У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о Митару и Фарисеју“, Владика Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке уз саслуживање братства овога храма – архимандрита Саве (Илића), протојереја-ставрофора Ненада Илића, протојереја Радоје Санда, протонамесника Дејана Марковића, протонамесника Александра Јевтића, протонамесника Новице Благојевића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Стефана Милошевског. Особље из пратње нашега Владике – ипођакон Дејан Камиџорац, чтец Бојан Милошевић и појац Иван Трајковић – су свако према својој служби, уосталом као што је то увек и случај, допринели лепоти и молитвеном ритму Архијерејског служења.
Протођакон Аца је био посебно надахнут и приликом произношења ђаконских прозби је произносио необично лепе молске молитвене вапаје који су се складно спајали са византијским појањем нашег појца Ивана. На овом месту је прикладно рећи да не би било забуне, да се лепота данашњег богослужења ни најмање не коси са молитвеношћу истог. Сви који смо данас у њој учествовали, и клир и народ, смо сведоци њене дубоке и радосно-тужне молитвене атмосфере и сведоци смо да она премда је заиста била лепа нема ни најмање повезаности са оперским и церемонијалним накићеностима литургијског служења које, иако умеју бити лепе за око и ухо, често немају молитвеног дамара у себи.
Пред Причешће верних Владика је беседио говорећи о поруци данашње јеванђелске приповести:
Почела је припрема за Велики Часни Пост. Ово је време када треба да се удубимо у нашу личност, у наш живот, у наше биће и да се загледамо у наша дела. Данас читамо један део из Светога Јеванђеља по Луки у ком Господ Бог нама говори да постоје две врсте људи – цариници и фарисеји. Цариници су били они који су прикупљали државни порез – порезници – и сви они који су се бавили послом који често пута није усмерен на народ него на уређење државе. У Старом Завету постајала је једна верска дружина или боље рећи дружина зилота који су се називали фарисеји. Они су били школовани, строго су поштовали Стари Завет, постили су два пута седмично, давали су десетак од свега што зараде и сматрали су себе да су тиме што су испунили Закон потпуно беспрекорни пред Богом. Али то је оно што су они мислили о себи, а оно што је срцезналац Бог видео у срцима њиховим то је се показало данас у јеванђелској причи о царинику и фарисеју. Цариник који, знајући да има грешна дела, грешна дела која читав народ осуђује, јер народ није волео царинике који су прикупљали порез и који су наметали да се нешто мора дати, још издалека дође и рече Господу – није могао ни да подигне очи своје ка Богу него је само рекао: „Боже милостив буди мени грешноме.“ А фарисеј, пун себе, задовољан оним што чини, а не зна да је Господ тај коме се треба клањати, рекао је: „Боже, хвала Ти што нисам као сви други људи. Постим, дајем десетак, беспрекоран сам по Закону…“ И сматрао је да ће добити похвалу од Господа Бога.
Данашња прича нам говори следеће: да је потребно да се већ сада духовно припремамо за Пост тако што ћемо видети какви смо заправо. Да би себе познали потребно је да имамо смирења, покајања, љубави, и да то све буде спојено у пост. Јер без молитве и поста нико не може угодити Господу! И то су једина два средства којима можемо да разрешимо своје психолошке и животне проблеме. Овде у овоме свету имамо многе невоље, јер Господ Сам је рекао да ћемо у свету имати невоља, али не само невоље од других, него највише невоља од себе самих.
Ако поштујемо и држимо заповести Божије и трудимо се да испунимо оно што Господ Бог тражи од нас, онај минимум да чинимо оно што можемо, тада смо послушни Господу, а послушност Богу јесте највећа врлина јер она показује и смирење и трпљење и човекољубље и милосрђе и љубав и све врлине које је Господ Бог показао нама на самоме Себи. Јер ако не стекнемо врлине, ако нисмо смирени да познамо своје грехе како ћемо моћи да те грехе разрешавамо пред Господом? Како ћемо моћи да се кајемо за своје грехе? Јер данас има многих који кажу: немам никакав проблем ни са собом ни са Богом, никога нисам убио, ништа нисам никоме украо. А Господ Бог каже: чувајте се и клоните се греха и чините добро! Ако се привремено клонимо греха, а не чинимо добро а можемо да чинимо добро, опет смо у греху – немамо милосрђа, немамо љубави, немамо човекољубља. А Господ је и љубав и милосрђе и Једини Човекољубац.
Дакле, ако не стекнемо врлине Христове ништа нам не помажу пост и молитва. Пост и молитва ако нису у човеку који је познао себе, а чак и стари филозофи грчки су говорили: „упознај самога себе“, не помажу. Кад упознамо себе онда ћемо видети своје врлине и своје добре стране, а најпре ћемо видети своје слабости. А како ћемо победити своје слабости? Тако што ћемо дозволити да Христова реч, Христова благодат и Христова сила уђу у нашу природу, у наше срце, душу и у ум и онда ће Он нас да води и руководи и да нас чува од свакога зла. И да нам даје радост живота.
Данас многи кажу: „Ето, ја сам као тај цариник, знам да не чиним никаква добра дела и дошао сам и ја да кажем Боже опрости мени грешноме.“ То може само да каже онај који је себе измерио у Цркви Божијој са светитељима Божијим и са самим Христом. Коме се Богу он моли ако га нема у Цркви Божијој? Бог је Личност, Он није појам, није само просто неко „слово“, Он јесте Логос, али је личност и када Он као личност заживи у нама онда ми мерећи се са Њим и са Речју коју нам је дао можемо да видимо где се налазимо. И, наравно, ма шта чинили овде на земљи, ми смо најобичније слуге како се каже у Светоме Писму. Ми смо то дужни да чинимо и када чинимо ништа посебно не радимо. Ми смо дужни да то чинимо да би заблагодарили Оцу нашем, као што су деца дужна да поштују своје родитеље јер су их родитељи родили и дали им живот и упућују их како да живе у овоме животу. Тако смо ми дужни, не зато што се клањамо највећем Господару света, него зато што држећи Његове заповести ми себе оплемењујемо, ми узрастамо у меру висине раста Христова, јер смо без Њега, без Његове спасоносне науке и дела, нико и ништа. Ми смо као трска коју љуља ветар – данас јесмо, а сутра ко зна где смо.
Нека Господ Бог учини да почетак овога припремног периода за Пост буде благослов за нас. Нека Господ Бог буде милостив према нама и да нам да познамо наше слабости и да нам снаге да задобијемо силу Божију и нека буде са нама у све векове и сву вечност. Амин.
Након беседе уследило је причешћивање верних, а потом и отпуст Литургије.
Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs
Протођакон Аца је био посебно надахнут и приликом произношења ђаконских прозби је произносио необично лепе молске молитвене вапаје који су се складно спајали са византијским појањем нашег појца Ивана. На овом месту је прикладно рећи да не би било забуне, да се лепота данашњег богослужења ни најмање не коси са молитвеношћу истог. Сви који смо данас у њој учествовали, и клир и народ, смо сведоци њене дубоке и радосно-тужне молитвене атмосфере и сведоци смо да она премда је заиста била лепа нема ни најмање повезаности са оперским и церемонијалним накићеностима литургијског служења које, иако умеју бити лепе за око и ухо, често немају молитвеног дамара у себи.
Почела је припрема за Велики Часни Пост. Ово је време када треба да се удубимо у нашу личност, у наш живот, у наше биће и да се загледамо у наша дела. Данас читамо један део из Светога Јеванђеља по Луки у ком Господ Бог нама говори да постоје две врсте људи – цариници и фарисеји. Цариници су били они који су прикупљали државни порез – порезници – и сви они који су се бавили послом који често пута није усмерен на народ него на уређење државе. У Старом Завету постајала је једна верска дружина или боље рећи дружина зилота који су се називали фарисеји. Они су били школовани, строго су поштовали Стари Завет, постили су два пута седмично, давали су десетак од свега што зараде и сматрали су себе да су тиме што су испунили Закон потпуно беспрекорни пред Богом. Али то је оно што су они мислили о себи, а оно што је срцезналац Бог видео у срцима њиховим то је се показало данас у јеванђелској причи о царинику и фарисеју. Цариник који, знајући да има грешна дела, грешна дела која читав народ осуђује, јер народ није волео царинике који су прикупљали порез и који су наметали да се нешто мора дати, још издалека дође и рече Господу – није могао ни да подигне очи своје ка Богу него је само рекао: „Боже милостив буди мени грешноме.“ А фарисеј, пун себе, задовољан оним што чини, а не зна да је Господ тај коме се треба клањати, рекао је: „Боже, хвала Ти што нисам као сви други људи. Постим, дајем десетак, беспрекоран сам по Закону…“ И сматрао је да ће добити похвалу од Господа Бога.
Данашња прича нам говори следеће: да је потребно да се већ сада духовно припремамо за Пост тако што ћемо видети какви смо заправо. Да би себе познали потребно је да имамо смирења, покајања, љубави, и да то све буде спојено у пост. Јер без молитве и поста нико не може угодити Господу! И то су једина два средства којима можемо да разрешимо своје психолошке и животне проблеме. Овде у овоме свету имамо многе невоље, јер Господ Сам је рекао да ћемо у свету имати невоља, али не само невоље од других, него највише невоља од себе самих.
Ако поштујемо и држимо заповести Божије и трудимо се да испунимо оно што Господ Бог тражи од нас, онај минимум да чинимо оно што можемо, тада смо послушни Господу, а послушност Богу јесте највећа врлина јер она показује и смирење и трпљење и човекољубље и милосрђе и љубав и све врлине које је Господ Бог показао нама на самоме Себи. Јер ако не стекнемо врлине, ако нисмо смирени да познамо своје грехе како ћемо моћи да те грехе разрешавамо пред Господом? Како ћемо моћи да се кајемо за своје грехе? Јер данас има многих који кажу: немам никакав проблем ни са собом ни са Богом, никога нисам убио, ништа нисам никоме украо. А Господ Бог каже: чувајте се и клоните се греха и чините добро! Ако се привремено клонимо греха, а не чинимо добро а можемо да чинимо добро, опет смо у греху – немамо милосрђа, немамо љубави, немамо човекољубља. А Господ је и љубав и милосрђе и Једини Човекољубац.
Дакле, ако не стекнемо врлине Христове ништа нам не помажу пост и молитва. Пост и молитва ако нису у човеку који је познао себе, а чак и стари филозофи грчки су говорили: „упознај самога себе“, не помажу. Кад упознамо себе онда ћемо видети своје врлине и своје добре стране, а најпре ћемо видети своје слабости. А како ћемо победити своје слабости? Тако што ћемо дозволити да Христова реч, Христова благодат и Христова сила уђу у нашу природу, у наше срце, душу и у ум и онда ће Он нас да води и руководи и да нас чува од свакога зла. И да нам даје радост живота.
Данас многи кажу: „Ето, ја сам као тај цариник, знам да не чиним никаква добра дела и дошао сам и ја да кажем Боже опрости мени грешноме.“ То може само да каже онај који је себе измерио у Цркви Божијој са светитељима Божијим и са самим Христом. Коме се Богу он моли ако га нема у Цркви Божијој? Бог је Личност, Он није појам, није само просто неко „слово“, Он јесте Логос, али је личност и када Он као личност заживи у нама онда ми мерећи се са Њим и са Речју коју нам је дао можемо да видимо где се налазимо. И, наравно, ма шта чинили овде на земљи, ми смо најобичније слуге како се каже у Светоме Писму. Ми смо то дужни да чинимо и када чинимо ништа посебно не радимо. Ми смо дужни да то чинимо да би заблагодарили Оцу нашем, као што су деца дужна да поштују своје родитеље јер су их родитељи родили и дали им живот и упућују их како да живе у овоме животу. Тако смо ми дужни, не зато што се клањамо највећем Господару света, него зато што држећи Његове заповести ми себе оплемењујемо, ми узрастамо у меру висине раста Христова, јер смо без Њега, без Његове спасоносне науке и дела, нико и ништа. Ми смо као трска коју љуља ветар – данас јесмо, а сутра ко зна где смо.
Нека Господ Бог учини да почетак овога припремног периода за Пост буде благослов за нас. Нека Господ Бог буде милостив према нама и да нам да познамо наше слабости и да нам снаге да задобијемо силу Божију и нека буде са нама у све векове и сву вечност. Амин.
Након беседе уследило је причешћивање верних, а потом и отпуст Литургије.
Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар