Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство.
Цар Јустинијан, VI новела
Света Тајна Свештенства је неизмено велики дар Божији. То је служба већа и од царске јер, како примети мудр цар Јустинијан, свештенство служи божанском, док царска служба усмерава и управља људска дела. У устројству Цркве су, од самог почетка, установљена три чина свештенства, сваки са својим особеностима и односом са остале две службе и са верним народом. То су служба ђакона, презвитера (свештеника) и епископа. Почевши од јединственог скупа Апостола, посвећених у службу директно од Господа, читава два миленијума траје непрекинути низ полагања руку на оне који се посвећују у неки од три чина свештенства да би служили светињи Олтара.
Како је страшно ово место! Овде је доиста кућа Божија, и ово су врата небеска, рече праотац Јаков у трепету, пошто је на путу ка харану, на једном месту, уснио лествице небеске и чуо глас Божијег обећања (в. 1 Мој 28, 11-17). Суштински идентичан осећај има сваки свештенослужитељ који са страхом Божијим стоји испред Часне Трпезе док служи најсветију службу: Свету Литургију. Због таквог трепетног осећаја, светитељ нашег времена који је носио име поменутог праоца, Старац Јаков Цаликис, је током служења Свете Литургије највећим делом службе стајао на пола метра од Свете Трпезе. Но премда нико није достојан да приђе, или да се приближи или да служи литургију Цару славе, благодаћу Божијом смо удостојени да се управо кроз људе, посвећене у свештени чин, савршава претварање дарова (хлеба и вина) у Тело и Крв Господњу. Има ли веће тајне од ове? Има ли већег чуда? А тим даром смо, благодаћу Божијом, даровани путем Свете тајне Свештенства.
Службе епископа и свештеника директно су повезане и са пастирским делом исцељивања духовних рана верног народа. Одатле произлази огромна одговорност коју оне носе са собом. Због тога се чак и Свети Јован Златоусти нерадо прихватио позива да постане свештенослужитељ, будући да је бреме одговорности лечења људских душа огромно и да се за њега даје одговор на Страшном суду. Нажалост, у наше време је приметно да је овај исцељитељски аспект свештенослужитељске службе запостављен. У пракси црквеног живота данас су пренаглашени спољашњи квалитети пастира, попут учености, елоквентности, гласовних могућности, организационо-грађевинских способности...Несумњиво је да су и то дарови Божији, веома корисни за изграђивање Тела Христовог, и да их је потребно развијати и умножавати ( ср. Мт 25, 15-29). Но примарни квалитети свештенослужитеља, на којима се надограђују сви остали, јесу дубока и исправна вера, умна молитвеност и љубав према богослужењу, чистота живота и ревност за проповед Јеванђеља. Ти квалитети су унутрашњег карактера и доступни су свима који их искрено траже. Ако њих нема или се, пак, од Бога не траже (ср. Мт 7, 7; Лк 11, 1; 17, 5), онда сви спољашњи квалитети пастира пре или касније постају сено и слама (уп. 1 Кор 3, 12-13) у духовном смислу.
Важно је истаћи и то да сваки свештенослужитељ није истовремено и духовник (због тога у Грчкој Цркви, примера ради, епископ одређује који свештеник може да исповеда). Са друге стране, сваки свештенослужитељ има благодат да савршава богослужбена чинодејства, у складу са својим чином. Вековно искуство Цркве говори да Бог дејтвује чак и кроз недостојне свештенослужитеље, савршавајући тајинство - у том смислу, разлика између достојног и недостојног свештенослужитеља је у томе што достојан својим свештенослужењем освећује не само народ, него и себе. Слично је и у погледу примања свештеног чина. Тако Свети Јован Златоусти напомиње да Бог не рукополаже сваког свештеника, али кроз сваког делује.
У наше време је све више критика упућених свештенству. Но то је истовремено и критика упућена верном народу из ког они потичу. Због тога је чувени румунски Старац Арсеније Бока, на приговоре верног народа упућене свештентву, одговорио питањем: Да ли сте затражили од Господа макар једно дете да га посветите служби Господу? Отац Арсеније је подсетио незадовољне људе да су свештеници њихова деца, да су их такве родили и васпитали. И на крају поручио: Требају вам бољи свештеници? Родите их!
Свештенослужитељи огњене ревности су нам свагда потребни. Само свештенослужење је огањ који гори, а не сагорева (уп. 2 Мој 3,2) и сваки свештенослужитељ је дужан да у себи разгорева благодатни дар који је добио на рукоположењу (ср. 2 Тим 1, 6). Такав труд Господ не оставља празним јер Он и јесте дошао да баци огањ и да га разгори у нама (ср. Лк 12, 49). Шта се догађа када свештенослужитељ препусти благодати Божијој да га потпуно преузме, говори пример Светог Јована Кронштатског. Тај наш савременик беше се поптуно предао свештеној служби, претходно учинивши све што до њега стоји да се за њу припреми. Пошто се на тај начин отворио за усавршавајуће дејство благодати Божије и пошто је био одлучан да до краја испуњава вољу Божију, од огња нестворене благодати који је примио и сам је постао огањ. Појава само једног таквог огњеног слуге светиње Олтара је довољна да покрене комплетан црквени живот када се он уљуљка у спољашње активности, бирократизоване односе и протоколарне форме. Стога се свагда треба молити Господару жетве да пошаље ревносне посленике 8ср. Мт 9, 37-38), који ће огњем своје ревности загрејати све нас који смо духовно охладнели и троми.
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 364, новембар/децембар, 2018.
misionar.spc.rs
Цар Јустинијан, VI новела
Како је страшно ово место! Овде је доиста кућа Божија, и ово су врата небеска, рече праотац Јаков у трепету, пошто је на путу ка харану, на једном месту, уснио лествице небеске и чуо глас Божијег обећања (в. 1 Мој 28, 11-17). Суштински идентичан осећај има сваки свештенослужитељ који са страхом Божијим стоји испред Часне Трпезе док служи најсветију службу: Свету Литургију. Због таквог трепетног осећаја, светитељ нашег времена који је носио име поменутог праоца, Старац Јаков Цаликис, је током служења Свете Литургије највећим делом службе стајао на пола метра од Свете Трпезе. Но премда нико није достојан да приђе, или да се приближи или да служи литургију Цару славе, благодаћу Божијом смо удостојени да се управо кроз људе, посвећене у свештени чин, савршава претварање дарова (хлеба и вина) у Тело и Крв Господњу. Има ли веће тајне од ове? Има ли већег чуда? А тим даром смо, благодаћу Божијом, даровани путем Свете тајне Свештенства.
Службе епископа и свештеника директно су повезане и са пастирским делом исцељивања духовних рана верног народа. Одатле произлази огромна одговорност коју оне носе са собом. Због тога се чак и Свети Јован Златоусти нерадо прихватио позива да постане свештенослужитељ, будући да је бреме одговорности лечења људских душа огромно и да се за њега даје одговор на Страшном суду. Нажалост, у наше време је приметно да је овај исцељитељски аспект свештенослужитељске службе запостављен. У пракси црквеног живота данас су пренаглашени спољашњи квалитети пастира, попут учености, елоквентности, гласовних могућности, организационо-грађевинских способности...Несумњиво је да су и то дарови Божији, веома корисни за изграђивање Тела Христовог, и да их је потребно развијати и умножавати ( ср. Мт 25, 15-29). Но примарни квалитети свештенослужитеља, на којима се надограђују сви остали, јесу дубока и исправна вера, умна молитвеност и љубав према богослужењу, чистота живота и ревност за проповед Јеванђеља. Ти квалитети су унутрашњег карактера и доступни су свима који их искрено траже. Ако њих нема или се, пак, од Бога не траже (ср. Мт 7, 7; Лк 11, 1; 17, 5), онда сви спољашњи квалитети пастира пре или касније постају сено и слама (уп. 1 Кор 3, 12-13) у духовном смислу.
Важно је истаћи и то да сваки свештенослужитељ није истовремено и духовник (због тога у Грчкој Цркви, примера ради, епископ одређује који свештеник може да исповеда). Са друге стране, сваки свештенослужитељ има благодат да савршава богослужбена чинодејства, у складу са својим чином. Вековно искуство Цркве говори да Бог дејтвује чак и кроз недостојне свештенослужитеље, савршавајући тајинство - у том смислу, разлика између достојног и недостојног свештенослужитеља је у томе што достојан својим свештенослужењем освећује не само народ, него и себе. Слично је и у погледу примања свештеног чина. Тако Свети Јован Златоусти напомиње да Бог не рукополаже сваког свештеника, али кроз сваког делује.
У наше време је све више критика упућених свештенству. Но то је истовремено и критика упућена верном народу из ког они потичу. Због тога је чувени румунски Старац Арсеније Бока, на приговоре верног народа упућене свештентву, одговорио питањем: Да ли сте затражили од Господа макар једно дете да га посветите служби Господу? Отац Арсеније је подсетио незадовољне људе да су свештеници њихова деца, да су их такве родили и васпитали. И на крају поручио: Требају вам бољи свештеници? Родите их!
Свештенослужитељи огњене ревности су нам свагда потребни. Само свештенослужење је огањ који гори, а не сагорева (уп. 2 Мој 3,2) и сваки свештенослужитељ је дужан да у себи разгорева благодатни дар који је добио на рукоположењу (ср. 2 Тим 1, 6). Такав труд Господ не оставља празним јер Он и јесте дошао да баци огањ и да га разгори у нама (ср. Лк 12, 49). Шта се догађа када свештенослужитељ препусти благодати Божијој да га потпуно преузме, говори пример Светог Јована Кронштатског. Тај наш савременик беше се поптуно предао свештеној служби, претходно учинивши све што до њега стоји да се за њу припреми. Пошто се на тај начин отворио за усавршавајуће дејство благодати Божије и пошто је био одлучан да до краја испуњава вољу Божију, од огња нестворене благодати који је примио и сам је постао огањ. Појава само једног таквог огњеног слуге светиње Олтара је довољна да покрене комплетан црквени живот када се он уљуљка у спољашње активности, бирократизоване односе и протоколарне форме. Стога се свагда треба молити Господару жетве да пошаље ревносне посленике 8ср. Мт 9, 37-38), који ће огњем своје ревности загрејати све нас који смо духовно охладнели и троми.
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 364, новембар/децембар, 2018.
misionar.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар