СВЕТА ПЕТКА НАС УЈЕДИЊУЈЕ

   Баш док сам размишљала о чудноватом – за живота и у животу после живота – путу Свете Петке, налетех на фреску која својом изражајношћу све говори. Ова Светитељка коју ми зовемо Српском, или Трновском, а наши суседи Бугарском, Трачком, Епиватском, Балканском – могла би се звати и Путницом. Једно путовање, дуго, исцрпљујуће и опасно, обележило је њен земни живот – путовање у Јорданску пустињу, која ће постати њен дом, и израз њеног најважнијег путовања – онога ка средишту срца, ка смислу свега, ка богопознању. Пред крај живота, Света се вратила у свој родни град, Епиват, крај Цариграда, да би тамо, по упокојењу, почела да дели дарове које је у изобиљу стекла у пустињи. Два века касније, у време крсташке окупације Цариграда, у 13. веку, започиње њено чудесно путешествије које се углавном састојало од „бежања“ са окупираних територија на територије још увек слободних православних земаља. Њене чудотворне мошти су најпре, по жељи бугарског цара Асена, пренесене у Трново (отуд оно Трновска), да би после пада Бугарске под Турке, прешле у Кнежевину Влашку (јужни део днашње Румуније), после чијег се пада 1396. године, трудом кнегиње Милице селе у Крушевац, а потом у новосаграђену цркву у Београду (отуд је и Српска, осим што је била словенског порекла). После освајања Београда 1521. Бајазит их као плен враћа у Цариград – овога пута под знаком полумесеца, где их због наглог бујања култа и међу муслиманима, из своје палате предаје цариградским хришћанима. Из Цариграда их 1641. године преузима молдавски војвода Јован Лупул, добивши као уздарје за отплаћене дугове Цариградске Патријаршије  и отада се мошти ове можда и најпоштованије светитељке налазе у престоници Румунске Молдавије, Јашију, који тиме постаје прворазредни центар ходочашћа.

    Света Петка више не путује, али многи путују ка њој, а њено путешествије уједињује балканске народе. Ево, ова фреска на којој је изображено путешествије светих моштију вољене балканске светитељке настала је, недавно, заједничким трудом Срба и Румуна. Фреска „Света Петка нас уједињује“, налази се у цркви у селу Марина Кутина, код Гаџиног Хана у Јужној Србији, а фрескописана је кистом румунске дружине. Помолимо се Светој Петки, Пјатници, Параскеви, Балканској, Српској, Бугарској, Трновској, Трачкој, Епиватској, која нас је путем својих чудотворних нетљених моштију ујединила, да нас у јединству једне са другима у Богу Живом, у Његовој Светој Цркви и сачува.
    А онима који славе Свету Петку – СРЕЋНА СЛАВА!

    Анастасија-Весна Илић
    извор: www.facebook.com