ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Манастир Вазнесење, 30.3.2019.
Никола Попмихајлов и Никола Шенер
(Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд)
и полазници часова византијског појања
при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево
и манастиру Вазнесење,
Овчар Бања
КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА
У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери.
Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: "Распни Га, распни Га!".
Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљења, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.
Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.
Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да "перемо руке" у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: "Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да •неутралишемо" неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?". Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: "Осана, осана!'' Исти ти људи су сада урлали: "Распни Га, распни Га!". Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ''објаснили'' да је тај Човек - преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, "у праву", те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ''никаквог зла није учинио''.
Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.
Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас " Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.
На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.
Александар Шмеман, Тајне празника
извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs
Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: "Распни Га, распни Га!".
Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљења, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.
Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.
Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.
Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас " Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.
На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.
Александар Шмеман, Тајне празника
извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs
СВЕТОМ ШИРЕ ДУХ ЖИЧКОГ МАНАСТИРА
Рачуна се да је овде до сада укупно урађено и испоручено на хиљаде икона, а на стотине иконостаса. То нам потврђују и наше саговорнице, иконописатељке сестре Макрина, Антонија, Порфирија, Хризостома и Весна. Са њима разговарамо у лепо уређеној просторији за ово црквено послушање, у време док оне цртају, сликају, позлаћују... Стварају иконе на липовој дасци, у техници јајчане темпере са позлатом.
Најпре истичу заслуге оснивача ове радионице из седамдесетих година двадесетог века, тадашњег епископа жичког Стефана и ђакона Миодрага. Наводе посебно њихову добру намеру да све снажнијем утицају западног стила иконописања одговоре повратком на византијско и наше средњовековно сликарство. Заслужан је зато ђакон Миодраг, који после дугогодишњег рада и преношења знања сестрама у овом манастиру сада ствара у далекој Аустралији. Он је вештину овог сликања савладао на Светој Гори, у познатој пахомејској школи. То знање пренео је монахињама манастира Жиче, па је тако 1978. године отворена жичка иконописачка радионица. Сећа се тих почетака сестра Макрина, додајући „било је то ујесен, негде око Светог Луке”. Ова уметница се и данас строго држи стила наслеђеног од ђакона Миодрага, док су млађе склоне и понекој новини. Но, њихово стварање је, ипак, лишено личног печата...
„Радимо тимски и то је једна наша специфичност. Допуњујемо се како би свака дала најбољи допринос, то јест урадила оно у чему је највештија. Тежимо томе да свака икона, у складу са изворним византијским стилом и нашим православним црквеним предањем, носи благодарни дар који произилази из нашег молитвеног и личног односа према Богу и светитељу. Тако су иконе из ове радионице уметнички израз овдашњег богослужења и, наравно, свеукупно носе печат духовности нашег манастира. То, истовремено, значи и да, за разлику од западног стила, где углавном преовлађује само та човечја страна, наше иконе приказују и ту божанску природу светитеља, њихову обоженост”, објашњава нам сестра Антонија.
На избор ко ће убудуће за штафелај највише утиче мати Јелена, не само због тога што је игуманија манастира него што се, од оснивања радионице, па до 1993. године, и сама успешно бавила иконописањем. Иначе, правило је да почетнице најпре пет-шест година уче цртање, па се ту види колико и за шта будућа уметница има талента и вештине, то јест да ли ће се убудуће бавити сликањем, позлатом, другим завршним радовима на иконама.
Није ова радионица ни без зараде. Напротив, приходи никада нису били занемарљиви, а сав зарађени новац иде у касу манастира и троши се за доградњу и одржавање храма. Наруџбине икона и иконостаса су из године у годину све учесталије, па се посао и рад у радионици увећавао, тако да се на испоруку углавном дуго чека. Јер жичке иконописатељке нису ослобођене и редовних послушања, рецимо присуства сваком богослужењу. А како су нам објасниле, ова година је, коначно, због обележавања осам векова постојања манастира Жиче, „резервисана” само за израду нових икона које ће украшавати зидове ове светиње.
Мирољуб Дугалић
Политика
извор: www.pravoslavie.ru
29. март 2019.
Καί νύν των Αίνων Μεγάλης Παρασκευής
«Τόν νώτόν μου έδωκα εις μαστίγωσιν, τό δέ πρόσωπόν μου ουκ απεστράφη από εμπτυσμάτων, βήματι Πιλάτου παρέστην, καί σταυρόν υπέμεινα, διά τήν τού κόσμου σωτηρίαν.»
НОВЕ ФРЕСКЕ У ДЕЧАНИМА
У манастиру Високи Дечани ових се дана приводи крају осликавање монашке трпезарије у манастирском конаку. Осликавање у фреско техници ради познати фрескописац Милош Јанићијевић Рашки са својом супругом Марином.
Као фрескописац из Рашко-призренске епархије ( рођен у Новом Пазару), Милош је у епархијама Српске православне цркве оставио бројне трагове на зидовима цркава и манастира, а народ Метохије га је боље упознао док је радио фреске у обновљеној цркви манастира Свети Врачи у Зочишту 2014.године. У секо техници је исти уметник осликао и параклис посвећен Светом Лазару Четвородневном у манастиру Свети Архангели у Призрену још 2005.године.
У манастиру Високи Дечани фреске нису рађене још из периода цара Душана када је осликавана дечанска црква, па је од великог значаја што се фрескосликарство вратило у манастир. Милош Рашки је подсетио да је између периода цара Душана и фресака које настају ових дана на зидовима монашке трпезарије, рађено само осликавање капеле посвећене Светоме Краљу Дечанском у манастирском конаку, али секо техником.
- Чувени мајстор Стаматис Клирис, свештеник из Грчке је секо техником осликао капелу Светог Краља Стефана Дечанског, на класичан начин, а ми у трпезарији сликамо у фреско техници. Сви који су били у Дечане могу да сведоче колико векова после рада на зидовима дечанске цркве, фреске из доба цара Душана стоје савршено. Надамо се да ће ове наше да опстану и да сведоче неким будућим генерацијама, када се наш хришћански народ овде буде повратио. Онда ће то бити нека испомоћ за спасење – рекао нам је Милош Рашки.
Он је додао да су се фреске у нашу Цркву вратиле захваљујући митрополиту Амфилохију.
- Захваљујући високопреосвећеном митрополиту Амфилохију фреско техника је уопште у Цркви обновљена, јер је он подржавао и искључиво захтевао да се ради фреско техника. Та техника је врло стара и била је прилично заборављена, јер није тако конфорна за рад као што је секо лагодан, можете да почнете кад хоћете да прекинете кад хоћете, да наставите кад хоћете... Фреска захтева рад на свежем малтеру који мора да буде и брз и квалитетан. Због тога се током векова од фресака одустало-објашњава Милош Рашки.
За фрескосликара је, по његовим речима, важно да буде у молитви и живи чистим, духовним животом. Међутим, понекад се појаве и страхови да ли ће сваки потез бити онај прави и фреска испасти како је замишљена. У разговору са владиком Теодосијем, ових дана у Дечанима, Милош је добио одговор на те своје страхове. ,, Положи наду на Господа,,рекао му је владика и додао да је ,, наше да се трудимо и све што знамо применимо, а Господ ће све остало да уреди“.
Осим умећа, молитве и страхова, у фрескосликарству постоје и одређена правила. У сликању великих манастирских трпезарија постоје правила у осликавању, као што се може видети у трпезарији у Хиландару и другим манастирима на Светој Гори. Међутим, за осликавање монашке трпезарије у Дечанима, Милош је урадио предлог, који је реализовао у договору са владиком Теодосијем и игуманом Савом.
- Овде није примењен распоред зато што је ово мала монашка трпезарија, па смо више ставили акценат на подвижнике који су примери монашког живота. Ту су монаси сваки дан и сви ти примери монашког живота и подвизавања који стоје пред њима и који имају (неки од њих) и развијене свитке са поукама које су оставили за будућност за спасење, су им добар пример како да истрајавају у свом подвигу. То је неки циљ. Поред тих подвижника на горњем месту је осликано Гостољубље Аврамово, што је нешто врло уобичајено када су трпезарије у питању, које приказује како се Света Тројица јавила Авраму и Сари. А насупрот тога је делом већ осликана Лествица Светог Јована Лествичника, која говори о монашком подвизавању, шта је то, куда води и где може, не дај Боже, да доведе - показујући на већ осликане фреске прича Милош Рашки.
Посетиоцима манастира Високи Дечани, који ових дана могу да виде како Милош Рашки фрескопише трпезарију, међу многим светитељима, свакако падају у очи стојеће фигуре ктитора манастира Дечана : Стефана Дечанског и цара Душана. Св. Јелена Дечанска, ктиторка дечанског конака, ће по речима Милоша Рашког бити насликана у другој фази сликања.
-Радити у Светим Високим Дечанима у којим ,, молитва присваја рај“ је нешто врло посебно, и као да сте у неком сну-дели са нама своје емоције Милош Рашки. То је чудесан доживљај, не може да се опише речима, то душа осећа, нешто предивно, изузетно. Можда нисмо ни свесни колика је то благодат која нас облива сваки дан. Ове овде службе су, не могу да кажем прелепе, то је нешто што омива душу непрекидно и уздиже нас и приближава Господу, и то човек треба да доживи да би могао да ишта каже о томе. Видимо и сведоци смо да много младих људи долази овде и не само млади, долазе и старије генерације, али видим да Дечани привлаче и данас истом силом као кад су настали и тако ће бити док не дође Господ други пут.
Са својим супругом на фрескопису монашке трпезарије у Дечанима, ових дана ради и Марина. Она је по струци дипломирани машински инжењер, и како рече Милош, за разлику од њега,, Мара живи математиком,, па су лепо поделили фрескописање, тј. свако ради свој део посла.
Оно што свакако осењује својом лепотом у монашкој трпезарији, осим фрескописа Милоша Рашког и његове супруге Марине, је и дело Владе Мартиновића, прослављеног вајара. Влада је урадио од оникса доњу половину зидова, и украсио их прелепим орнаментима. И само заједно, вајарско дело Владе Мартиновића, и фреске Милоша Рашког чине јединствено уметничко дело, тј, приказују трпезарију као једну слику:
-Моје фреске и рад нашег прослављеног вајара, вајарско дело Владе Мартиновића, су једно, заједничко, уметничко дело. Сад кад смо урадили два зида и скинули ону заштиту којом смо заштитили мермер, оникс, види се колико једно друго подржава и наглашава. Ту се види јединство та два рада, вајарства и сликарства.
Већ у току следеће зиме, Милош је најавио завршетак друге фазе осликавања дечанске трпезарије, после које ће, како планира отићи и у манастир Зочиште да ослика малу капелу у зочишком конаку:
-Када будемо дошли да завршимо светитеље у дебљини зида, у прозорима ове монашке трпезарије, онда ћемо највероватније отићи у Зочиште, да завршимо капелицу у зочишком конаку, где се исповедамо иначе. Она је мала, али је значајна.
Свакоме ко верује у Христа јасно је да је Косово и Метохија српска земља
-Малодушности је увек било међу људима, маловерја. Ово је наше -наглашава Милош Рашки свој став о Косову и Метохији. - Ту нема дилеме ни за кога. Ко мисли другачије тешко души његовој. То је јасно ко дан. Ко верује у Христа Бога - њему је то јасно. А ови који су остали без вере, нарочито који имају наше име и презиме и који причају да су Срби, треба мало да ставе прст на чело и да се замисле.
За овог великог уметника о одрицању од Косова и Метохије не сме ни да се помисли, а камоли да се то разматра:
- То не долази уопште у разматрање. Видите, ови што су овде, како год их зовемо Албанци, Шиптари, шта год да су, они морају да знају да су на туђој земљи, да су они овде имигранти, да су примљени од домаћина, на неки начин, да се хране хлебом са наше земље. Треба да су захвални. Они отприлике не знају шта значи захвалност. Морају мало и они да се замисле. Мада ја с друге стране знам, имам и пријатеље који су добри људи који не би радили ово што раде њихове данашње вође. Ове данашње вође то су људи потрошени, потрошили су се својим злочином. То је јасно.
Из Дечана, у којима ових дана завршава прву фазу осликавања монашке трпезарије Милош Рашки поручује да човек треба иза себе да оставља трагове у добрим делима, па и ово фрескописање је траг у времену за будуће генерације, и наравно да чини добро:
- Треба човек да чини добро. И увек да буде спреман добро да учини, а ови који су спремни лако да учине зло, то нису људи. Зна се коме они служе.
Оливера Радић
извор: www.pravoslavie.ru
У манастиру Високи Дечани фреске нису рађене још из периода цара Душана када је осликавана дечанска црква, па је од великог значаја што се фрескосликарство вратило у манастир. Милош Рашки је подсетио да је између периода цара Душана и фресака које настају ових дана на зидовима монашке трпезарије, рађено само осликавање капеле посвећене Светоме Краљу Дечанском у манастирском конаку, али секо техником.
- Чувени мајстор Стаматис Клирис, свештеник из Грчке је секо техником осликао капелу Светог Краља Стефана Дечанског, на класичан начин, а ми у трпезарији сликамо у фреско техници. Сви који су били у Дечане могу да сведоче колико векова после рада на зидовима дечанске цркве, фреске из доба цара Душана стоје савршено. Надамо се да ће ове наше да опстану и да сведоче неким будућим генерацијама, када се наш хришћански народ овде буде повратио. Онда ће то бити нека испомоћ за спасење – рекао нам је Милош Рашки.
Он је додао да су се фреске у нашу Цркву вратиле захваљујући митрополиту Амфилохију.
- Захваљујући високопреосвећеном митрополиту Амфилохију фреско техника је уопште у Цркви обновљена, јер је он подржавао и искључиво захтевао да се ради фреско техника. Та техника је врло стара и била је прилично заборављена, јер није тако конфорна за рад као што је секо лагодан, можете да почнете кад хоћете да прекинете кад хоћете, да наставите кад хоћете... Фреска захтева рад на свежем малтеру који мора да буде и брз и квалитетан. Због тога се током векова од фресака одустало-објашњава Милош Рашки.
За фрескосликара је, по његовим речима, важно да буде у молитви и живи чистим, духовним животом. Међутим, понекад се појаве и страхови да ли ће сваки потез бити онај прави и фреска испасти како је замишљена. У разговору са владиком Теодосијем, ових дана у Дечанима, Милош је добио одговор на те своје страхове. ,, Положи наду на Господа,,рекао му је владика и додао да је ,, наше да се трудимо и све што знамо применимо, а Господ ће све остало да уреди“.
Осим умећа, молитве и страхова, у фрескосликарству постоје и одређена правила. У сликању великих манастирских трпезарија постоје правила у осликавању, као што се може видети у трпезарији у Хиландару и другим манастирима на Светој Гори. Међутим, за осликавање монашке трпезарије у Дечанима, Милош је урадио предлог, који је реализовао у договору са владиком Теодосијем и игуманом Савом.
Посетиоцима манастира Високи Дечани, који ових дана могу да виде како Милош Рашки фрескопише трпезарију, међу многим светитељима, свакако падају у очи стојеће фигуре ктитора манастира Дечана : Стефана Дечанског и цара Душана. Св. Јелена Дечанска, ктиторка дечанског конака, ће по речима Милоша Рашког бити насликана у другој фази сликања.
-Радити у Светим Високим Дечанима у којим ,, молитва присваја рај“ је нешто врло посебно, и као да сте у неком сну-дели са нама своје емоције Милош Рашки. То је чудесан доживљај, не може да се опише речима, то душа осећа, нешто предивно, изузетно. Можда нисмо ни свесни колика је то благодат која нас облива сваки дан. Ове овде службе су, не могу да кажем прелепе, то је нешто што омива душу непрекидно и уздиже нас и приближава Господу, и то човек треба да доживи да би могао да ишта каже о томе. Видимо и сведоци смо да много младих људи долази овде и не само млади, долазе и старије генерације, али видим да Дечани привлаче и данас истом силом као кад су настали и тако ће бити док не дође Господ други пут.
Са својим супругом на фрескопису монашке трпезарије у Дечанима, ових дана ради и Марина. Она је по струци дипломирани машински инжењер, и како рече Милош, за разлику од њега,, Мара живи математиком,, па су лепо поделили фрескописање, тј. свако ради свој део посла.
Оно што свакако осењује својом лепотом у монашкој трпезарији, осим фрескописа Милоша Рашког и његове супруге Марине, је и дело Владе Мартиновића, прослављеног вајара. Влада је урадио од оникса доњу половину зидова, и украсио их прелепим орнаментима. И само заједно, вајарско дело Владе Мартиновића, и фреске Милоша Рашког чине јединствено уметничко дело, тј, приказују трпезарију као једну слику:
-Моје фреске и рад нашег прослављеног вајара, вајарско дело Владе Мартиновића, су једно, заједничко, уметничко дело. Сад кад смо урадили два зида и скинули ону заштиту којом смо заштитили мермер, оникс, види се колико једно друго подржава и наглашава. Ту се види јединство та два рада, вајарства и сликарства.
Већ у току следеће зиме, Милош је најавио завршетак друге фазе осликавања дечанске трпезарије, после које ће, како планира отићи и у манастир Зочиште да ослика малу капелу у зочишком конаку:
-Када будемо дошли да завршимо светитеље у дебљини зида, у прозорима ове монашке трпезарије, онда ћемо највероватније отићи у Зочиште, да завршимо капелицу у зочишком конаку, где се исповедамо иначе. Она је мала, али је значајна.
Свакоме ко верује у Христа јасно је да је Косово и Метохија српска земља
-Малодушности је увек било међу људима, маловерја. Ово је наше -наглашава Милош Рашки свој став о Косову и Метохији. - Ту нема дилеме ни за кога. Ко мисли другачије тешко души његовој. То је јасно ко дан. Ко верује у Христа Бога - њему је то јасно. А ови који су остали без вере, нарочито који имају наше име и презиме и који причају да су Срби, треба мало да ставе прст на чело и да се замисле.
За овог великог уметника о одрицању од Косова и Метохије не сме ни да се помисли, а камоли да се то разматра:
- То не долази уопште у разматрање. Видите, ови што су овде, како год их зовемо Албанци, Шиптари, шта год да су, они морају да знају да су на туђој земљи, да су они овде имигранти, да су примљени од домаћина, на неки начин, да се хране хлебом са наше земље. Треба да су захвални. Они отприлике не знају шта значи захвалност. Морају мало и они да се замисле. Мада ја с друге стране знам, имам и пријатеље који су добри људи који не би радили ово што раде њихове данашње вође. Ове данашње вође то су људи потрошени, потрошили су се својим злочином. То је јасно.
Из Дечана, у којима ових дана завршава прву фазу осликавања монашке трпезарије Милош Рашки поручује да човек треба иза себе да оставља трагове у добрим делима, па и ово фрескописање је траг у времену за будуће генерације, и наравно да чини добро:
- Треба човек да чини добро. И увек да буде спреман добро да учини, а ови који су спремни лако да учине зло, то нису људи. Зна се коме они служе.
Оливера Радић
извор: www.pravoslavie.ru
28. март 2019.
Манастир Драганац, American dedicated life to Christ and Kosovo and Metohija
Божић
Савиндан
 |
| 24.3.2019. |
Како је велики човек када је - човек
Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него само спојено. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава.
Свакако да је једна од најзаступљенијих речи свих језика света, реч - човек. Но, истовремено, не постоји ни распрострањенији и растегљивији појам од појма човек. Од лика и иконе Божије до најдубљих дубина таме; од највеће, поред Бога, радости до највеће трагедије и жалости. И, све то стаје у само једном човеку.
Како може да буде диван и велик човек - кад је човек! А, да би био човек, прво треба да је усправан. Усправан значи: исправан. Да је по лику Божијем, да гледа стално у Бога. И друге људе да гледа око себе, наравно, а не само да узме неке идеале. Отац Јустин ми је говорио: “Немој се много шепурити. Човек је тајна. Саслушај га и немој много да разглабаш о томе; помоли се Богу и препусти Богу и њега и себе. То је вера у човека. Кад приступаш другом људском бићу, приступај му на голубијим ногама, молећи се Богу да богопосредује твој однос са другим. Чак, да се и за себе молиш да богопосредује твој однос са собом самим: са душом, са срцем, са умом, са вољом...”
Човек обично воли да одмах уновчи све. “Ја сам молитву урадио”, па пошто сам урадио, ја сам заслужан. Па, добро, хоћеш плату да ти платим одмах? Те претензије човекове, с једне стране, извиру из тих потенцијала које је Бог дао човеку. И има човек из чега да има претензије. Али, с друге стране, оне спречавају раст и способности. Једно је важно: никад немој себе ни да потцениш ни да прецениш. И једно и друго је погрешна процена и, у исто време, погрешан животни став. Светитељи то називају: страст. А страст у себи крије страдање, патњу, патолошко стање. Чим си ти претенциозан, ти си у једном патолошком стању. Дакле, страст се назива и претенциозност, гордост - највећа страст.
Гордост се развија од самољубља, егоцентризма, “ја па ја”. С друге стране, преврнута слика, а истог садржаја је: разочарење, депресија. Ево, данас, три човека скочила и убила се у Београду. То никад није било у српском народу. Велика је мудрост живота да човек одржи једну нормалну равнотежу. То је здравље. То је, на грчком, спасење, сотириа, да је човек целовит.
Здравље је, у ствари, целосност. И оно полако расте, разраста се, као дете што расте, јер је Бог уложио у човека једну динамику. Човек је стрела која је избачена и лети своме циљу, који је Бескрај, који је Бог. Зато су потенцијали човекови велики. Човек је увек радосно биће; ''Жизњи је радосна'', каже Достојевски; човек се радује животу, зато што је створен да живи. Да би неко осећао мир, треба да је жив.
О. Јустин Ћелијски је говорио: “Како Светитељ тако мирно зрачи? Као сунце зрачи: сунце је све само није мирно изнутра; то су врења, ветрови, таласи, чуда Божија, а оно мирно зрачи и греје те. Тако и Светитељ; и не открива ти се ко је он био, какве све дубине. И говорио је о. Јустин нама младима, који смо се већ спремали да будемо монаси: треба да се десе тектонски поремећаји, земљотреси у човеку, да се све то изнутра претресе, преиспита само, и онда полако да се, иза тога, надиђе, као што Дух Свети се надношаше над водама. Првобитни свет - то су били хаоси. И, онда, Дух Свети, који одозго, као квочка кад загрева јаја, даје живот.
Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога.
Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда.
Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''.
То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом.
Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима.
Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш..
Владика Атанасије Јевтић
извор: www.prijateljboziji.com
Како може да буде диван и велик човек - кад је човек! А, да би био човек, прво треба да је усправан. Усправан значи: исправан. Да је по лику Божијем, да гледа стално у Бога. И друге људе да гледа око себе, наравно, а не само да узме неке идеале. Отац Јустин ми је говорио: “Немој се много шепурити. Човек је тајна. Саслушај га и немој много да разглабаш о томе; помоли се Богу и препусти Богу и њега и себе. То је вера у човека. Кад приступаш другом људском бићу, приступај му на голубијим ногама, молећи се Богу да богопосредује твој однос са другим. Чак, да се и за себе молиш да богопосредује твој однос са собом самим: са душом, са срцем, са умом, са вољом...”
Човек обично воли да одмах уновчи све. “Ја сам молитву урадио”, па пошто сам урадио, ја сам заслужан. Па, добро, хоћеш плату да ти платим одмах? Те претензије човекове, с једне стране, извиру из тих потенцијала које је Бог дао човеку. И има човек из чега да има претензије. Али, с друге стране, оне спречавају раст и способности. Једно је важно: никад немој себе ни да потцениш ни да прецениш. И једно и друго је погрешна процена и, у исто време, погрешан животни став. Светитељи то називају: страст. А страст у себи крије страдање, патњу, патолошко стање. Чим си ти претенциозан, ти си у једном патолошком стању. Дакле, страст се назива и претенциозност, гордост - највећа страст.
Гордост се развија од самољубља, егоцентризма, “ја па ја”. С друге стране, преврнута слика, а истог садржаја је: разочарење, депресија. Ево, данас, три човека скочила и убила се у Београду. То никад није било у српском народу. Велика је мудрост живота да човек одржи једну нормалну равнотежу. То је здравље. То је, на грчком, спасење, сотириа, да је човек целовит.
Здравље је, у ствари, целосност. И оно полако расте, разраста се, као дете што расте, јер је Бог уложио у човека једну динамику. Човек је стрела која је избачена и лети своме циљу, који је Бескрај, који је Бог. Зато су потенцијали човекови велики. Човек је увек радосно биће; ''Жизњи је радосна'', каже Достојевски; човек се радује животу, зато што је створен да живи. Да би неко осећао мир, треба да је жив.
О. Јустин Ћелијски је говорио: “Како Светитељ тако мирно зрачи? Као сунце зрачи: сунце је све само није мирно изнутра; то су врења, ветрови, таласи, чуда Божија, а оно мирно зрачи и греје те. Тако и Светитељ; и не открива ти се ко је он био, какве све дубине. И говорио је о. Јустин нама младима, који смо се већ спремали да будемо монаси: треба да се десе тектонски поремећаји, земљотреси у човеку, да се све то изнутра претресе, преиспита само, и онда полако да се, иза тога, надиђе, као што Дух Свети се надношаше над водама. Првобитни свет - то су били хаоси. И, онда, Дух Свети, који одозго, као квочка кад загрева јаја, даје живот.
Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога.
Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда.
Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''.
То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом.
Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима.
Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш..
Владика Атанасије Јевтић
извор: www.prijateljboziji.com
Азбука монаха (Радуј се монаху)
извор: svetogorskestaze.blogspot.com
Свети Игњатије Брјанчанинов, О смирењу
извор: eparhija-zicka.rs
27. март 2019.
БОЖАНСКА БЛАГОДАТ И СУЈЕТА ОВОГА СВЕТА
Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот.
Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина.
Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете.
У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност.
Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу.
 |
| Манастир Драганац, Епархија рашко-призренска, Недеља друга поста, 24.3.2019. |
Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света.
Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу.
Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Ива Бендеља
извор: www.pravoslavie.ru
Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу.
Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Ива Бендеља
извор: www.pravoslavie.ru
ПРЕД ГОДИШЊИЦУ
Двадесет година је прошло од када су нас они поднебесни акрепи напали са висине на којој им нисмо могли скоро ништа.
Да су Срби поред свих мана људи и то добри, видело се прве вечери бомбардовања. Мало у забуни, мало у страху али највише у чуђењу, цео мој комшилук је гледао запрепашћено у небо, а најчешће се чуло: "Ови нису нормални". Без мржње, без горчине, него једноставно - болесници нас нападају. И то није било обрађено на начин притајене гордости - једноставно непосредни доживљај већине.
Двадесет година после Другог светског рата, оноликих разарања и огромних жртава, Немци су било поновно прихваћени- живот је пуном снагом, оптимистички, грабио фолксвагене, почело је размишљање о одласку на посао у мрску Немачку, страшни рат је остао само у партизанским филмовима намењеним одржању митолошке подлоге комунистичке власти.
У данашњем убрзаном времену, двадесет година после одвратне агресије најмоћнијих западних сила на земљу која се можда није најбоље снашла у транзиционим процесима западног неоколонијализма, али сигурно није заслужила да после жртава у два рате постане полигон за учвршћивање западног блока пред његову тад већ скоро виђену светску доминацију, тешко је и даље Србима да забораве и наставе даље.
Зашто? Па једноставно.
Сем одметнутих покајаних појединаца, Западна елита није морала да призна неправедност насиља које је спроводила. Није морала да поднесе рачун за лажи и манипулације. Није био нападнут цео свет, па проблем није био толики да би се морало тако широко и дубоко. Врло важно. Нека земља на Балкану, где су стално неки сукоби, ратови, цепања и удруживања. Такорећи - лабораторијска ствар. Са пацовима. И осиромашеним уранијумом...
Признајте шта сте радили - биће лакше и вама и нама... Ех. Не иде тако.
А ми знамо о чему се ради и не можемо да заборавимо. Казнили су нас памћењем. Поново. Ко год покушава да се тог памћења ослободи, "ослобађа" се и целокупног свог наслеђа, смисла и снаге широке породичне заједнице. Бира да остане појединац са способошћу новог удруживања. У шта и са ким? Па бирајте пажљиво бивша браћо која се запутите неким другим правцем.
Има нас који верујемо да ће нас довољно остати. И да ћемо немрзећи, али и незаборављајући, од Бога помогнути, помоћи у будућности некоме, кад већ нисмо умели да помогнемо себи кад су нас поднебесне силе на препад спопале. И тако ћемо, најзад, помоћи и себи.
Ми смо или огроман историјски промашај, или лек, па како ко изабере.
отац Ненад Илић
извор: www.facebook.com
Да су Срби поред свих мана људи и то добри, видело се прве вечери бомбардовања. Мало у забуни, мало у страху али највише у чуђењу, цео мој комшилук је гледао запрепашћено у небо, а најчешће се чуло: "Ови нису нормални". Без мржње, без горчине, него једноставно - болесници нас нападају. И то није било обрађено на начин притајене гордости - једноставно непосредни доживљај већине.
Двадесет година после Другог светског рата, оноликих разарања и огромних жртава, Немци су било поновно прихваћени- живот је пуном снагом, оптимистички, грабио фолксвагене, почело је размишљање о одласку на посао у мрску Немачку, страшни рат је остао само у партизанским филмовима намењеним одржању митолошке подлоге комунистичке власти.
У данашњем убрзаном времену, двадесет година после одвратне агресије најмоћнијих западних сила на земљу која се можда није најбоље снашла у транзиционим процесима западног неоколонијализма, али сигурно није заслужила да после жртава у два рате постане полигон за учвршћивање западног блока пред његову тад већ скоро виђену светску доминацију, тешко је и даље Србима да забораве и наставе даље.
Зашто? Па једноставно.
Сем одметнутих покајаних појединаца, Западна елита није морала да призна неправедност насиља које је спроводила. Није морала да поднесе рачун за лажи и манипулације. Није био нападнут цео свет, па проблем није био толики да би се морало тако широко и дубоко. Врло важно. Нека земља на Балкану, где су стално неки сукоби, ратови, цепања и удруживања. Такорећи - лабораторијска ствар. Са пацовима. И осиромашеним уранијумом...
Признајте шта сте радили - биће лакше и вама и нама... Ех. Не иде тако.
А ми знамо о чему се ради и не можемо да заборавимо. Казнили су нас памћењем. Поново. Ко год покушава да се тог памћења ослободи, "ослобађа" се и целокупног свог наслеђа, смисла и снаге широке породичне заједнице. Бира да остане појединац са способошћу новог удруживања. У шта и са ким? Па бирајте пажљиво бивша браћо која се запутите неким другим правцем.
Има нас који верујемо да ће нас довољно остати. И да ћемо немрзећи, али и незаборављајући, од Бога помогнути, помоћи у будућности некоме, кад већ нисмо умели да помогнемо себи кад су нас поднебесне силе на препад спопале. И тако ћемо, најзад, помоћи и себи.
Ми смо или огроман историјски промашај, или лек, па како ко изабере.
отац Ненад Илић
извор: www.facebook.com
Матија Бећковић, ИЗВИЊЕЊЕ
Што неким случајем
Није жив Султан Мурат
Па да одем на Косово поље
Да му се извиним
Прво бих набрао
Пуне руке божура
И фино их увио у тробојку
Па главом на Видовдан
Бануо пред његов чадар
Извини Падишаху што оволико касним
Ко ће ме разумети ако ти нећеш
Много си ишао испред свог времена
Оно што је теби било јасно још онда
Ја сам схватио тек сада
Све си нам искрено и отворено говорио
Али ниси имао коме
Ко је онда могао и помислити
Да ћеш ти испасти поштенији
Од свих који су долазили после тебе
Ти ниси освајао свет
А да нико твој не погине
Нити си ратовао скривен иза облака
Него си дошао лично
И све платио својом главом
Ниси ме ослобађао него поробљавао
Нити си ме нагонио да те молим
Да ме окупираш и заробиш
Да сам те послушао
Где би ми крај био
Што да не будемо Турци
Кад више ни Турци нису Турци
Кад је и Французе срамота што су Французи
И Русе што су Руси
И Јапанци што су Јапанци
Камоли да Срби могу бити Срби
Али ако Султан ни случајно
Није могао толико надживети вршњаке
Могао је неко од млађих
Рецимо надвојвода Франц Фердинанд
Макар само толико
Док одем у Сарајево
Станем код оног моста
На оној истој реци
У оне исте стопе
На онај исти дан
И дочекам госта
С пљоском у пољском цвећу
Извини царски сине и унуче
Ако икако можеш
Сад је касно за све осим за извињење
Ко је тада могао и помислити
Да ћеш ти испасти горостас
У односу на касније долазнике
Који су долазили кад год хоће
Као у своју кућу
Надвојвода ипак није каплар
А све смо их стављали
Под горње венце и највише ловоре
А тебе дочекали барутом из шестпуца
Љутили смо се што си стигао на Видовдан
Сад тек видим да је то небитно
То је дан као и сваки други
Дошао си за своје зло
А за моје добро
Опрости у име малолетног Г.П.
Кога је занело сопствено име и презиме
Али ако се ни Султан ни Надвојвода
И поред најбоље воље
Нису могли толико издвојити
И надживети свој век
Ако је могао ико
Фирер је могао
Шта је то за њега
Кад је већ толико волео да живи
Макар да не умре
Док га измолим да ме прими
И чује шта ћу му рећ
Знам колико си заузет
И да имаш посла преко главе
Само сам дошао да ти кажем
Да знаш да знам и памтим
Ти ниси заратио само са мном
Ни бомбардовао само мене
За мене си увео квоту сто за једног
И ње си се поштено држао
Мада си мислио да је мало и хиљаду
А ови су убијали ни због једног
И све одједном и с реда и заједно
Истина ја сам прекршио дату реч
И пред целом планетом пљунуо те у лице
Нико мој није подигао руку на твој поздрав
Држећи је при себи као да је узета
А оне који су ти се нашли с руке
Никад ниси заборавио
И боље су прошли од мене
Уосталом ти си био сликар
Какав такав
И уметник какав год
Имао си дара каквог било
И сликао си колико толико
И стајао си пред штафелајем
Колико год си стајао
Ипак си стајао
И за толико ниси жарио и палио
И из тебе је провирило нешто људско
И на крају крајева
Ти си се убио
Што ти сви признају
И умеју да цене
То није учинио нико после тебе
А није да нису имали разлога
Нови варвари с атомским главама
За које је твој гас мачији кашаљ.
 |
| 24.3.2019. |
26. март 2019.
Покајања врата отвори ми Животодавче!
Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела?
Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.
Свети Јован Златоусти
Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.
Свети Јован Златоусти
 |
| Преузми: Покајања врата отвори ми Животодавче! |
ГИМНАЗИЈАЛЦИ СВОЈОЈ ЦРКВИ / Свечана академија у част осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве
Свечана академија београдских гимназијалаца у част осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве одржана је 21. марта 2019. године у крипти храма Светог Саве на Врачару.
О Светој Тројици, из Исповедања вере Светог Григорија Паламе
(Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан.
[2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало.
Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди
живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим.
Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, нерађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“
Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама
извор: eparhija-zicka.rs
Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди
живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим.
Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, нерађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“
Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама
извор: eparhija-zicka.rs
Архимандрит Иларион (Лупуловић), Манастир Драганац (Епархија рашко-призренска), Недеља друга поста, 24.3.2019.
ТВ ХРАМ, 2017.
Интернет презентација манастира Драганац
Манастир Драганац, посвећен Светим архангелима Гаврилу и Михаилу, мали је манастир на Косову и Метохији који је недавно лансирао вебсајт на енглеском о самом манастиру, локалној области, његовој историји и садашњем стању. Ово је једини такав сајт на енглеском о једном од настаријих манастира који сада опстаје под муслиманском влашћу на Косову.
Сајт доноси презентацију младог братства, које је поново успостављено у древном и напуштеном манастиру 1990-тих захваљујући напорима манастира Високи Дечани. Игуман је архимандрит Иларион, а братство броји 12 монаха, и једна је од највећих монашких заједница тренутно на Косову, где је ситуација са православним хришћанима врло тешка. После насилних напада и последичних масовних протеривања српског православног становништва 1999. и 2004. године, православни хришћани који остају на Косову углавном су присиљени да живе у малим, сеоским, изолованим етничким гетоима, спречени да учествују у друштву, где има мало изгледа за запослење, а психолошки утицај на живот у продуженој изолацији може бити негаиван. Све више и више хришћана и даље се приморава да напуштају Косово, а са сваким који напусти ситуација бива све тежа за оне који остају.
Братство манастира Драганац, поред одржавања пуног круга црквених служби и честог служења Свеноћног бденија светогорског стила, вредно ради на томе да се одржи, и да одржи и охрабри опстанак православног хришћанства на Косову и Метохији. Монаси сами праве тамјан, дрвене крстове, преводе православне текстове на енглески, имају керамичке производе, справљају сир, и одржавају велике баште ради производње своје хране, док је манастир извор и духовног освежења и материјалне помоћи за српске православне хришћане који живе у разбацаним изолованим селима у региону.
Међутим, упркос тешког рада братства, манастиру је потребна помоћ хришћана из иностранства како би могао наставити да функционише. И поред тога што много тога праве и производе, у друштву којем доминирају муслимани, локални хришћани често су у великој потреби будући да су усамљени, тако да има мало прилика да монаси продају оно што произведу.
Стога су покренули сајт како би обавестили јавност у иностранству о ситуацији на Косовуи Метгохији, као и онлајн продавницу, надајући се да ће милосрђе побудити хришћане у иностранству да помогну монасима и купују њихову робу. Све што је производено, сами монаси су израдили и има највиши квалитет.
Сајт манастира Драганац може се пронаћи на www.draganacmonastery.com
извор: www.spc.rs
Догодине у Призрену ! Драганац, Грачаница, Липљан, Газиместан, 24. март 2019.
 |
| Манастир Драганац |
 |
| Манастир Грачаница |
 |
| Храм Ваведења Пресвете Богородице и Храм Светих Флора и Лавра, Липљан преузми: Црква Ваведења Богородичиног |
 |
| Газиместан Недеља друга поста, 24.3.2019. |
Недеља Пачиста у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
Литургијска заједница при Саборном храму Светог Саве у Краљеву имала је радост и част да и у другу недељу Васкршњег поста, такозвану Пачисту, евхаристијским сабрањем началствује њен Архијереј, Епископ жички господин Јустин. Благодарећи Господу због свега и за све на овој дивној Литургији Светог Василија Великог и сећајући се Господњих спасоносних страдања, животворнога крста, тридневнога погребења, васкрсења из мртвих, узласка на небеса, седања са десне стране Бога Оца и славног и страшног другог доласка Његовог, Предстојатељ је принео Хлеб и Чашу од које смо пили и тиме смрт Христову објавили и васкрсење Његово исповедали.
Владика је у својој архипастирској беседи подсетио на догађај који је задесио српски народ на данашњи дан пре двадесет година, а то је почетак бомбардовања, које је трајало седамдесет осам дана и много невиних жртава узело. То су дани и тренуци када нам је много тога јасније постало.
Затим се Преосвећени осврнуо на данашњи јеванђелски одељак о исцељењу узетога човека. Господ је исцељивао и слепе и који не могу да ходају и давао им је светлост живота. И нема хришћанина да му у току дана бар једном не засија благодат Божија и не осети ослобођење и радост. Та радост није од овога света, попут радости када добијемо нека овоземаљска добра или оне када се нешто велико деси у нашем животу. Та радост, та дивна Господња радост, је нешто што нама даје смисао живота, нешто што нас покреће. Ако хришћанин то никако не доживи ни у току дана, ни у току седмице, ни у току месеца, треба да се запита да ли је он заиста хришћанин, у шта он верује, какву наду он има.
Да ли могу човека хришћанина да потопе бриге овога света? Да ли је он онда овај свет поставио себи за циљ или се нада у вечни будући живот где нема жалости ни болести ни покварених и злих људи? Циљ хришћанина је да буде тамо где је у друштву са свима светима, да их гледа, да се наслађује гледањем савршених створења Божијих. Јер тамо је све савршено, а овде је много тога несавршено. Ми хришћани можемо да достигнемо савршенство, јер је Господ нас призвао да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески и да будемо синови светлости и богови по благодати. Нека Господ Бог Син мира и утехе буде са нама, да нас подржи и усмери и да нам да снаге да подвиг поста завршимо и да из поста изађемо јачи духовно, да имамо светлост живота и да имамо радост кроз све векове и сву вечност. Амин.
После Свете Литургије Епископ је са свештенством града Краљева на градском тргу испред споменика палим краљевачким борцима у последњим ратовима одржао парастос помоливши се се за душе пострадалих војсковођа и војника на бранику отаџбине и за душе браће и сестара недужно убијених на овим просторима.
Протођакон Александар Грујовић
извор: eparhija-zicka.rs
Затим се Преосвећени осврнуо на данашњи јеванђелски одељак о исцељењу узетога човека. Господ је исцељивао и слепе и који не могу да ходају и давао им је светлост живота. И нема хришћанина да му у току дана бар једном не засија благодат Божија и не осети ослобођење и радост. Та радост није од овога света, попут радости када добијемо нека овоземаљска добра или оне када се нешто велико деси у нашем животу. Та радост, та дивна Господња радост, је нешто што нама даје смисао живота, нешто што нас покреће. Ако хришћанин то никако не доживи ни у току дана, ни у току седмице, ни у току месеца, треба да се запита да ли је он заиста хришћанин, у шта он верује, какву наду он има.
Да ли могу човека хришћанина да потопе бриге овога света? Да ли је он онда овај свет поставио себи за циљ или се нада у вечни будући живот где нема жалости ни болести ни покварених и злих људи? Циљ хришћанина је да буде тамо где је у друштву са свима светима, да их гледа, да се наслађује гледањем савршених створења Божијих. Јер тамо је све савршено, а овде је много тога несавршено. Ми хришћани можемо да достигнемо савршенство, јер је Господ нас призвао да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески и да будемо синови светлости и богови по благодати. Нека Господ Бог Син мира и утехе буде са нама, да нас подржи и усмери и да нам да снаге да подвиг поста завршимо и да из поста изађемо јачи духовно, да имамо светлост живота и да имамо радост кроз све векове и сву вечност. Амин.
После Свете Литургије Епископ је са свештенством града Краљева на градском тргу испред споменика палим краљевачким борцима у последњим ратовима одржао парастос помоливши се се за душе пострадалих војсковођа и војника на бранику отаџбине и за душе браће и сестара недужно убијених на овим просторима.
Протођакон Александар Грујовић
извор: eparhija-zicka.rs
23. март 2019.
ХРИШЋАНСКИ ИДЕНТИТЕТ И ВЕРСКИ ПЛУРАЛИЗАМ
Ако Вам неко каже: „Представите се!“, вероватно ћете прво рећи своје име затим, можда, описати посао којим се бавите, или место из ког долазите, или односе у којима сте. У многим културама бисте рекли и име својих родитеља или шире породице. Дакле, говорити о идентитету значи говорити о томе како одређујемо наше место у језику и свету око нас; имена постоје да се користе, да нам говоре нешто, не само да стоје поред нас; а ко смо ми, онима око нас постаје јасно тек када се поставимо на мапи међусобних односа.
22. март 2019.
Никола Попмихајлов, ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ
 |
| Часови појања при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић" у Краљеву и манастиру Вазнесење, Овчар Бања |
MУЗИКА
Ако би очеви увек преносили своја знања и таленте деци, вероватно бих био музичар, или томе слично. Мој отац је у младости уредно ”стругао” виолину, читао ноте из нотне свеске и био је нада у области хармоничних звукова. Али, није се отворило. Ни њему, ни мени. Као у ”Рубљову” код Тарковског, ”рецепт за бронзана звона” отац је однео са собом. А ја не да сам остао без слуха за музику, него са уобичајеном неписменошћу када је реч о музици. Такав сам, генерално, и сада. Нажалост. Мада…
