Први део
О ГУНЂАЊУ КОЈЕ РАЗАРА СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ ПОРОДИЦЕ
За неке људе је то вештина, изворни таленат, свакодневница, нешто неисцрпно.
Кажу да жене, због своје природе, имају склоност ка гунђању, док мушкарци имају природну одбојност према њој.
Гунђање је, чак и ако то неки не желе да прихвате, заједничка карактеристика и мушкараца и жена. У појединим случајевима, код мушкараца је овај таленат толико снажан да превазилази и онај код жена…
Чак и када неко мисли да не постоји разлог да се жали, у неком тренутку живота ће гунђати, чак и да то не схвата! Погледајмо мало око себе:
Смета нам време које нагло доноси врућину, али и зима која је тешка. Сметају и околности на послу, храна која је пресољена, аутобус који касни, цене намирница која непрестано расту, вишак килограма који добијамо током празника.
Гунђамо због многих породичних обавеза и напора, због брачног друга који нам товари кућне послове, не помаже у њима, због деце која непрекидно нешто траже.
Постоји ли уопште на овој земљи човек који никада није гунђао, баш ни једном? Сетимо се свих оних тренутака у свом животу када су ствари ишле, можда чак не ни лоше, већ само не баш онако како смо ми замислили. Гунђање је било прва, лакомислена реакција!
Примећено је да много пута реагујемо аутоматски у случајевима и догађајима којима се уопште не бисмо бавили, да смо себи дали потребно време да размислимо.
Посебно у браку, гунђање, одакле код и од кога год да долази, нарушава везу супружника. Разара свакодневни живот породице, узбуркава атмосферу мира. Изазива стрепњу, доводи до нервног растројства, дакле, ствара савршене услове за брачну свађу.
Једном је жена једног лекара, који се бавио проблемима инвалидитета, посетила Светог Старца Порфирија. Била је очајна, на ивици безнађа. Веза овог пара је била уздрмана. Осмех је нестао са њихових лица. Дани су пролазили усред неспокојства и разочарања. Срца су им постала страна. Путовали су паралелним путевима. Више нису могли да се зближе и заволе.
Два странца у истом дому. Годинама, дакле, иста прича. Он је свакодневно одлазио рано у болницу. Она је остајала у кући. Спремала је децу за школу, трчала у куповину, бринула о кући, одећи, спремала јела.
Време је споро протицало. Деца су се враћала из школе. Нова борба: храна, учење, припрема за школу, активности, страни језици, и неретко, посете лекару… Требало је све постићи! Било је и тренутака када је требало да седи поред њих, да саслуша њихове проблеме, да разреши њихове препирке.
Падао би мрак. Она….исцрпљена. Он…невидљив! Одсутан из живота куће, жене, деце. Пролазили би дани и деца не би видела његово лице, не би осетила његово миловање, не би се радовала у његовом наручју. Њихов отац је био једна остављена фотографија на клавиру, некако избледела од година, можда и намерно прашњава.
Враћао би се касно, после поноћи, када су деца већ била у кревету. Након посла у болници, уобичајио је да једе негде ван куће. Одлазио би у ресторане са пријатељима и друштвом. Да се опусти, како је говорио, да избрише проблеме, умор и стрепњу стечену током дана.
Седећи са пријатељима до касно, заборавио би се… повратак кући није му био ни на крај памети. Ништа није било важније од дружења са пријатељима. Ујутру би одлазио, а враћао се дубоко у ноћ. Сваког дана… сваког дана!
Она би га чекала будна сваке вечери и приговарала му. Говорила би му како јој је уништио живот, како јој се подсмева лажним обећањима, како јој се очи не суше од суза, како је заборавила како се осмехују и… како живе људи! Гунђала је непрекидно. Викала би, говорила… говорила…
Он би је равнодушно, дремајући, слушао. Некада би јој одбрусио, а некада је није удостојавао ни тога. Противио би се на свој начин. Следеће вечери би се враћао још касније! Она би викала, он би се још више противио. Потпуни безизлаз!
Чула је, дакле, жена за Старца Порфирија и размишљала да га посети, да му отвори срце. Веровала је да ће он моћи да нађе неко решење у овом безизлазу. Тако је, пуна наде, отрчала да посети Старца Порфирија.
Старац је тога дана био болестан, али је, упркос томе, од раног јутра неспрестано је примао људе. Један је тражио да се исповеди, други да открије тајну бола и својих проблема, трећи савет или само благослов.
Људи натоварени проблемима, горчином, болестима, обесхрабрени… Требало је свима да помогне, да одговори, да проникне у проблем, да докучи путеве који су водили у безизлаз, да их упути на праву стазу.
Старац се уморио. Није могао да настави. Било је још много људи испред његове келије. Сатима су стрпљиво чекали. Међутим, није имао снаге да настави.
Волео их је, грлио их је све мислено. Болели су га проблеми свакога. Желео је да понесе њихов терет, горчину и хаос, да рашири руке и да сви стану у његов загрљај. Међутим, дух је срчан, али је тело слабо.
Жена је стигла до Старца, али је почела да очајава када је чула да се Старац заморио, да је болестан и да данас више неће примати. И овде проблеми и овде непремостива препрека, размишљала је. Колико је рачунала на овај сусрет! Ослонила је читав свој живот на овог Старца, иако га није познавала…
Рекла је свој бол двојици-тројици људи који су се нашли испред његове келије. Неко ју је посаветовао да покуша да бар замоли за молитву, макар само за благослов.
Рекла је: Да покушам! Шта могу да изгубим? Приближила се испуњена страхом.
Није стигла ни да закорачи на степенице које воде ка његовој келији и чула је његов глас: „Ти,уђи унутра!“ Старац је својом духовном антеном ухватио њену агонију и проценио да је било хитно потребно – и поред његове исцрпљености – да помогне овој породици која је била пред крахом.
Када је изашла из Старчеве келије, лице јој је сијало од радости. Очи су јој биле пуне суза. Али, те сузе су биле од среће, наде, олакшања. Онима који су чекали испред, који су је посаветовали да покуша, открила је:
„Старац ми је све открио. Рекао ми је:
Видим осакаћеност твог супруга. Има један дубок проблем и зато не спава по целу ноћ, да заборави на то. И што га више ти кињиш гунђањем, толико се он више противи. Не жели да дође кући и зато касни да се врати. Што више ти гунђаш, то он више касни. Од сада, чини супротно. Што више касни, то се више моли за њега. Буди пажљива према њему, покажи му љубав. Тако ће се он постепено променити. Твоја доброта и стрпљење ће га привлачити и све више ће срце вући дому, жени, деци. Тако ће се и његови проблеми полако разрешити.“
Жена, као пренута из неког лошег сна, исповедила је: колико сам била глупа толико времена! Својим гунђањем разарала сам породицу, а да тога нисам ни била свесна.
Аутор: Евстатије Пелеканис
Предвод са грчког: Манастир Жича, 2018.
извор: zica.org.rs
О ГУНЂАЊУ КОЈЕ РАЗАРА СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ ПОРОДИЦЕ
За неке људе је то вештина, изворни таленат, свакодневница, нешто неисцрпно.
Кажу да жене, због своје природе, имају склоност ка гунђању, док мушкарци имају природну одбојност према њој.
Гунђање је, чак и ако то неки не желе да прихвате, заједничка карактеристика и мушкараца и жена. У појединим случајевима, код мушкараца је овај таленат толико снажан да превазилази и онај код жена…
Чак и када неко мисли да не постоји разлог да се жали, у неком тренутку живота ће гунђати, чак и да то не схвата! Погледајмо мало око себе:
Смета нам време које нагло доноси врућину, али и зима која је тешка. Сметају и околности на послу, храна која је пресољена, аутобус који касни, цене намирница која непрестано расту, вишак килограма који добијамо током празника.
Гунђамо због многих породичних обавеза и напора, због брачног друга који нам товари кућне послове, не помаже у њима, због деце која непрекидно нешто траже.
Постоји ли уопште на овој земљи човек који никада није гунђао, баш ни једном? Сетимо се свих оних тренутака у свом животу када су ствари ишле, можда чак не ни лоше, већ само не баш онако како смо ми замислили. Гунђање је било прва, лакомислена реакција!
Примећено је да много пута реагујемо аутоматски у случајевима и догађајима којима се уопште не бисмо бавили, да смо себи дали потребно време да размислимо.
Посебно у браку, гунђање, одакле код и од кога год да долази, нарушава везу супружника. Разара свакодневни живот породице, узбуркава атмосферу мира. Изазива стрепњу, доводи до нервног растројства, дакле, ствара савршене услове за брачну свађу.
Једном је жена једног лекара, који се бавио проблемима инвалидитета, посетила Светог Старца Порфирија. Била је очајна, на ивици безнађа. Веза овог пара је била уздрмана. Осмех је нестао са њихових лица. Дани су пролазили усред неспокојства и разочарања. Срца су им постала страна. Путовали су паралелним путевима. Више нису могли да се зближе и заволе.
Два странца у истом дому. Годинама, дакле, иста прича. Он је свакодневно одлазио рано у болницу. Она је остајала у кући. Спремала је децу за школу, трчала у куповину, бринула о кући, одећи, спремала јела.
Време је споро протицало. Деца су се враћала из школе. Нова борба: храна, учење, припрема за школу, активности, страни језици, и неретко, посете лекару… Требало је све постићи! Било је и тренутака када је требало да седи поред њих, да саслуша њихове проблеме, да разреши њихове препирке.
Падао би мрак. Она….исцрпљена. Он…невидљив! Одсутан из живота куће, жене, деце. Пролазили би дани и деца не би видела његово лице, не би осетила његово миловање, не би се радовала у његовом наручју. Њихов отац је био једна остављена фотографија на клавиру, некако избледела од година, можда и намерно прашњава.
Враћао би се касно, после поноћи, када су деца већ била у кревету. Након посла у болници, уобичајио је да једе негде ван куће. Одлазио би у ресторане са пријатељима и друштвом. Да се опусти, како је говорио, да избрише проблеме, умор и стрепњу стечену током дана.
Седећи са пријатељима до касно, заборавио би се… повратак кући није му био ни на крај памети. Ништа није било важније од дружења са пријатељима. Ујутру би одлазио, а враћао се дубоко у ноћ. Сваког дана… сваког дана!
Она би га чекала будна сваке вечери и приговарала му. Говорила би му како јој је уништио живот, како јој се подсмева лажним обећањима, како јој се очи не суше од суза, како је заборавила како се осмехују и… како живе људи! Гунђала је непрекидно. Викала би, говорила… говорила…
Он би је равнодушно, дремајући, слушао. Некада би јој одбрусио, а некада је није удостојавао ни тога. Противио би се на свој начин. Следеће вечери би се враћао још касније! Она би викала, он би се још више противио. Потпуни безизлаз!
Чула је, дакле, жена за Старца Порфирија и размишљала да га посети, да му отвори срце. Веровала је да ће он моћи да нађе неко решење у овом безизлазу. Тако је, пуна наде, отрчала да посети Старца Порфирија.
Старац је тога дана био болестан, али је, упркос томе, од раног јутра неспрестано је примао људе. Један је тражио да се исповеди, други да открије тајну бола и својих проблема, трећи савет или само благослов.
Људи натоварени проблемима, горчином, болестима, обесхрабрени… Требало је свима да помогне, да одговори, да проникне у проблем, да докучи путеве који су водили у безизлаз, да их упути на праву стазу.
Старац се уморио. Није могао да настави. Било је још много људи испред његове келије. Сатима су стрпљиво чекали. Међутим, није имао снаге да настави.
Волео их је, грлио их је све мислено. Болели су га проблеми свакога. Желео је да понесе њихов терет, горчину и хаос, да рашири руке и да сви стану у његов загрљај. Међутим, дух је срчан, али је тело слабо.
Жена је стигла до Старца, али је почела да очајава када је чула да се Старац заморио, да је болестан и да данас више неће примати. И овде проблеми и овде непремостива препрека, размишљала је. Колико је рачунала на овај сусрет! Ослонила је читав свој живот на овог Старца, иако га није познавала…
Рекла је свој бол двојици-тројици људи који су се нашли испред његове келије. Неко ју је посаветовао да покуша да бар замоли за молитву, макар само за благослов.
Рекла је: Да покушам! Шта могу да изгубим? Приближила се испуњена страхом.
Није стигла ни да закорачи на степенице које воде ка његовој келији и чула је његов глас: „Ти,уђи унутра!“ Старац је својом духовном антеном ухватио њену агонију и проценио да је било хитно потребно – и поред његове исцрпљености – да помогне овој породици која је била пред крахом.
Када је изашла из Старчеве келије, лице јој је сијало од радости. Очи су јој биле пуне суза. Али, те сузе су биле од среће, наде, олакшања. Онима који су чекали испред, који су је посаветовали да покуша, открила је:
„Старац ми је све открио. Рекао ми је:
Видим осакаћеност твог супруга. Има један дубок проблем и зато не спава по целу ноћ, да заборави на то. И што га више ти кињиш гунђањем, толико се он више противи. Не жели да дође кући и зато касни да се врати. Што више ти гунђаш, то он више касни. Од сада, чини супротно. Што више касни, то се више моли за њега. Буди пажљива према њему, покажи му љубав. Тако ће се он постепено променити. Твоја доброта и стрпљење ће га привлачити и све више ће срце вући дому, жени, деци. Тако ће се и његови проблеми полако разрешити.“
Жена, као пренута из неког лошег сна, исповедила је: колико сам била глупа толико времена! Својим гунђањем разарала сам породицу, а да тога нисам ни била свесна.
Аутор: Евстатије Пелеканис
Предвод са грчког: Манастир Жича, 2018.
извор: zica.org.rs
Нема коментара:
Постави коментар