У овој епизоди одговарамо на најчешћа питања везана за Православно монаштво и то:
1. Шта је аналав, који носе великосхимни монаси ?
2. Да ли се разликује монаштво код нас и на неком другом месту нпр. Светој Гори ?
3. Како се монаси боре против туге, носталгије (према родитељима, браћи, сестрама) и других људских слабости ?
4. Да ли монаси могу бити у клиру (свештеном чину) ?
5. Да ли у Цркви постоји женско монаштво ?
Гост: протосинђел др Клеопа Стефановић настојатељ манастира Ваведење и професор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима
Аутор емисије: ђакон Немања Калем, професор Београдске богословије
Кад се приближиш једном зрелом монаху, не налазиш код њега ништа надчовечанско, ништа што зачућава и ствара вртоглавицу. Све је код таквих дубоко људско, смирено и носи у себи спокојство и утеху. Поред свег свог подвига и самовања они се нису удаљили од човека, вратили су му се. Загрлили су све људе и све њихове болове. И духовни напредак монахов не зависи од тога колико је постио и злопатио се, него од тога до које мере је постао заједничар благодати Духа Утешитеља, колико је спокојства задобио и колико је у стању да буде духовни мир и брату човеку. Братству једног манастира дође помисао да превазилазе по врлини друге монахе зато што упражњавају више од њих молитву Исусову. Кад упиташе у вези тога једног опитног Старца, он рече: „Не говорите ми колико су бројаница избројали и колико Исусових молитава прочитали. Друга ствар мене интересује: да ли је неки од њих, који је духовно напредовао, у стању да схвати савременог уморног човека, да утеши ожалошћенога? Да ли је у стању да ослободи од ћаволских мрежа оног који се у њих заплео? Ако је у стању да то уради, ако је у стању да подари духовни мир брату и да пробуди y њему љубав за живот, да га научи да се радује и благодари Богу, то је знак да је тај монах стварно напредовао духовно”.
Нема коментара:
Постави коментар