Исидора Секулић је 5. јануара 1948. године два пута писала Младену Лесковцу (1904–1991). Убрзо након што му је послала писмо добила је његово, и одговорила му је истога дана. У тим писмима је, између осталог, записала:
[I]
Сутра ће Бадње вече. Ја тада, као моји прапреци незнабошци, износим на друм вечеру курјаку, и чиним неке напоре да сагледам претка у дубокој прошлости, или да се дам сагледати од њега. Жижак од кандила на Бадње вече мени је чудесан сигнал… Поздравите сутра навече од мене Вашу породицу; и чувајте у себи и у њима тајну једне чудесне светске традиције која ће можда опет једаред ујединити свет. Родило се мало детенце, и постало неизмерно велики човек, и учинило нешто, и казало понешто што је важило, и још важи, за један од највећих колектива људства.
Зима је, свирепо хладно. Ја још два до три пута дневно добијам и језу. У постељу метнем термофор – и то ме сећа обичаја у хладној, влажној Енглеској – угрејем се, али онда ме загрли несаница.
[II]
Хвала на сећању и писму – да ли за Божић? – кад полако отпада оно што чини топлину тога датума и те институције. Одиста, Божић се баш тиме и разликује од других празника, црквених дана и датума, што је институција. У њему, у појму „Божић“, у визији „Божић“ – има тако много свега људског и човечног, од паганских, па и препаганских времена и радости, да том загонетно топлом и привлачном дану припада, најбоље, име институција. Дужа дан, подмлађује се живот, расту наде. Родио се Христос, један од најсимпатичнијих песника и луталица кроз љубав и страдања… Бадње вече, и црква у кући: тамјан, мир, песма, вертеп, и староставност, сан навечерја једног великог дана. Легенда о дану у години кад сви људи имају свећу, пањ, бео хлеб, печеницу, вино. Итд. Ја се, сем свега тога, увек спремам да прогледам у дубину до првог свога претка, првог човека на пустој планети, или на планети на којој је пре мога претка владало неко друго царство, нека друга игра вечности.
извор: teologija.net
 |
| Исидора Секулић (1877–1958) |
Сутра ће Бадње вече. Ја тада, као моји прапреци незнабошци, износим на друм вечеру курјаку, и чиним неке напоре да сагледам претка у дубокој прошлости, или да се дам сагледати од њега. Жижак од кандила на Бадње вече мени је чудесан сигнал… Поздравите сутра навече од мене Вашу породицу; и чувајте у себи и у њима тајну једне чудесне светске традиције која ће можда опет једаред ујединити свет. Родило се мало детенце, и постало неизмерно велики човек, и учинило нешто, и казало понешто што је важило, и још важи, за један од највећих колектива људства.
Зима је, свирепо хладно. Ја још два до три пута дневно добијам и језу. У постељу метнем термофор – и то ме сећа обичаја у хладној, влажној Енглеској – угрејем се, али онда ме загрли несаница.
[II]
Хвала на сећању и писму – да ли за Божић? – кад полако отпада оно што чини топлину тога датума и те институције. Одиста, Божић се баш тиме и разликује од других празника, црквених дана и датума, што је институција. У њему, у појму „Божић“, у визији „Божић“ – има тако много свега људског и човечног, од паганских, па и препаганских времена и радости, да том загонетно топлом и привлачном дану припада, најбоље, име институција. Дужа дан, подмлађује се живот, расту наде. Родио се Христос, један од најсимпатичнијих песника и луталица кроз љубав и страдања… Бадње вече, и црква у кући: тамјан, мир, песма, вертеп, и староставност, сан навечерја једног великог дана. Легенда о дану у години кад сви људи имају свећу, пањ, бео хлеб, печеницу, вино. Итд. Ја се, сем свега тога, увек спремам да прогледам у дубину до првог свога претка, првог човека на пустој планети, или на планети на којој је пре мога претка владало неко друго царство, нека друга игра вечности.
извор: teologija.net
Нема коментара:
Постави коментар