Заросила је киша почетком марта прошле године када је сахрањена схи монахиња Ефросинија, игуманија манастира Грачанице. А онда је кроз облаке провирило сунце. Ненаметљиво, широко, загрљајно, баш као што је био осмех мати Ефросиније. Живећи на земљи она је приправљала свој пут ка небу.
Као двадесетогодишња Маријана Јеремић стигла је у Грачаницу из села Вича крај Гуче. Није познавала пут док је пешачила од Липљана где је стигла возом из Чачка, са старијом другарицом Даном, касније монахињом Евгенијом. Када је издалека угледала куполу и крст знала је да је стигла на место у коме ће служити Мајци Божјој до задњег удисаја.
„Када бих се опет родила, увек бих изабрала исти пут“, често је говорила. Њена благост свима је давала слободу, а њена молитвеност била је и остала школа за многе.
Живот мати Ефросиније био је испуњен молитвом и трудом. Много је душа привела и спасила. Много је грешника поучила, гладне је хранила, за свој род се сузама молила.
Када су прве монахиње стигле у Грачаницу после рата, манастир је још увек био у рукама комуниста. Поднеле су тескобу, немаштину и бол свакаквих безбожних дела која су они чинили. Молитва је била њихово једино оружје. Труд у њиви, око стоке значио је опстанак у славу Божју. Тада млада монахиња Ефросинија била је послушна својој игуманији Татјани. Била је изненађена када је Владика Павле, потоњи Патријарх српски, управо њу поставио за игуманију после мати Татјане. И то баш на исти дан, петог фебруара 1992.године. То је за њу био дуг, а не заслуга. Читавог живота враћала је тај дуг.
И у време Нато бомбардовања мати је другачије од осталих истрајавала у невољи. Другачије благослове давала. Сестре су двадесет четири сата непрекидно чителе молитве. Увек су по две биле у цркви. А она сама није спавала. Двадесети четири дана и ноћи ока није склопила. Деведесеторо избеглих са различитих страна било је смештено у потри. Имали су конак и храну, а било је и оних који су пролазили без задржавања.Ту су могли да се одморе и окрепе.
Милостивог срца мати је последњих година након литургије све позивала на послужење. Кренули бисмо за њом и ми који смо живели завезаних очију. Код крста иза цркве, застала је, окренула се према црквеном гробљу, прекрстила се и казала: „ Овде ми је мати сахрањена“... Били смо збуњени и задивљени истовремено. Колико је то година иза ње, колика је то љубав, каква је то љубав да је и њена мајка, монахиња Лидија, овде починула.
Седамдесет година у манастиру. Слушали смо је неутољиво жедни. Отапала је лед са отврдлих срца, скидала нам крљушти са очију. Загревала нас је својом љубављу. Хранила духовно и телесно. Осећали смо шта значи благослов јер нам је било топло а чежња да је слушамо расла је.
Онда се повукла у молитву. Није губила време, непрестано се молила. Припремала се. Све је молила за опроштај. Тиховала је. Одлазила спремна. Некако радосна.
Сада, годину дана након њеног одласка, сунце је обасјавало њено место починка. Служио је парастос а потом кратко Владика Теодосије је још једном посведочио живот мати Ефросиније речима из Јеванђеља: “Ја сам васкрсење и живот: који верује у Мене ако и умре живеће“.
Радмила Тодић-Вулићевић
извор: www.pravoslavie.ru
Као двадесетогодишња Маријана Јеремић стигла је у Грачаницу из села Вича крај Гуче. Није познавала пут док је пешачила од Липљана где је стигла возом из Чачка, са старијом другарицом Даном, касније монахињом Евгенијом. Када је издалека угледала куполу и крст знала је да је стигла на место у коме ће служити Мајци Божјој до задњег удисаја.
„Када бих се опет родила, увек бих изабрала исти пут“, често је говорила. Њена благост свима је давала слободу, а њена молитвеност била је и остала школа за многе.
Живот мати Ефросиније био је испуњен молитвом и трудом. Много је душа привела и спасила. Много је грешника поучила, гладне је хранила, за свој род се сузама молила.
Када су прве монахиње стигле у Грачаницу после рата, манастир је још увек био у рукама комуниста. Поднеле су тескобу, немаштину и бол свакаквих безбожних дела која су они чинили. Молитва је била њихово једино оружје. Труд у њиви, око стоке значио је опстанак у славу Божју. Тада млада монахиња Ефросинија била је послушна својој игуманији Татјани. Била је изненађена када је Владика Павле, потоњи Патријарх српски, управо њу поставио за игуманију после мати Татјане. И то баш на исти дан, петог фебруара 1992.године. То је за њу био дуг, а не заслуга. Читавог живота враћала је тај дуг.
 |
Милостивог срца мати је последњих година након литургије све позивала на послужење. Кренули бисмо за њом и ми који смо живели завезаних очију. Код крста иза цркве, застала је, окренула се према црквеном гробљу, прекрстила се и казала: „ Овде ми је мати сахрањена“... Били смо збуњени и задивљени истовремено. Колико је то година иза ње, колика је то љубав, каква је то љубав да је и њена мајка, монахиња Лидија, овде починула.
Седамдесет година у манастиру. Слушали смо је неутољиво жедни. Отапала је лед са отврдлих срца, скидала нам крљушти са очију. Загревала нас је својом љубављу. Хранила духовно и телесно. Осећали смо шта значи благослов јер нам је било топло а чежња да је слушамо расла је.
Онда се повукла у молитву. Није губила време, непрестано се молила. Припремала се. Све је молила за опроштај. Тиховала је. Одлазила спремна. Некако радосна.
Сада, годину дана након њеног одласка, сунце је обасјавало њено место починка. Служио је парастос а потом кратко Владика Теодосије је још једном посведочио живот мати Ефросиније речима из Јеванђеља: “Ја сам васкрсење и живот: који верује у Мене ако и умре живеће“.
Радмила Тодић-Вулићевић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар