Тешко је живети далеко од Оца. Жалосно је чувати свиње и гладно гледати у њихово корито. Срце хоће да пукне због контраста између преступних снова и сурове стварности. Врло је лоше, заправо је смртоносно потчињавати се „житељу оне земље“ која се налази далеко од очевог дома (тако се у причи приказује демон којем служи самовољник). А најгоре је човеку што зна да је сам за то крив. Али пошто си сам направио глупост, сам треба и да се вратиш. Имаш могућност. Управо у томе се састоји Радосна вест.
Осрамоћени чувар свиња смишља молитву: „Оче, згрешио сам небу и пред Тобом. Нисам достојан да се називам сином. Прими ме макар као једног од најамника.“
И – на пут. С изразом потиштености на лицу и ногама изгребаним до крви.
Али молитва коју је смислио није изговорена до краја. Отац је чврсто загрлио сина и он је успео да изусти само један део: „Оче, згрешио сам. Нисам достојан да се називам сином...“ Затим – стоп. Нису се зачуле речи о најамнику. То су непотребне речи. Син је отишао и син се вратио. Без снижавања статуса. Ако вам се тако свиђа, управо то је исповест која није изговорена до краја. Дело је учињено. Син се вратио. Чему сувишне речи?
Да ли желите да поправите дело речима? Узалудно је. Ако Отац не опрости речи неће помоћи. Али ако је опростио, ћутке плачите неко време. Главно се десило.
Повратак кући нису реченички обрти, унапред припремљени и тачно изговорени, чак и по папиру. Истински повратак по Јеванђељу јесте очински загрљај и обостране сузе-радоснице. Јер нема довољно речи да се све исприча. А то није ни потребно. То би судија исписао дуге записнике са испитивања, а Отац је једноставно загрлио. Отац зна неизречено.
А затим ће наступити пир, нова одећа, прстен и чизме.
Проверавајте да ли сте обувени, у шта сте одевени, да ли је било пира и имате ли прстен. Ако тога нема, није било ни повратка. Прича се односи на све.
Пир са закланим телетом је Причешће, Литургија, Евхаристија. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Прародитељи су згрешили кроз тајанствену храну, а кроз још тајанственију Храну треба да се оствари помирење. Жртвено Теле око трпезе треба да окупи све оне који умеју да се радују туђем покајању. Теле је и Јагње. Он је и Небески Хлеб, и Мана, и Жива вода. Све свето и заиста спасоносно венчава Евхаристија.
Прстен је знак царског достојанства. Знак враћене племенитости. Хришћани се ретко осећају као цареви, као да им врховни Петар није рекао да су „царско свештенство“. Очигледно, нису се до краја покајали. Да су се вратили – вратили су се, али се још увек осврћу према шуми из које су изашли. А увек треба да се враћамо. Једном и заувек. Просто, ван Дома је увек врло лоше.
Чизме су против змије. Оне која гмиже на стомаку од проклетства које се зачуло у Рају. Змија, као што је речено, уједа у пету. Очигледно да је једном угризла и босоногог младића. Отров од уједа се разлио у крви, заразио ју је, родио је у души злочиначке замисли и отуда се полако у оболелој души родила жеља да оде и да од очевог новца живи у потпуном задовољству. То не треба да се понови.
Узгред речено, не треба истребити све змије у околини (зло остаје и има га много), већ треба обути своје ноге. Пословица каже да је онај ко је добијао батине двоструко вреднији од онога који није. И сад је младић заштићен. И горким укусом учињене грешке и благодатном помоћи коју му је Отац пружио. А они који воле да питају зашто Бог не лиши Сатану сваке снаге, боље нека се просто обују после повратка кући и не гневе Небо сувишним питањима.
Нова одећа је оно што је стари Јаков облачио вољеном Јосифу. На гозбу треба доћи у новој одећи. Обучени у рите се избацују с ње, а претходно им се вежу руке и ноге, као што је речено на једном месту.
Тако се чудно и свечано завршава прича о човеку којег би по праведном суду (с чим се он унапред и сложио) требало сместити с робовима у шталу. Управо то се сваког дана дешава с човеком који се каје и који се кроз покајање враћа у Дом. Има много таквих људи. Сваки од нас је такав човек.
Сад ми, који смо се покајали и вратили, увек имамо о чему да поразговарамо.
„А колико дуго си ти био далеко од Дома? Ја двадесет година. А ти?“
„Које си ти свиње напасао (односно, којим грехом си зарађивао за живот)?“
„Да ли је твој пут до Оца био дуг или си одмах одлучио и одмах се вратио?“
„Ко ти је показао пут до Дома?“
И тако даље.
Чак можемо заједно с Оцем док стоји на путу чекајући још једно заблудело дете да извирујемо са занимањем и да самилосно гледамо кроз прозор: да не иде неко? Јер, не враћају се туђинци, него браћа.
Занимљиво је како ће се убудуће одвијати живот ове задивљујуће породице. Хоће ли се млађи брат помирити с озлојеђеним старијим? Да ли ће и старији син пожелети да оде – како би се осветио зато што је Бог био изнад очекиване праведности и зато што је испољио изванредну милост? Прича не даје одговоре на ова питања. Зато их даје црквена историја која има већ преко две хиљаде година. Одговор је следећи: неће бити идиле. Кад би наступила идила не би биле потребне чизме. Живот Цркве и јеванђељске историје није мелодрама с хепиендом. То је милост према палима под условом дубоког покајања самог палог. И то су отворена врата могућности за будућност где је, ако је неко од нечега и заштићен – само сразмерно максимално озбиљном односу према себи и према животу.
Оваква озбиљност се на језику Цркве назива „стражење“. И оно се рађа, као и свако добро уопште, од страха Божијег.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Московский Сретенский монастырь
извор: www.pravoslavie.ru
Осрамоћени чувар свиња смишља молитву: „Оче, згрешио сам небу и пред Тобом. Нисам достојан да се називам сином. Прими ме макар као једног од најамника.“
И – на пут. С изразом потиштености на лицу и ногама изгребаним до крви.
Али молитва коју је смислио није изговорена до краја. Отац је чврсто загрлио сина и он је успео да изусти само један део: „Оче, згрешио сам. Нисам достојан да се називам сином...“ Затим – стоп. Нису се зачуле речи о најамнику. То су непотребне речи. Син је отишао и син се вратио. Без снижавања статуса. Ако вам се тако свиђа, управо то је исповест која није изговорена до краја. Дело је учињено. Син се вратио. Чему сувишне речи?
Да ли желите да поправите дело речима? Узалудно је. Ако Отац не опрости речи неће помоћи. Али ако је опростио, ћутке плачите неко време. Главно се десило.
 |
| Блудни син. Скица. Г.И. Семирадски |
А затим ће наступити пир, нова одећа, прстен и чизме.
Проверавајте да ли сте обувени, у шта сте одевени, да ли је било пира и имате ли прстен. Ако тога нема, није било ни повратка. Прича се односи на све.
Пир са закланим телетом је Причешће, Литургија, Евхаристија. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Прародитељи су згрешили кроз тајанствену храну, а кроз још тајанственију Храну треба да се оствари помирење. Жртвено Теле око трпезе треба да окупи све оне који умеју да се радују туђем покајању. Теле је и Јагње. Он је и Небески Хлеб, и Мана, и Жива вода. Све свето и заиста спасоносно венчава Евхаристија.
Прстен је знак царског достојанства. Знак враћене племенитости. Хришћани се ретко осећају као цареви, као да им врховни Петар није рекао да су „царско свештенство“. Очигледно, нису се до краја покајали. Да су се вратили – вратили су се, али се још увек осврћу према шуми из које су изашли. А увек треба да се враћамо. Једном и заувек. Просто, ван Дома је увек врло лоше.
Чизме су против змије. Оне која гмиже на стомаку од проклетства које се зачуло у Рају. Змија, као што је речено, уједа у пету. Очигледно да је једном угризла и босоногог младића. Отров од уједа се разлио у крви, заразио ју је, родио је у души злочиначке замисли и отуда се полако у оболелој души родила жеља да оде и да од очевог новца живи у потпуном задовољству. То не треба да се понови.
Узгред речено, не треба истребити све змије у околини (зло остаје и има га много), већ треба обути своје ноге. Пословица каже да је онај ко је добијао батине двоструко вреднији од онога који није. И сад је младић заштићен. И горким укусом учињене грешке и благодатном помоћи коју му је Отац пружио. А они који воле да питају зашто Бог не лиши Сатану сваке снаге, боље нека се просто обују после повратка кући и не гневе Небо сувишним питањима.
Нова одећа је оно што је стари Јаков облачио вољеном Јосифу. На гозбу треба доћи у новој одећи. Обучени у рите се избацују с ње, а претходно им се вежу руке и ноге, као што је речено на једном месту.
Тако се чудно и свечано завршава прича о човеку којег би по праведном суду (с чим се он унапред и сложио) требало сместити с робовима у шталу. Управо то се сваког дана дешава с човеком који се каје и који се кроз покајање враћа у Дом. Има много таквих људи. Сваки од нас је такав човек.
Сад ми, који смо се покајали и вратили, увек имамо о чему да поразговарамо.
„А колико дуго си ти био далеко од Дома? Ја двадесет година. А ти?“
„Које си ти свиње напасао (односно, којим грехом си зарађивао за живот)?“
„Да ли је твој пут до Оца био дуг или си одмах одлучио и одмах се вратио?“
„Ко ти је показао пут до Дома?“
И тако даље.
Чак можемо заједно с Оцем док стоји на путу чекајући још једно заблудело дете да извирујемо са занимањем и да самилосно гледамо кроз прозор: да не иде неко? Јер, не враћају се туђинци, него браћа.
Занимљиво је како ће се убудуће одвијати живот ове задивљујуће породице. Хоће ли се млађи брат помирити с озлојеђеним старијим? Да ли ће и старији син пожелети да оде – како би се осветио зато што је Бог био изнад очекиване праведности и зато што је испољио изванредну милост? Прича не даје одговоре на ова питања. Зато их даје црквена историја која има већ преко две хиљаде година. Одговор је следећи: неће бити идиле. Кад би наступила идила не би биле потребне чизме. Живот Цркве и јеванђељске историје није мелодрама с хепиендом. То је милост према палима под условом дубоког покајања самог палог. И то су отворена врата могућности за будућност где је, ако је неко од нечега и заштићен – само сразмерно максимално озбиљном односу према себи и према животу.
Оваква озбиљност се на језику Цркве назива „стражење“. И оно се рађа, као и свако добро уопште, од страха Божијег.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Московский Сретенский монастырь
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар