Єгда̀ слȃвнїи оученицы̑ на оумовéнїи вéчери просвѣщáхȣсѧ, тогда̀ Іȣ́да ѕлочести́вый сребролю́бїемъ недȣ́говавъ ѡмрачáшесѧ, и беззакѡ̑ннымъ сȣдїѧ̑мъ тебѐ прáведнаго сȣдїю̀ предаéтъ. Ви́ждь имѣ́нїй рачи́телю, си̑хъ рáди оудавлéнїе оупотреби́вша! Бѣжѝ несы́тыѧ дȣшѝ, оучи́телю такѡвáѧ дерзнȣ́вшїѧ: и́же ѡ всѣ́хъ благíй, Го́споди слáва тебѣ̀.
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд
ПРАЊЕ НОГУ |
Светогорски типик Великог четвртка
Велики Четвртак је дан посвећен спомену установљења Тајне вечере односно Свете Евхаристије (ломљење хлебова), односно на прање ногу, на опроштајну беседу Исуса Христа с ученицима — у Сионској горници и на путу за Гетсимански врт, на првосвештеничке молитве Господње пред страдање, и на предају Богочовека на страдање. На Велики четвртак служи се Литургија Светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио Свету Тајну Причешћа. На тај дан увече, чита се дванаест одломака из Јеванђеља о страдању Христовом, ова служба се назива Служба Светих страдања.
ТАЈНА ВЕЧЕРА |
За полуноћницу и јутрење клепа се обично, као и претходна три дана. На јутрењу за време певања тропара свештеник износи икону Тајне вечере, као што је износио икону на Велики понедељак.
За часове, клепа се малим клепалом око цркве без стајања у први сат дана. Часови су обични, без катизми, сви заједно са изобразитељном, читају се у полуноћници (припрати). Једино, први час се чита у продужетку јутрења и има паримеј. За време читања осталих часова, црквењаци су дужни да на средину храма поставе сто са чинијом белог пшеничног брашна, у којој у средини стоји упаљено кандило, а около кандила седам упаљених свећа и седам стручака за помазивање. У кандило сипају пола вино а пола уље. Одмах након часова, уласком у храм почињс свештање масла. За почетак свештања масла, удара се у железно било у припрати или у свакодневно.
За вечерњу истога дана звони се у велико звоно у пети час дана, свеће се пале недељно и у наставку је литургија светог Василија Великог. Свештенослужитељи носе празничне одежде, али не још увек беле (обично златне, или црвено са златним). На Господи возвах два ђакона каде носећи сион са празничним воздухом на рамену. На Свети Боже два црквењака каде са кацијама. Трпеза је скромна, иако каже Триод да је разрешена на вино и уље, обично је само са вином без уља.
Повечерије је мало без акатиста, за чији почетак клепа мало клепало око цркве без стајања.
МОЛИТВА У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ |
Ујутру. За почетак полуноћнице клепа се у четврти сат ноћи свакодневно. За почетак јутрења звони се у велико звоно са дванаест удараца (мртвачко, πενθίμως). Чредник, по обичају кади на царском делу јутрења. Док појци певају тропар на „Бог је Господ...”, црквењак дели свеће свима у храму, да их држе за време читања Еванђеља. Други еклисијарх поставља налоњ на царске двери, са којих ће свештеници, по старешинству, читати Еванђеља.
На Светој Гори јеромонаси Еванђеље читају са мандијом и епитрахиљом, без фелона. За ову службу користе се црвени епитрахиљи, а у манастирима који имају златно црвене епитрахиље користе њих. У неким обитељима великопосне прекриваче у ове дане до Пасхе замењују са црвеним. Таквим начином показује се радост туге Православне Цркве. Црне одежде и прекривачи су у Православљу новијег порекла, појавиле су се тек крајем деветнаестог века под утицајем сентименталности и театралности Римокатолика, те као такве се никада и не користе.
На проскомидију еклисијарх поставља мало железно било, у које, после сваког читања, удара по броју Еванђеља, које је прочитано. Одмах за њим други еклисијарх удара у железно било припрате, а на његов удар трећи удара у свакодневно железно било крај трпезе и на крају звонар звони у сва звона.
Након петог Еванђеља, црквењак склања икону Тајне вечере са проскинитарија, као и налоњ са двери. Протопсалт и канонарх одлазе у олтар. Канонарх излази полако из олтара канонархујући (читајући) „Данас виси на крсту“ и протопсалт одмах за њим, појући исту стихиру, а за њима иду двојица црквењака са чирацима. Иза њих излазе два ђакона са свећама и кадионицама у рукама, а за њима чредни јеромонах носећи икону Распећа Христовог. Сви присутни излазе из својих стасидија и скидају са глава пане заједно са камилавкама. Чредник полаже икону на проскинитари и кадећи је, поклања се и целива је. Одмах за њим икони приступају игуман и остали по чину, творећи земне поклоне.
У мањем броју обитељи, укључујући и Протат, уместо иконе износи се велико Распеће. Оваква пракса је уведена 1864. у Цариградској Патријаршији, патријархом Софронијем Амасијским, по угледу на Римокатоличко изношење статуе Распећа Христовог. Но, уколико је пракса оваква као у Протату, онда црквењак, пре изношења, поставља постоље за Распеће испод великог полијелеја. Крст се носи три пута око постоља, а затим поставља на њега. Након изношења Крста еклисијарх износи икону распећа и поставља је на проскинитари.
Црквењак враћа налоњ на царске двери, како би се наставило читање Еванђеља. Након прочитаног једанаестог Еванђеља, еклисијарх односи налоњ испод великог полијелеја, како би најстарији ђакон читао дванаесто Еванђеље.
Целив Јудин |
Нема коментара:
Постави коментар