Велики пост се приближава.
Подсећамо се једне велике Христове поучне приче. Приче о блудном сину.
Проблематични млађи син тражи своју аутономију. Добија од оца свој део имања који списка живећи глупо и развратно. Остаје сам и бедан и решава да допузи назад оцу изатражи милост. И добија је.
Отац му се обрадује и направи велико весеље. Старији брат, озбиљан и праведан, наљути се на оца што мангупу који је оштетио породичну имовину приређује весеље са гозбом, а њему није никад поклонио толику пажњу, иако му је он био стално одан и послушан.
А отац каже: "Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".
Вечна поука хришћанима: Не суди. Опраштај седам пута седамдесет седам пута. Не пореди се са другима. Нека ти љубав буде једини закон...
Бог је све створио као добро. Сви смо од Бога добили своје наследство. А трошимо га како умемо, по својој памети и снази.
Ко самовољно глупо и задовољавајући своје страсти, можда и никад није глупо потрошио део онога што му је Бог дао, ако осуди блудне синове који се враћају у Очев дом, Цркву, доћи ће у улогу старијег брата. Ако будемо искрени, препознаћемо тада у себи завист. Ако смо одани Богу без рачунице, не због тога што мислимо да смо тиме нешто заслужили и зарадили, нећемо осећати завист и нећемо осуђивати.
Али, да ли заиста ико од нас може за себе да каже да је у сваком часу и у свему био Богу одан без остатка, да није нешто радио по својој од страсти оболелој вољи?
Да ли ико од нас нема у себи макар нешто од Блудног сина? Па кад се нађе јарким светлом осветљен Блудни син и оптужимо га у тренутку његовог покајања, зар ми онда нисмо потпуни лицемери? Завидљиви због тога што нисмо довољно грешили?
А ако не нађемо у себи ништа од Блудног сина и потпуно се поставимо у улогу старијег брата, зар нисмо онда судећи прекршили оно у шта свакодневно улажемо свој ум и срце: "... Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим".
Људски се може разумети наш отпор ка уравњивању оних који живе у одрицању и подвигу и оних који блудниче и расипају уздајући се у бесграничну љубав Очеву, али се може и разумети да треба да креативно превладамо очигледне и једноставне ситуације које нам доносе пре свега проверу наше љубави.
А Блудни син је млађи. Млад. Ништа не зна, све учи, а често на погрешан начин.
Дај Боже да се покају сви Блудни синови, али дај Боже и да се покају све "малогрешне" судије.
Сви имамо због чега да се покајемо, а приближава нам се Велики пост. Не одмеравајмо се према мери појединачне грешности, него према мери љубави којом се спајамо са Оцем који нас непојамно, али не и безнадежно надилази. Будимо Му искрени и одани синови а не судије у Његово име. Радосно дочекајмо све покајнике. Седам пута седедамсдесет и седам пута, ако буде потребно...
И видећемо како ћемо и ми сами и наша велика црквена породица расти у љубави и радости вечног Очевог дома.
отац Ненад Илић
извор: www.facebook.com
Подсећамо се једне велике Христове поучне приче. Приче о блудном сину.
Проблематични млађи син тражи своју аутономију. Добија од оца свој део имања који списка живећи глупо и развратно. Остаје сам и бедан и решава да допузи назад оцу изатражи милост. И добија је.
Отац му се обрадује и направи велико весеље. Старији брат, озбиљан и праведан, наљути се на оца што мангупу који је оштетио породичну имовину приређује весеље са гозбом, а њему није никад поклонио толику пажњу, иако му је он био стално одан и послушан.
А отац каже: "Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".
Вечна поука хришћанима: Не суди. Опраштај седам пута седамдесет седам пута. Не пореди се са другима. Нека ти љубав буде једини закон...
Бог је све створио као добро. Сви смо од Бога добили своје наследство. А трошимо га како умемо, по својој памети и снази.
Ко самовољно глупо и задовољавајући своје страсти, можда и никад није глупо потрошио део онога што му је Бог дао, ако осуди блудне синове који се враћају у Очев дом, Цркву, доћи ће у улогу старијег брата. Ако будемо искрени, препознаћемо тада у себи завист. Ако смо одани Богу без рачунице, не због тога што мислимо да смо тиме нешто заслужили и зарадили, нећемо осећати завист и нећемо осуђивати.
Да ли ико од нас нема у себи макар нешто од Блудног сина? Па кад се нађе јарким светлом осветљен Блудни син и оптужимо га у тренутку његовог покајања, зар ми онда нисмо потпуни лицемери? Завидљиви због тога што нисмо довољно грешили?
А ако не нађемо у себи ништа од Блудног сина и потпуно се поставимо у улогу старијег брата, зар нисмо онда судећи прекршили оно у шта свакодневно улажемо свој ум и срце: "... Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим".
Људски се може разумети наш отпор ка уравњивању оних који живе у одрицању и подвигу и оних који блудниче и расипају уздајући се у бесграничну љубав Очеву, али се може и разумети да треба да креативно превладамо очигледне и једноставне ситуације које нам доносе пре свега проверу наше љубави.
А Блудни син је млађи. Млад. Ништа не зна, све учи, а често на погрешан начин.
Дај Боже да се покају сви Блудни синови, али дај Боже и да се покају све "малогрешне" судије.
Сви имамо због чега да се покајемо, а приближава нам се Велики пост. Не одмеравајмо се према мери појединачне грешности, него према мери љубави којом се спајамо са Оцем који нас непојамно, али не и безнадежно надилази. Будимо Му искрени и одани синови а не судије у Његово име. Радосно дочекајмо све покајнике. Седам пута седедамсдесет и седам пута, ако буде потребно...
И видећемо како ћемо и ми сами и наша велика црквена породица расти у љубави и радости вечног Очевог дома.
отац Ненад Илић
извор: www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар