Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење. Суочавање са болом лечи и отклања измаглицу самозаваравања и, иако води ка трезвености, најављује поетику. То је поетика „с висине“, не од овога света, она је агапе, надљудска, она која се доживљава у пронаосу храма где жртва и вода припремају за светињу. Радосно, у погреб себи,/ запојем опело./ Мрењем све живиљи,/ старошћу све дубље млад (Радосно опело). Антиномије код Настасијевића неминовно нас воде до новозаветних стихова „Који умре, ... живеће“, или „Ко изгуби живот свој мене ради, пронаћи ће га.“
Како се то „живи мрењем“ (из песме Он), да ли тај дубљи, суштински живот и у њему слобода, морају да садрже толико суочавања са тежином? Да ли су овај и онај свет у непомирљиви? Настасијевић не даје одговор, његов говор о томе је готово медитација, одрицање од речи и мисли. То је отклон од свега што је „одавде“ да би се ушло у оквире апофатичке теологије, теологије која сеже ван, више и дубље од онога што је човеку спознатљиво. Управо ова врста трансцеденције, самонадилажења, уводи га у надљудско, у Богочовека. Песма постаје вид богослужења и уздиже до обоготвореног живота. Певање постаје врста аскезе. Настасијевићев живот постаје тих, монашки.
У тишину се облачим,/ тајном проговара твар./ Пепео ветри ме веју, остане жар (Речи из осаме). Осама и тишина су карактеристични за Настасијевића који је био непрепознат, усамљен, невољан да се придружи маси. Његова снага да испије бол потиче од способности интроспекције. У тишини свог простора он надилази себе. Његова моћ пророковања не потиче од задатака које је себи доделио, она је спонтана, део је њега самог и од ње не жели нити може да се удаљи. „Настасијевићева теологија је теологија тишине. То је једна теологија ћутања“, рекао је Петар Јевремовић у књизи „У потрази за Настасијевићем“. „Настасијевићев став је јасан. О-певати почива на – у-тихнути. Тек у модусу бића тог утихнути бива могуће – ослушнути. А онда и – чути. Отуд, ћутати (то би било друго име за утихнути) никако није – одрећи се језика. Заћутати – то је осамити се. Осамити се, то је – отворити се животу који је са оне стране сваке буке“.
Духовно окрепљење које поезија Настасијевића нуди не може се досегнути првим читањем песама. Свако читање доноси нови слој разумевања, као што је то случај и код проучавања светих списа. У своје време непознат, необичан, и данас је недовољно читан, у односу на квалитет који је стварао. Инсистирао је на звуку језика која је код њега било оно од чега је почињао да гради песму. Због звучности, често је цитиран без намере да се дубље улази у тумачење. Иако је звучност код њега често довољна вредност, сматрамо да смо на губитку ако се поред уживања у звуку не упустимо у анализу значења његове поезије која је дубоко хришћанска, духовна и трансцедентална.
Многобројне алузије на хришћанску религију су присутне код Настасијевића, али његово представљање религије се не своди на пут преиспитивања и сумње. Настасијевић не тражи пут у храм, он је већ био у њему. Окусио је укус небеских сила и не испитује него саопштава. Спреман је на патњу и на лутања на овом свету, јер је царство Божије већ ту. На тугу, јер је окусио величанство. Небо то земљи тобом/ силовито устреми,/ Сило, Нерођени,/ Ти (Вест).Готово да чујемо звук Литургије. А туга је велика. Ни реч, ни стих, ни звук/ тугу моју не каза (...) И кренем, и родна коб/ све дубље ме корени./ И крикнем, и у срце као нож/ рођени зарије се крик (Туга у камену). Интимну тугу, ону коју појединац носи у себи без обзира на уметнички израз, на било коју врсту комуникације, песник на неки начин „носи“ за нас, и у томе је његова пророчка улога. Али он није депресиван и не запада у ништавило. Туга забада нож, али овај бол није исто што и депресија. Литургија има моћ која лечи, и чини се да песник васкрсава након сваког бола. Чемера чемер ми грлу/ саћем што мед—/ загорчај, загорчај све дубље./ Из горке ране/ дубини проврем у врело. (...) Мрењем све живљи,/ старошћу све дубље млад (Радосно опело). Као психички здрава особа, песник не бежи у самолажи и у одбрамбене механизме. Испија бол добровољно, копа дубоко и налази младост у старости, извор у сухоти страдања.
Олга Михајловић-Благојевић
извор: bkcentar.rs
Како се то „живи мрењем“ (из песме Он), да ли тај дубљи, суштински живот и у њему слобода, морају да садрже толико суочавања са тежином? Да ли су овај и онај свет у непомирљиви? Настасијевић не даје одговор, његов говор о томе је готово медитација, одрицање од речи и мисли. То је отклон од свега што је „одавде“ да би се ушло у оквире апофатичке теологије, теологије која сеже ван, више и дубље од онога што је човеку спознатљиво. Управо ова врста трансцеденције, самонадилажења, уводи га у надљудско, у Богочовека. Песма постаје вид богослужења и уздиже до обоготвореног живота. Певање постаје врста аскезе. Настасијевићев живот постаје тих, монашки.
Духовно окрепљење које поезија Настасијевића нуди не може се досегнути првим читањем песама. Свако читање доноси нови слој разумевања, као што је то случај и код проучавања светих списа. У своје време непознат, необичан, и данас је недовољно читан, у односу на квалитет који је стварао. Инсистирао је на звуку језика која је код њега било оно од чега је почињао да гради песму. Због звучности, често је цитиран без намере да се дубље улази у тумачење. Иако је звучност код њега често довољна вредност, сматрамо да смо на губитку ако се поред уживања у звуку не упустимо у анализу значења његове поезије која је дубоко хришћанска, духовна и трансцедентална.
Многобројне алузије на хришћанску религију су присутне код Настасијевића, али његово представљање религије се не своди на пут преиспитивања и сумње. Настасијевић не тражи пут у храм, он је већ био у њему. Окусио је укус небеских сила и не испитује него саопштава. Спреман је на патњу и на лутања на овом свету, јер је царство Божије већ ту. На тугу, јер је окусио величанство. Небо то земљи тобом/ силовито устреми,/ Сило, Нерођени,/ Ти (Вест).Готово да чујемо звук Литургије. А туга је велика. Ни реч, ни стих, ни звук/ тугу моју не каза (...) И кренем, и родна коб/ све дубље ме корени./ И крикнем, и у срце као нож/ рођени зарије се крик (Туга у камену). Интимну тугу, ону коју појединац носи у себи без обзира на уметнички израз, на било коју врсту комуникације, песник на неки начин „носи“ за нас, и у томе је његова пророчка улога. Али он није депресиван и не запада у ништавило. Туга забада нож, али овај бол није исто што и депресија. Литургија има моћ која лечи, и чини се да песник васкрсава након сваког бола. Чемера чемер ми грлу/ саћем што мед—/ загорчај, загорчај све дубље./ Из горке ране/ дубини проврем у врело. (...) Мрењем све живљи,/ старошћу све дубље млад (Радосно опело). Као психички здрава особа, песник не бежи у самолажи и у одбрамбене механизме. Испија бол добровољно, копа дубоко и налази младост у старости, извор у сухоти страдања.
Олга Михајловић-Благојевић
извор: bkcentar.rs
Нема коментара:
Постави коментар