашла је у њему највећег противника. Чудесно исцељење његове одсечене руке улази и у повест српског народа у виду свете иконе Мајке Божје Тројеручице, која је била његова лична својина и коју је он завештао монаху са Запада који ће после пет векова доћи у манастир Светог Саве Освећеног, манастир монашког пострига светог Јована Дамаскина. Тај монах је био наш Свети Сава. Он је, заједно са овом иконом, добио и друге проречене дарове, попут жезла нове Архиепископије српске.
Када су Ромеји, предвођени царем Нићифором II Фоком, ослобађали Сирију и околне крајеве, освета Арапâ била је уперена против тамошњег православног народа. Тада је мученички страдао последњи антиохијски патријарх из Абасидског калифата, Христофор (+ 966). Рукоположењем, потом, Теодора II за патријарха антиохијског, 970. године, почело је столеће слободе у животу ове апостолске Цркве. Оно је прекинуто освајањем Антиохије од стране Турака Селџука (1084).
Већ 1097. године стиже у ове крајеве освајачка крсташка војска са Запада и ствара Антиохијско Кнежевство. Православни патријарх Јован VI бива протеран (1099), а његово место узурпира прелат Бернар из Валенсије, који постаје латински патријарх Антиохије. И други православни епископи замењени су латинским (данас, у духу дијалога, обично се каже римокатоличким). У овим тешким временима већинско православно становништво Сирије и Палестине било је десетковано и сведено на мале изоловане групе.
После протеривања крсташâ, седиште Патријаршије је 1342. године премештено у Дамаск, који ће 1517. године ући у састав Отоманске Империје. До тада ће се одиграти два унионистичка сабора, у Лиону (1274) и Ферари и Фиренци (1438 – 1439), значајна за потоњу историју Цркве. На првом Антиохијци нису учествовали, док их је на другом заступао велики учитељ и бранитељ Православља, свети Марко Ефески, чијим ставовима је Антиохијска Црква пружила пуну подршку.
И поред тога, латинска пропаганда се појачала, чак и у условима османлијске владавине, иако Османлије тада нису прогањале немуслиманско становништво на верској основи. Почетком 18. века фрањевцима и језуитима је пошло за руком да у Дамаску многе придобију за унију са Римском Црквом. Приликом избора новог патријарха, грађани Алепа, који су тада бранили Православље, предложили су монаха Силвестра, док су грађани Дамаска предложили Кирила. Константинопољски патријарх Јеремија III и османска власт подржали су алепског кандидата, те је монах Кирил морао потражити уточиште у Либану. Али после пет година папа римски Бенедикт XIII признао је Кирила за патријарха антиохијског. Тако је основана такозвана Мелкитска грко-католичка (унијатска) Црква, која и данас постоји.
Прогони и страдања православних на Истоку појачали су се почетком 19. века. У освети због грчког устанка против Турака (1821) страдали су многи хришћани, клирици и епископи. Патријарх антиохијски Серафим једва је избегао погубљење. Највећи погром хришћана десио се 1860. године у Дамаску, за време грађанског рата, када је побијено више од једанаест хиљада православних и других хришћана, док су сви хришћански храмови порушени. Велики покољ десио се у цркви код Капије апостола Томе (Баб Тума), једне од седам капија старог града, оне исте кроз коју је прошао апостол Павле улазећи у Дамаск. Број хришћана се тада смањио на мање од десет процената укупног становништва. У истој цркви, код Баб Туме, мученички је пострадао и свети Јосиф Дамаскин (1793 – 1860), презвитер који је тридесет година управљао Патријаршијском богословском школом која је у његово време постала водећа на целом Истоку. Средином 19. столећа царска Русија је настојала да оснажи улогу православних Арапа у животу и управи Антиохијске Цркве. Године 1833, настојањем знаменитог епископа Порфирија (Успенског), у Баламанду је основана прва богословија коју похађају Арапи. Крајем овог столећа, на трон Антиохијске Цркве изабран је први патријарх арапског порекла, Мелетије (Думани).
У години великог хришћанског страдања (1860) у Дамаску је рођен потоњи епископ и светитељ Рафла Хававини. Већ са деветнаест година он је, као учитељ турског и арапског језика, примио монашки постриг. Добивши име Рафаило, упутио се у чувену богословску школу на острву Халки, близу Цариграда, после чега га патријарх Герасим шаље у Кијевску духовну академију, у којој добија чин архимандрита. У залагању за арапског кандидата у избору антиохијског патријарха, архимандрит Рафаил је имао подршку Руске Цркве, која се, у то време, једина старала о положају православних на Истоку. Са места предавача грчког језика у Казањској духовној академији путовао је у Њујорк да буде духовни пастир многобројних Сиријаца и Арапа који су тамо живели. Године 1904. примио је архијерејски чин из руку епископа Тихона, потоњег патријарха московског, и епископа Инокентија, у Цркви Светог Николе у Бруклину. То је било прво рукополагање православног епископа на тлу Америке. Заповести Христове и апостолске поуке о несебичном служењу ближњима овај светитељ је испуњавао до конца свога кратког живота. Делио је у томе мисионарски дух Антиохијске Цркве, из које је потекао, а који се током векова обилно пројављивао. Тако је свети Рафаило Бруклински, иако епископ Руске Цркве, заслужио своје место у кратком прегледу историје Антиохијске Православне Цркве. Упокојио се у Господу 1915. године, оставивши иза себе тридесет парохија и неколико десетина хиљада верних.
Страдања православних наставила су се почетком 20. века за време покрета Младотурака, а нарочито током Првог светског рата. У подручјима Антиохијске Цркве која су 1918. године заузели Французи живело се безбедно, а из области које су остале под турском влашћу велики део становништва је, заједно са малоазијским грчким живљем, изагнан из своје вековне постојбине. Нову смутњу створиле су француске власти које су помагале оснивање аутокефалне „Либанске Цркве” (1928), што је православном становништву донело нове невоље и страдања. Раскол је превладан тек 1933. године. На трону је остао само један патријарх, Александар (Тахан), који је столовао све до 1958. године.
Предстојатељ и Пастиреначелник Антиохијске Цркве има седиште у Дамаску и титулу Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Грузије и Месопотамије и свега Истока. До почетка ратова у овом веку верни народ ове Цркве је бројао око два милиона душâ. Половина је живела у Сирији, што је чинило пет процената укупног становништва, а у Либану око пола милиона (десет процената). Пола милиона расељено је по свету, највише у Сједињеним Америчким Државама. После садашњих ратова, тероризма и великих разарања, број православних житеља на Истоку се преполовио.
Од почетка је Црква сиријских и других арапских емиграната, припадникâ епископијâ ове Патријаршије у Америци (Сао Паоло, Буенос Ајрес, Чиле, Мексико, Њујорк), временом постала извор значајне мисионарске хришћанске проповеди. Хиљаде протестаната, на радост читаве Васељенске Цркве, прикључило се овим православним заједницама, чија су епископска седишта у Америци, Паризу и Сиднеју.
У Успенском манастиру Баламанду данас се налази Богословски факултет, а Богословија је у граду Триполију (Либан). Богослужбени језици су арапски и грчки, а у дијаспори енглески, шпански и португалски. Катедрални храм у Дамаску посвећен је Успењу Пресвете Богородице.
У време када је данашњи патријарх Јован од свога претодника Игнатија IV наследио положај првојерарха Антиохијске Цркве, у састав његове Патријаршије улазиле су двадесет и две епархије, са четрдесет четири архијереја, четири стотине свештеника, петсто парохија и тридесет два манастира.
Господе,
спаси и сачувај верни народ Антиохијске Цркве
и њеног Предстојатеља,
патријарха Јована,
на многаја љета!
приредио: епископ бачки Иринеј
извор: www.spc.rs
Тако је започет историјски пут славне, богочуване и од апостола Христових основане Антиохијске Цркве, историјски друге, а у диптисима аутокефалних помесних Цркава треће по реду. Кроз крајеве које обухвата Антиохијска Патријаршија ходио је Господ Исус Христос, ходили су апостоли, живели су и учили свети Оци и Учитељи Цркве, подвижници и богослови, страдали исповедници и мученици. Ти крајеви су до данас остали пространства благодати, избраздана богочовечанским подвизима.
* * *
Историја ране Цркве памти и свету великомученицу Теклу, веома поштовану у читавом хришћанском свету, као и двојицу значајних апологета, бораца против јереси гностицизма, свете антиохијске епископе Теофила (+ 185) и Серапиона (+ 212).
Иако је овај сабор осудио Аријево учење, пагубни утицај тог учења било је тешко зауставити. Антиохијски патријарх Мелетије посветио је читав живот борби против ове јереси. Овај надахнути светитељ председавао је Другим васељенским сабором (381) и био учитељ каснијим православним епископима и великим Оцима Цркве, светом Василију Великом, светом Јовану Златоусту и другима. Свети Златоуст, у историји Цркве познат највише као патријарх цариградски, родом је био из Антиохије.
Године 637. Антиохија пада под власт арапских племена, за која православни хришћани нису били само неверници него и поданици Константинопоља, па стога и непријатељи. Патријарси и многи хришћани били су принуђени да од тада живе у изгнанству. Тек 742. године калиф Хишам је дозволио да се на антиохијску патријарашку катедру постави сиријски монах Стефан, уз услов његове потпуне лојалности. Тако је у историји Антиохијске Православне Цркве почела ера живота у Абасидском калифату, која је трајала све до 969. године.
После пада Антиохије под арапску власт и после Шестог васељенског сабора (680 – 681), на којем је патријарх Макарије осуђен због монотелитске јереси, група сиријских монаха је заузела, са дозволом Калифата, неке манастире у Либану и, остајући упорна у јереси, створила нову црквену организацију под именом Маронитски Антиохијски Патријархат, који је касније прихватио унију са Римском Црквом и постоји до наших дана.
Када су Ромеји, предвођени царем Нићифором II Фоком, ослобађали Сирију и околне крајеве, освета Арапâ била је уперена против тамошњег православног народа. Тада је мученички страдао последњи антиохијски патријарх из Абасидског калифата, Христофор (+ 966). Рукоположењем, потом, Теодора II за патријарха антиохијског, 970. године, почело је столеће слободе у животу ове апостолске Цркве. Оно је прекинуто освајањем Антиохије од стране Турака Селџука (1084).
После протеривања крсташâ, седиште Патријаршије је 1342. године премештено у Дамаск, који ће 1517. године ући у састав Отоманске Империје. До тада ће се одиграти два унионистичка сабора, у Лиону (1274) и Ферари и Фиренци (1438 – 1439), значајна за потоњу историју Цркве. На првом Антиохијци нису учествовали, док их је на другом заступао велики учитељ и бранитељ Православља, свети Марко Ефески, чијим ставовима је Антиохијска Црква пружила пуну подршку.
И поред тога, латинска пропаганда се појачала, чак и у условима османлијске владавине, иако Османлије тада нису прогањале немуслиманско становништво на верској основи. Почетком 18. века фрањевцима и језуитима је пошло за руком да у Дамаску многе придобију за унију са Римском Црквом. Приликом избора новог патријарха, грађани Алепа, који су тада бранили Православље, предложили су монаха Силвестра, док су грађани Дамаска предложили Кирила. Константинопољски патријарх Јеремија III и османска власт подржали су алепског кандидата, те је монах Кирил морао потражити уточиште у Либану. Али после пет година папа римски Бенедикт XIII признао је Кирила за патријарха антиохијског. Тако је основана такозвана Мелкитска грко-католичка (унијатска) Црква, која и данас постоји.
У години великог хришћанског страдања (1860) у Дамаску је рођен потоњи епископ и светитељ Рафла Хававини. Већ са деветнаест година он је, као учитељ турског и арапског језика, примио монашки постриг. Добивши име Рафаило, упутио се у чувену богословску школу на острву Халки, близу Цариграда, после чега га патријарх Герасим шаље у Кијевску духовну академију, у којој добија чин архимандрита. У залагању за арапског кандидата у избору антиохијског патријарха, архимандрит Рафаил је имао подршку Руске Цркве, која се, у то време, једина старала о положају православних на Истоку. Са места предавача грчког језика у Казањској духовној академији путовао је у Њујорк да буде духовни пастир многобројних Сиријаца и Арапа који су тамо живели. Године 1904. примио је архијерејски чин из руку епископа Тихона, потоњег патријарха московског, и епископа Инокентија, у Цркви Светог Николе у Бруклину. То је било прво рукополагање православног епископа на тлу Америке. Заповести Христове и апостолске поуке о несебичном служењу ближњима овај светитељ је испуњавао до конца свога кратког живота. Делио је у томе мисионарски дух Антиохијске Цркве, из које је потекао, а који се током векова обилно пројављивао. Тако је свети Рафаило Бруклински, иако епископ Руске Цркве, заслужио своје место у кратком прегледу историје Антиохијске Православне Цркве. Упокојио се у Господу 1915. године, оставивши иза себе тридесет парохија и неколико десетина хиљада верних.
Страдања православних наставила су се почетком 20. века за време покрета Младотурака, а нарочито током Првог светског рата. У подручјима Антиохијске Цркве која су 1918. године заузели Французи живело се безбедно, а из области које су остале под турском влашћу велики део становништва је, заједно са малоазијским грчким живљем, изагнан из своје вековне постојбине. Нову смутњу створиле су француске власти које су помагале оснивање аутокефалне „Либанске Цркве” (1928), што је православном становништву донело нове невоље и страдања. Раскол је превладан тек 1933. године. На трону је остао само један патријарх, Александар (Тахан), који је столовао све до 1958. године.
У Успенском манастиру Баламанду данас се налази Богословски факултет, а Богословија је у граду Триполију (Либан). Богослужбени језици су арапски и грчки, а у дијаспори енглески, шпански и португалски. Катедрални храм у Дамаску посвећен је Успењу Пресвете Богородице.
У време када је данашњи патријарх Јован од свога претодника Игнатија IV наследио положај првојерарха Антиохијске Цркве, у састав његове Патријаршије улазиле су двадесет и две епархије, са четрдесет четири архијереја, четири стотине свештеника, петсто парохија и тридесет два манастира.
спаси и сачувај верни народ Антиохијске Цркве
и њеног Предстојатеља,
патријарха Јована,
на многаја љета!
приредио: епископ бачки Иринеј
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар