Празник Покрова Пресвете Богородице прилика је да се сетимо и онога од кога је чудесно виђење Богородичине нежне заштите у цариградској цркви Влахерни потекло.
Многи су тада преузели виђење једног јуродивог, лудог Христа ради, Преподобног Андреја. Дан после празника Покрова Црква посебно и њега прославља.
Замислите да ли бисте данас поверовали одрпаном, замашћеном и смрдљивом бескућнику који би ушао у цркву док се ми смерно молимо Богу? И рекао неком поред себе да види Пресвету и Пречисту Богородицу како нас све заклања својим покровом?
Да ли бисмо уопште узели у обзир могућност да он може бити свет у Христу или бисмо се само потрудили да га што пре склонимо да нам не смета у нашој молитви?
Да ли у потрази са својим хришћанским животом и ван зидова храма приметимо бескућнике на улицама или се само трудимо да их у широком луку заобиђемо?
Андреј Јуродиви, који је добровољно прихватио бескућнички живот и правио се Христа ради луд међу цариградским хришћанима, видео је оно што други нису видели. Себе је осудио да буде претходница. Да гледа у духовне суштине догађаја и људи које је сретао.
А ми се данас плашимо и беде и духовног упада који може да отежа наш свакодневни живот. Често се задовољавамо млакошћу и још желимо да је сачувамо због сигурности коју нам млакост пружа.
Можда да не одбацујмо никог пре времена. Да заиста тражимо Христа у сваком човеку. Можемо да се изненадимо.
И да нам се у животу догоде промене које тако често призивамо.
А данас кад се у Православљу дешавају овако драматични сукоби које је свет унео у Цркву, само можемо да пожелимо да неки свети цариградски бескућник уђе у Цариградску патријаршију и подели са "духовном аристократијом" своје виђење.
И не само тамо. Могли бисмо понекад да пожелимо да уђе и у наше животе, пречесто заробљене и укочене подразумевањем.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Многи су тада преузели виђење једног јуродивог, лудог Христа ради, Преподобног Андреја. Дан после празника Покрова Црква посебно и њега прославља.
Замислите да ли бисте данас поверовали одрпаном, замашћеном и смрдљивом бескућнику који би ушао у цркву док се ми смерно молимо Богу? И рекао неком поред себе да види Пресвету и Пречисту Богородицу како нас све заклања својим покровом?
Да ли бисмо уопште узели у обзир могућност да он може бити свет у Христу или бисмо се само потрудили да га што пре склонимо да нам не смета у нашој молитви?
Да ли у потрази са својим хришћанским животом и ван зидова храма приметимо бескућнике на улицама или се само трудимо да их у широком луку заобиђемо?
А ми се данас плашимо и беде и духовног упада који може да отежа наш свакодневни живот. Често се задовољавамо млакошћу и још желимо да је сачувамо због сигурности коју нам млакост пружа.
Можда да не одбацујмо никог пре времена. Да заиста тражимо Христа у сваком човеку. Можемо да се изненадимо.
И да нам се у животу догоде промене које тако често призивамо.
А данас кад се у Православљу дешавају овако драматични сукоби које је свет унео у Цркву, само можемо да пожелимо да неки свети цариградски бескућник уђе у Цариградску патријаршију и подели са "духовном аристократијом" своје виђење.
И не само тамо. Могли бисмо понекад да пожелимо да уђе и у наше животе, пречесто заробљене и укочене подразумевањем.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар