11. децембар 2018.

O заједничкој молитви супружника

   Црква не може постојати без заједничке молитве и без евхаристијске заједнице својих чланова. Без заједничке молитве, без заједничког религиозног живота и духовних искустава, немогуће је изградити домаћу цркву – хришћанску породицу, најмању ћелију заједничке Христове Цркве. То су одлично разумели многи духовници. Отац Александар Толгски није просто питао на исповести да ли се његово духовно чедо моли свакодневно ујутру и увече, него да ли се моли свакодневно са супругом.
   На почетку литургије верних свештеник громко возглашава: „Дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо Пречасно и Величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“.
   Ако свештеник моли за читаву цркву, за све који стоје у храму, једна уста и једно срце за молитвено-евхаристијско заједничарење са Светом Тројицом, тим пре је неопходно да једна уста и једно срце имају они који чине „једно тело“. Како да то једно тело не узноси Господу заједничку молитву за своје потребе, своје благодарење, и не јача своје јединство заједничким општењем са Богом.
   Заједничка молитва штити од свађа, тера посвађане да се мире, помаже у уклањању неспоразума између људи. Треба је уводити од првих дана супружничког живота – касније ће бити много теже устројити је, јер се заједничка молитва лакше рађа у пуној љубавној отворености душе ка другом, када се заједнички траже нови облици живота и свакодневице, – а док је пре рођења деце могућ заједнички дневни ритам живота. Заједничко молитвено правило мужа и жене је основа за изградњу домаће цркве. Оно помаже да се деца уче молитви и да се организују заједничке породичне молитве.
   Понекад чујемо примедбе против заједничке свакодневне молитве супружника, како од стране мирјана, тако и од младих свештеника. Које? Прво, често се каже да „када једно чита гласно, другом лутају мисли“. Али те наше мисли и у цркви често „лутају“, што не значи да не треба ићи у цркву – своје мисли треба сабрати. У заједничком домаћем правилу једно изговара молитву наглас – друго је понавља у себи, и они се заједно обраћају једним гласом, славословљем и благодарењем Богу, и заједно Га моле за неопходна духовна, душевна и телесна добра.
   Један од црквених писаца првих векова хришћанства истицао је да се хришћани окупљају на заједничке молитве да би они који су искуснији у молитви подржавали молитве неискусних. Ова примедба у многим случајевима важи и за породичне молитве супружника, и треба се памтити када се организују молитве са децом.
   Заједничка молитва, заједничко молитвено правило, подучава духовној и молитвеној дисциплини. Један је слаб – други га подржава. Идемо у цркву, јер нашу личну молитву подржава заједничка. Са заједничком молитвом почиње и завршава се дан у богословијама и на богословским факултетима. На заједничкој молитви изграђује се живот у општежитељним манастирима. Чак се и Исусова молитва на неким местима савршава заједнички, јер она, како искусни наставници кажу, гради духовно братство у Христу.
   Спољашња молитва, у кући или цркви, само је форма молитве. Суштина, душа молитве, је у уму и срцу човека.
   "Читав наш молитвени чин“, писао је Свети Теофан Затворник, „све молитве сабране за кућну употребу, испуњене су умним обраћањем Богу. Онај који их обавља, ако је барем мало пажљив, не може избећи ово умно обраћање Богу, осим ако није потпуно непажљив према делу које чини”.
   Корисно је да се супружници на заједничком свакодневном молитвеном правилу смењују у читању наглас било по данима, било по деловима правила. То гради равноправност у молитви, активира умну молитву њих обоје. Одступања од овога могу бити у породицама свештеника, где муж изговара само прве и закључне возгласе, и привремено у породицама у којима је један од супружника почетник у вери.
   Други приговор против заједничког молитвеног правила супружника састоји се у следећем: молитва је лично општење човека са Богом, интимно искуство, – искуство молитве је сасвим индивидуално, молитва са другим слаби сопствено молитвено настројење. Овај приговор се чешће чује од младих свештеника, ређе од мирјана. Појављује се када један супружник има веће, како се њему чини, искуство молитве од другог. Против овог приговора усмерене су речи Светог апостола Петра (1 Пет 3,7): „Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунаследницама благодати живота, да не буду ометане молитве ваше.“
   Живећи у духовном и телесном јединству, једно не може духовно расти без раста и подршке другог. Један сад већ покојни свештеник признао је: „Схватио сам да, ако сам отишао напред, а жена остала, она ће ме повући назад, и обратно“. У неким случајевима се муж и жена духовно разиђу, а брак се претвара или само у суживот, или у заједнички боравак под истим кровом. Ово неизбежно утиче на целокупну климу у породици.
   При већим молитвеним потребама, заједничка молитва не би требало да изједначава молитвену индивидуалност сваког од супружника. При заједничком молитвеном правилу, као и у цркви, свако се у некој мери моли на свој начин и лично, али заједно разговарају са Богом. Међутим, заједничка молитва не укида појединачну молитву током дана. Супружник који устаје раније може пре заједничког правила прочитати своју одвојену молитву, попут свештеника који има своје молитве пред литургију коју ће служити заједно са народом.
Са новорођенчетом, заједничка молитва је често могућа само једном дневно. Но, до тог тренутка потребно је развити вештину заједничке молитве.
   Аутор је једном чуо: „Ми се не молимо заједно, јер кажу да је најопаснија формална молитва“. Формалност у молитви је опасност која подједнако вреба и оног ко се моли у самоћи, и оног који стоји у пуном храму, и онога који се окупио са породицом пред домаћом иконом. Са њом се мора борити напором воље и самом молитвом.
   Хришћани су одувек схватали потребу за заједничком молитвом супружника. У срећној хришћанској породици, према речима Тертулијана, „супружници се моле заједно, заједно падају на колена, заједно посте, један другог воде и охрабрују. Они су једнаки у Цркви и у заједници са Богом, једнако деле сиромаштво и благостање, ништа једно од другог не крију и нису терет једно другом... Заједно певају псалме. Исус Христос се радује, видећи такво њихово вођење дома, шаље свој мир на тај дом и обитава у њему заједно са њима“.
   Заједничке молитве супружника долазе до нас као обрасци живота из најранијег хришћанства. Имајући молитвену заједницу, могуће је не само видети и схватати, већ и осећати своју супругу или супруга као санаследницу или санаследника благодатног живота, који почиње овде, на земљи.
    Садржај и облици домаћих молитава супружника могу бити доста разноврсни. Они су одређени душевним потребама, религиозним искуством мужа и жене, животним догађајима кроз које пролази породица или њој блиски људи.
    Основа свакодневне молитве мирјана су јутарње и вечерње правило. Међутим, некад због животних услова само једно од њих може бити заједничко, док је друго одвојено. Ова индивидуализација једног од правила, обично јутарњег, неизбежно се дешава после рођења детета: жена спава након ноћног устајања ради детета, муж жури на посао. Свакодневна заједничка молитва треба да буде релативно кратка да би сваком од супружника била радосно приступачна - нема разлога гушити жену слушањем синодика које муж-свештеник чита, итд.
У данима тешкоћа и жалости, радости и благостања, поред обичних молитава, у правило се по заједничком договору укључују и посебне молитве. Такви случајеви могу бити предстојећа путовања, трудноћа, рођење деце, стицање стана и многи други догађаји у животу, као и благодарност за добијање траженог.
    Породица не сме да се затвори у молитвама у саму себе. Будући да је део Цркве, она је дужна да се моли за целу Цркву и њене предстојатеље, чланове, за духовног оца, за своје рођаке и блиске људе. Заједничка молитва за некога није само помоћ њему, према речи Спаситеља: „Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима“ (Матеј 18:19), него такође доприноси умножењу љубави и духовном зближавању оних који се моле. Корисно је имати заједнички породични помјаник. Он уједињује супружнике у заједничкој молитвеној и делатној бризи о другим људима.  Постоји и посебна форма молитве по договору.
    Молите се заједно, и нека вам Господ помогне да изградите своје домаће цркве.

   Превод: Мирјана Милетић
   Протојереј Глеб Каледа, из књиге „Домаћа црква”
   Извор: azbyka.ru/otechnik/Gleb_Kaleda/domashnjaja-tserkov/4

Нема коментара:

Постави коментар