Уобичајено човек има циљеве, велике или мале, далеке или блиске, оне који могу бити достигнути у најближој будућности, или сасвим безначајне. Али, постоје и људи који у животу немају циљеве. Свакако, сматра се да је човек створен како би имао циљ. Због чега је тако? Због тога што верујемо и читамо у Светом Писму, да је човека Бог створио; а ми знамо да Бог не чини нешто случајно, те ни човека није створио случајно и човек се није тек тако појавио на овом свету. Оно што Бог чини је савршено, и у замисли и у отелотворењу, савршено је у своме циљу. Сва дела Божија су савршена. И човек, који је најсавршеније створење Божије, има циљ и разлог због којег је створен.
Свети Оци казују да прва духовна искуства човек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када после очишћења он прелази на следећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човека схватање разлога постојања бића, те човек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човеку да схвати како га Бог воли. Доживевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човека. Као богати отац који, волећи своје драгоцено дете, гради му најлепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човеку да разуме и осети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човеку“.
Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човека, размислите онда са каквим циљем је створен човек, који је најсавршенија твар и венац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега света је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човеку да спозна Творца, у обожењу твари, човека, кроз познање Бога, нашег Оца.
Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осећај, није врт у који доспеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али пре свега – Царство Божије. Ако човек то не схвати и уместо да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко.
Бог је створио човека по лику Своме и подобију. Али је човек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и грехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), последица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те речи), осећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човека сведочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год грешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе.
Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо где заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посведочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нису радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успели да достигну такве висине.
Када човек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и делали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нису узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увек био пред њима. Човек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да следује за главним он се опоравља и у здравом стању дела уравнотежено.
Када успевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије.
Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено.
Циљ често може бити веома леп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увек обмањује и разочарава. Таква је природа човекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умрети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко време, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и телесне ствари. Све то замара човека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човек добија одмор само у ономе што је истинито и вечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелепо било. Бог нас, пак, никад не умара.
Због тога Бог хоће да се сединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, деца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали пре наше смрти.
Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне последице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, деце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање.
Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најпре искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш поверење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно.
Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
Издательство Сретенского монастыря
извор: pouke.org
Свети Оци казују да прва духовна искуства човек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када после очишћења он прелази на следећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човека схватање разлога постојања бића, те човек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човеку да схвати како га Бог воли. Доживевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човека. Као богати отац који, волећи своје драгоцено дете, гради му најлепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човеку да разуме и осети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човеку“.
Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човека, размислите онда са каквим циљем је створен човек, који је најсавршенија твар и венац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега света је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човеку да спозна Творца, у обожењу твари, човека, кроз познање Бога, нашег Оца.
Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осећај, није врт у који доспеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али пре свега – Царство Божије. Ако човек то не схвати и уместо да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко.
Бог је створио човека по лику Своме и подобију. Али је човек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и грехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), последица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те речи), осећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човека сведочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год грешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе.
Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо где заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посведочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нису радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успели да достигну такве висине.
Када човек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и делали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нису узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увек био пред њима. Човек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да следује за главним он се опоравља и у здравом стању дела уравнотежено.
Када успевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије.
Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено.
Циљ често може бити веома леп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увек обмањује и разочарава. Таква је природа човекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умрети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко време, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и телесне ствари. Све то замара човека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човек добија одмор само у ономе што је истинито и вечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелепо било. Бог нас, пак, никад не умара.
Због тога Бог хоће да се сединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, деца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали пре наше смрти.
Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне последице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, деце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање.
Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најпре искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш поверење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно.
Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
Издательство Сретенского монастыря
извор: pouke.org
Нема коментара:
Постави коментар