Сви Срби знају понешто о Светом Сави, али заправо нико не зна све. Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Он је најлепше српско дете, наша визија, путоказ, наше највеће благо и знамење.
Свети Сава је Србин од крви и меса, конкретна историјска личност, становник земље, али и грађанин Неба, човек свог, нашег и сваког будућег времена. Растко Немањић, најлепша, најтоплија и најпитомија српска душа, али уједно и велика, снажна личност, тихе и стрпљиве нарави, испуњена богатством знања, која тежи васионским световима. Срби у својој историји немају неспорнију личност и већег просветитеља, који се својим умом и срцем уздигао до самог Божанског престола. Могао је многима да влада, али је одабрао да служи свима. Ниједан Србин није видео толика пространства и толико страног света, а више ценио своју земљу и волео своје људе. Разговарао је са царевима и кнезовима, али се дружио и са српским пастирима и божјацима. Био је радо виђен гост на многим дворовима, стизао је до Солуна, Цариграда, Јерусалима и Трнова, али се појављивао и у забитима, воденицама, колибама, као путник намерник, рођак, комшија.
Савина сен и Савине стопе су прве слике и скулптуре на српској земљи, али је он у Србију довео прве велике сликаре и мраморнике. Стварао је аутентичну и отворену српску културу, спремну да прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Српска земља је његов видљиви животопис, на коме заувек остају Савине стопе, стране, брда, врела, трпезе, почивала. На тој земљи отворио је прве ћелије за ћутање, учионице, болнице и библиотеке. До Светог Саве Срби су хладно гвожђе ковали, он их је научио да га усијају, али им је још више усијао срца за крст часни и веру православну. Његова личност у којој је све универзално, сабрано свечовечанско и свеобухватно – ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера, њиме се ослобађао окова смрти и заборава, ограничености идеологије и националне историје. Та остварена целовита душа управила нам је стопе, али и дух.
Писао је по вишој, унутрашњој синтакси и захваљујући њему продисала је и прва здрава реченица на српском језику. Он је Србин који се по свом начину размишљања налази не само испред свог, већ и испред нашег времена. Аристократа по тексту, стилу и изразу, његова личност је вечна икона за човека. Његов циљ је била земља слободних разноликих и различитих људи, који ће се међусобно поштовати и подржавати, његов циљ је била здрава и света а не велика Србија. Успоставио је начела правде, слободе и мудрости српске државе. Његова добра дела, труд и одрицање зарад свог рода показују колико је то стабилна и снажна личност, а уједно нежна, мирна, стрпљива нарав која је увек строга према себи, љубазна према другима, увек спремна да се нађе у невољи када небројене зебње и тишње уносе немир и страх у људске душе. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Знао је да истинска снага једне државе лежи у честитости и чистоти, у слози народа, а не у новцу и границама држава, где нема места за односе господара и роба, односе претпостављеног и подређеног.
Ми смо различити по свему, али се уједињујемо Савиним именом. Управо због тога треба да се спустимо из облака у којима смо се погубили, јер се захваљујући данашњем шунду и мизерном систему вредности, личности попут Растка Немањића налазе на рубу заборава. Зар није греота заборавити такву личност? Величанствено, племенито, честито људско биће, које је људима око себе несебично пружало све што је имало; ширило је знање, веру, изливало мудрост своје душе у душе наших предака, није живео само за себе, већ и за свој народ.
Свети Сава не заслужује заборав, јер он је засновао српског човека, то је његов најдубљи нацрт, најстарија грађевина и највећа задужбина. Захваљујући њему знамо ко смо, шта смо и коме припадамо, он је наш спомен на прошлост а знамење за будућност, а ми имамо задатак да од заборава сачувамо све оно што нас чини људима.
Мила Јевремовић
Из: Жички благовесник 1/2019.
eparhija-zicka.rs
Свети Сава је Србин од крви и меса, конкретна историјска личност, становник земље, али и грађанин Неба, човек свог, нашег и сваког будућег времена. Растко Немањић, најлепша, најтоплија и најпитомија српска душа, али уједно и велика, снажна личност, тихе и стрпљиве нарави, испуњена богатством знања, која тежи васионским световима. Срби у својој историји немају неспорнију личност и већег просветитеља, који се својим умом и срцем уздигао до самог Божанског престола. Могао је многима да влада, али је одабрао да служи свима. Ниједан Србин није видео толика пространства и толико страног света, а више ценио своју земљу и волео своје људе. Разговарао је са царевима и кнезовима, али се дружио и са српским пастирима и божјацима. Био је радо виђен гост на многим дворовима, стизао је до Солуна, Цариграда, Јерусалима и Трнова, али се појављивао и у забитима, воденицама, колибама, као путник намерник, рођак, комшија.
Савина сен и Савине стопе су прве слике и скулптуре на српској земљи, али је он у Србију довео прве велике сликаре и мраморнике. Стварао је аутентичну и отворену српску културу, спремну да прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Српска земља је његов видљиви животопис, на коме заувек остају Савине стопе, стране, брда, врела, трпезе, почивала. На тој земљи отворио је прве ћелије за ћутање, учионице, болнице и библиотеке. До Светог Саве Срби су хладно гвожђе ковали, он их је научио да га усијају, али им је још више усијао срца за крст часни и веру православну. Његова личност у којој је све универзално, сабрано свечовечанско и свеобухватно – ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера, њиме се ослобађао окова смрти и заборава, ограничености идеологије и националне историје. Та остварена целовита душа управила нам је стопе, али и дух.
Ми смо различити по свему, али се уједињујемо Савиним именом. Управо због тога треба да се спустимо из облака у којима смо се погубили, јер се захваљујући данашњем шунду и мизерном систему вредности, личности попут Растка Немањића налазе на рубу заборава. Зар није греота заборавити такву личност? Величанствено, племенито, честито људско биће, које је људима око себе несебично пружало све што је имало; ширило је знање, веру, изливало мудрост своје душе у душе наших предака, није живео само за себе, већ и за свој народ.
Свети Сава не заслужује заборав, јер он је засновао српског човека, то је његов најдубљи нацрт, најстарија грађевина и највећа задужбина. Захваљујући њему знамо ко смо, шта смо и коме припадамо, он је наш спомен на прошлост а знамење за будућност, а ми имамо задатак да од заборава сачувамо све оно што нас чини људима.
Мила Јевремовић
Из: Жички благовесник 1/2019.
eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар