31. мај 2019.

ДУГОВИ

   Како да започнемо разговор о овој честој животној појави? Могли бисмо почети од „Енциклопедије руског живота“ – од „Евгенија Оњегина“. У првој глави романа упознајемо се с породицом главног јунака по којем је роман добио назив.

Служећи за част и име,
Његов се отац у дуг сплео;
Три бала даво сваке зиме
И страћио иметак цео.

   Као што постаје јасно већ на први поглед пред нама је „професионални дужник“ који је навикао да троши више него што има и који је упропастио породицу бацајући друштву прашину у очи. Такав је Евгенијев отац. Данас се каже да „и одрасли имају своје играчке, само што су оне скупље“. Али сам принцип постоји од давнина.
   Суштина овог принципа је следећа. Људи због нечега одлучују да троше више него што имају. У дилеми „бити или изгледати“ одлучују се за ово друго, за „изгледати“. И плаћају за имиџ… туђим новцем. После нису у стању да врате оно што су узели. Даље варијанте су разноврсне: одлазак у затвор због дугова, заплена имовине, бекство, самоубиство, пијанство због безнађа и др.
   Евгенијев отац је трошио новац на шампањац, посластичаре и куваре, плаћање оркестра и лепу одећу. То му је било потребно како би се правио важан у друштву. Иако у прво време није био сиромашан касније је пропао. Као што је своје одбијање да игра карте објаснио други Пушкинов лик, Герман из „Даме пик“, он „није хтео да ризикује да изгуби неопходно у жељи да добије сувишно“. Евгенијев отац је управо изгубио потребно уздижући привидно свој статус и „пружајући се преко губера“.
   То се дешава од памтивека до данас. Управо се релативно имућни људи, у сваком случају не сиромашни, лако пецају на „превару богатства“ (Мт. 13: 22) и падају у дужничко ропство. Историја нам убедљиво доказује да финансијска моћ поверилаца расте управо захваљујући људима који су навикли на раскош и који у принципу не желе да живе скромније. Некада су то били изданци племићких породица, који су се очигледно изродили и који нису умели да живе осим тако да их сви виде и за туђ рачун. Данас број људи у овој армији расте независно од разлика између слојева које су се максимално избрисале. Али се нису избрисале ни похлепа, ни глупост, ни људска неодговорност.
   Студент који се храни у „Мекдоналдсу“ и који се облачи секнд-хенду узима кредит да би купио нови модел ајфона. Човек који вози кола од пола милиона рубаља узима још пола милиона рубаља на кредит и купује још престижнији аутомобил. Породица која може себи задуживања да дозволи одмор у приступачном летовалишту средње класе због одласка у престижно летовалиште узима кредит. Оваквих примера има врло много и свако од нас ће, ако то жели, допунити њихов списак или сопственим „хировима“ или сличним примерима из живота познаника.
   Нећемо разматрати случајеве зајмова за потребе посла или плаћање комуналија, односно случајева кад човека покреће стварна, а не привидна потреба. Али обратите пажњу на мноштво примера који спадају у категорију коју смо поменули на почетку. Мода, статус, жеља за новином, вечита тежња ка променама, страх да не будемо гори од пријатеља и познаника, бојазан да ћемо бити окарактерисани као прости… Сви ови мисаони тирани, па чак и демони, као наоружани стражари грубо терају људе на поступке који уопште нису последица истинске нужде или животне потребе.
   То је духовна болест. И треба да се лечи Духом. Уколико је човек гладан и наг то су материјални проблеми (који такође имају духовне узроке). Али везивање себе дуговима због, рецимо, моде је чисто духовна болест, која ни на који начин не зависи од материјалних фактора. Истаћи ћемо да су управо људи који прокламују идеолошки материјализам („ето, ја не верујем у Бога и не молим се, све су то измишљотине“) у пракси незаштићенији од верника пред агресивном поплавом рекламе, јавног мњења или живота у атмосфери журке.
   Чујмо глас апостола Павла. Нека он није ауторитет за све, али ће, даће Бог, његове речи сигурно дирнути некога у душу: „А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“ (1 Тим. 6: 6-8).
   Нека се човек задржи на овим речима и размисли: шта је донео на свет кад је изашао из утробе? Шта ће понети кад склопи очи и престане да се креће? Зар му неће као сан изгледати сви снови о стицању и иметку? И свет који је тако успешно свакодневно варао човека, који га је изазивао и мамио, смејаће му се, мртвом, како би наставио да вара живе.
   Поновимо да мноштво дугова и опасних подухвата нису изазвани ничим, апослутно ничим битним, осим таштине и глупости које живе у души којој је страна вера Божија. О томе даље Павле говори: „А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао“ (1 Тим. 6: 9).
   Среброљубац није онај ко има много, него ко много хоће. Притом није важно да ли вози ладу или мерцедес. Садржај срца одређује тајну човека по којој ће му судити непоткупљиви Бог. Зато је речено „који хоће да се богате“, а не просто „богати“. Управо то је „превара богатства“ о којој је раније било говора. Превара значи обмана, привидан сан који у себи крије страшне невоље. У „искушења и замку“ спадају и оне невоље у које дужник може доспети. Што је већи зајам, то је већа опасност. Деца, покретна и непокретна имовина, унутрашњи органи и сам живот често постају средства за враћање дуга. Да је тако потврђују нам и црна хроника и историјски примери.

   извор: www.pravoslavie.ru

Нови број „Православља“ - новина Српске Патријаршије

   Нови број „Православља“, новина Српске Патријаршије, доноси: Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са недавно завршеног редовног заседања одржаног у манастиру Жича и Београду од 9. до 18. маја 2019. године, репортажу са свечаног отварања културно-административног центра „Патријарх српски Павле“ у Брчком, као и разговор протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем на тему Предлога закона о слободи вероисповести или уверења који је усвојила Влада Црне Горе 16. маја ове године.
   О дугогодишњем процесу повратка реликвија и културних вредности Српске Православне Цркве у Хрватску говори министром културе у Влади Србије г. Владан Вукосављевић, док јеромонах Варнава Кнежевић пише о великом догађају у Епархији будимској – посети Патријарха српског г. Иринеја и отварању новог Музеја епархије у Сентандреји.
   Поред нове рубрике Из Старе Србије, Православље - у духу припрема за обележавање 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве - подсећа на поруку владике Саве (Вуковића) поводом 750 годишњице аутокефалности Српске Цркве.
   Уз осврт на књигу ђакона др Александра Прашчевића – Дијалог између православних хришћана и муслимана – Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958–1990), нови број Православља доноси и текстове о црквеним и културним дешавањима, годишњицама и занимљивим темама у одговарајућим рубрикама.

   извор: www.spc.rs

Ивица Живковић, Студије о верској настави

Београд: Издавачка фондација Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке 2019.
   Књига Студије о верској настави Православне цркве објављена је у издању Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Издавачка фондација Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке 2019. године, на 214 страна формата А5. Састоји се од шест теоријских богословских студија, под називима: ''Верска настава Православне цркве'', ''Методика православне верске наставе'', ''Задаци православне верске наставе'', ''Савременост верске наставе'', ''Припремљеност и стручна оспособљеност православног вероучитеља'' и ''Однос наставника и ученика у православној верској настави''. Прве две студије објављене су ранијих година у часопису Теолошки погледи, а неки делови осталих наслова у часописима Православни катихета и Каленић, Епархије шумадијске.
   Ивица Живковић је катихета Средње стручне школе у Нишу, раније дугогодишњи професор хришћанске етике и православне педагогије у Српској православној богословији Светог Кирила и Методија – Призрен, привремено у Нишу, и уредник Медијско-информативне службе Епархије нишке. Секретар Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша. Магистрирао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2007. године у области православне педагогије. Докторирао на Православном богословском факултету ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву 2012. године у области хришћанске етике. Аутор уџбеника Хришћанска етика за пети разред богословија и Православна педагогија (у коауторству са протојерејем др Драгомиром Сандом) за четврти разред богословија, као и већег броја научних радова.
   Рецензенти ове књиге су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, и проф.др Александар Јовановић, са Учитељског факултета Универзитета у Београду. Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо уједно је и уредник издања.

   извор: www.spc.rs

30. мај 2019.

О ТАЈНИ ЕВХАРИСТИЈЕ

 Свети Апостоли, молите Бога за нас.
 Грађани небесни, саслужитељи анђелских чинова, свеславни Апостоли, од сваке нас беде избавите.
   Свети Апостоли, молите Бога за нас.
   Примивши власт од Христа да дрешите и вежете, раздрешите савез мој са злом, и привежите ме уз љубав Божју, и учините ме учесником Царства Божанскога, Апостоли.
   Апостоли Свети молите милостивога Бога да разрешење од греха дарује душама нашим.
   Пресвета Богородице, спаси нас.
   Са Светим Анђелима, са божественим Апостолима, са славним Мученицима, моли Сина твојега и Бога, Пречиста Богородитељко, да избави од беда душе наше.
   Светитељу оче Николаје, моли Бога за нас.
   Руку ми помоћи пружи, Николаје, молећи се Господу, јер ме бура греховна дави; и приведи ме к тихоме пристаништу покајања, Оче, твојим молитвама.
   Светитељу оче Николаје, моли Бога за нас.
   Арија си безумнога посрамио, и пламен јереси погасио, војводе свезане у тамници ослободио, и од њих похвалу примио; и ми те поздрављамо, Николаје: Радуј се, преблажени.
   Пресвета Богородице, спаси нас.
  Преблагословена Богородице, радуј се! Ти си престо Цара свих, виша од Херувима; не закасни умолити Сина својега и Бога нашега, са блаженим Николајем, за нас, твоје славитеље.

   ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВЕНИК, Манастир Хиландар, 2008.
   Данас постајемо сведоци, учесници и причасници највећег догађаја –Тајне Вечере, на којој је Господ установио тајну Евхаристије, тајну Причешћа Његовог Тела и Крви. То је велика и непостижна тајна, коју чак и хришћани, који, чинило се, пребивају у Цркви, врло често не могу до краја да разумеју и спознају. Људска природа је слаба и несавршена, а ђаво убацује у наш ум различите сумње, и та непостижна тајна често као да остаје иза неке завесе, покривена покривачем.
   Колико много хришћана данас пренебрегава овој великој тајни. Тајни сједињења са Господом. Како је много хришћана, искрено вапијућих за познањем Истине, познањем Бога, али који Га траже само у учењима, у мудровањима, филозофији, у различитим умним деловањима, док, при томе, остају глуви за речи Спаситеља и Његових ученика. И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. (Мт. 26, 26–28).
   Као што је Старозаветна Пасха била симбол избављења богоизбраног народа од робства, тако и Нови Завет, изречен устима Самог Господа Нашег Исуса Христа, представља завет ослобођења рода људског од робства греху и вечној смрти. Он постаје залог вечног живота, залог уподобљења Царству Небеском.
  Причешће Тела и Крви Христове игра огромну улогу у животу и спасењу сваког хришћанина, и учешће у тој тајни, наш однос према Евхаристији треба за нас да постане мерило, да ли правилно поступамо, да ли се туда крећемо.
  Немамо сада времена ни снаге да понављамо речи светих отаца о тајни Евхаристије.     Сетићемо се само неких од њих. Ево шта каже светитељ Григорије Богослов: „Најсветије Тело Христово, када се добро усвоји, ратницима постаје оружје, отпалима од Бога је повратак, немоћнима даје снагу, здраве радује, болесне лечи, и чува здравље. Благодарећи Евхаристији, лакше се исправљамо, у старањима и несрећама постајемо трпељиви, у љубави ватренији, у знањима дубљи, у послушањима ревноснији, за деловање благодати више пријемчиви.“
   А ево шта је говорио скоро па наш савременик, свети праведни Јован Кронштатски: „ Хиљаду пута сам осећао у срцу своме како ми је после причешћа Светим Тајнама Господ давао нову природу духа, чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, благоносну, уместо нечисте, тужне и труле, мрачне, тупе, зле. Много пута сам се мењао чудном, великом променом, изненађујући самог себе, а често и друге“.
   Заиста, нисмо ли и ми осећали такве чудесне промене. Сећамо ли се како су наши ближњи одједном говорили да смо тако необични, као да лучимо светлост, неку силу, посебно животворну љубав, која испуњава смислом сав свет. То је најбоље сведочанство колико је за нас важна тајна сједињења са Господом нашим Исусом Христом.
   Многи људи су тражили познање смисла, извора живота. Велики научници су истраживали, изучавали природу човека, откривали одређене законе и објашњавали како човек долази на свет, зашто живи...
   Али, хајдете да се обратимо Јеванђељу по Јовану, да се присетимо бесмртних речи нашег Спаситеља: А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни;и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због мене. (Јн. 6, 53–57).
   Послушајте: онај који једе мене и он ће живјети због мене. То се односи на сваког од нас – живећемо Христом. Не живим ја, Христос живи у мени (Гал. 2, 20), — тако је говорио апостол. Ево чему смо призвани — да једемо хлеб који сиђе с неба (Јн. 6, 51). Оци ваши једоше ману у пустињи, и помријеше (Јн. 6, 49), ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; (Јн. 6, 51).
   Ево како велики завет нам је дат. Треба да схватимо каквих великих блага се уподобљавамо. Често нам је нејасно, и остајемо глуви. Не треба да нас то плаши, не треба то да нас зауставља у жељи да следимо Христа. Ове сумње не изненађују. Хајдете да се присетимо како су се фарисеји међу собом свађали, чувши ове стране речи, како су говорили: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? (Јн. 6, 52). Како су многи ученици, чувши ово, отишли од њега (види : Јн, 6, 66) тако поступају и многи хришћани.
  Заиста, можемо ићи у цркву, не грешити, молити се, просити од Бога помоћ... Али како јести Тело и Крв Његову? То често збуњује неискусне хришћане, који су тек прешли праг цркве. То није ништа ново. Наш задатак је да вером, љубављу, чувањем благодати дамо пример, постанемо путокази, да их доведемо до тог великог, страшног и непостижног јединства са Господом Нашим Исусом Христом.
   Први хришћани су се скоро током сваке литургије причешћивали Тела и Крви Христове. Пролазили су векови и услед различитих околности, нама је сада тешко да судимо, зашто се то догађа, да се хришћани све ређе и ређе причешћују Тела и Крви Христове. У XIX веку у Русији, сматрало се довољно да се човек причести четири пута у години. Наравно, није свугде била таква пракса. Било како било, хришћани се нису причешћивали тако често, како се то дешавало у раној Цркви.
   Шта видимо данас? Данас се догађа право чудо, нешто необично. Хришћани се причешћују много чешће, и ми више не можемо да живимо без тајне Евхаристије. Ипак, постоје две крајности. Једна је када хришћани ипак ретко приступају тајни, под изговором да то није неопходно, а друга је када хришћани приступају са неком недопустивом лакомишљеношћу, чак са неким уздизањем у односу на друге људе, који су пуни страхопоштовања према тајни.
   Треба да будемо врло пажљиви: могућност причешћивања Тела и Крви Христове не треба да нам постане повод за уздизање над другим људима. Над хришћанима или нехришћанима. Хајдете да увек имамо на уму колико је важно припремати се за тајну Причешћа, најпре покајањем. Како је важно бити достојан ове велике тајне.
   Ево шта нам о томе каже апостол Павле: Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. (1 Кор. 11, 27–30).
   Драга браћо и сестре, то што међу нама има слабих и болесних и доста њих умире, можемо разумети буквално, а можемо разумети и преносно, да човек физички може изгледати здраво, али да му душа буде неизлечиво болесна, немоћна и на самрти. Увек је то праћено неправилним односом према причешћу Тела и Крви Христове. Ми, драга браћа и сестре, који смо се данас окупили на тајној вечери, хајде да се сећамо какве велике части, какве велике тајне се уподобљавамо, са Ким се сједињујемо, Чега се причешћујемо.
  Прими ме данас, сине Божји, за причесника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим; нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству Твоме.

   Јеромонах Игнатије (Шестаков)
   25.4.2019.
   извор: www.pravoslavie.ru

Херувiмская пѣснь, гл. Пл. А - ежедневная


Часови византијског појања
при Православном духовном центру
"Владика Николај Велимировић", Краљево

и манастиру Вазнесење, Овчар Бања

29. мај 2019.

ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ПОТРЕБАН СПОРТ?

   Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.
   Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.
Млађи пионири КК "Младост". Чачак
Победници регионалног турнира, одржаног у Словенији, мај,2019.
На првенству је је учествовало 170 екипа
   Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.
   Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?
   Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.
   Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.
   А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?
   Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

ЗА ХРИСТОЉУБИВУ ВОЈСКУ: јеромонах Макарије

Гост: јеромонах Макарије, игуман манастира Савина код Херцег Новог

   У више наврата смо у емисији „За Христољубиву војску“ са гостима разговарали о заједничким обележјима војног и свештеничког односно монашког позива, а вечерас нам се пружила јединствена прилика да о томе поразговарама са јеромонахом Макаријем, игуман манастира Савина код Херцег Новог, који је завршио Војнотехничку академију и био официр, а већ готово две деценије посвећен је монашком позиву.
   Његов боравак у Београду искористили смо за овај сусрет у коме ће отац Макарије са нама поделити своја искуства из војне службе и духовног узрастања и развоја, које га је из строја земаљске војске сврстало у ред војника Христових.

Аутор и уредник: Славољуб М. Марковић
Српски православни манастир Савина

ВОДЕ ЖИВОТА, Беседа у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки

   Христос Воскресе!
   Устројство човекове природе је такво да су му од самог рођења, па све до смрти, стално потребни храна, вода и јело. Беба се прво храни мајчинским млеком, затим почиње да узима грубљу храну, а одрастао човек већи део свог живота једе чврсту храну коју зарађује у зноју лица свог и пије воду која му је толико потребна за живот. По неким проценама здрав и јак човек може да преживи без хране око недељу дана, па чак и више, а без воде мање – око три дана у нашој клими. А на југу, у пустињи, на Блиском истоку, човек може умрети од жеђи за неколико сати и од здравог и јаког човека се претворити у леш.
   Главна брига човечанства у току све његове историје била је како да осигура оно што му је потребно за живот, борба за воду и хлеб. Не тако давно настала су читава учења која су објашњавала путеве развоја човечанства. Све се објашњавало постојањем или непостојањем хране, воде и руда. Радили су читави научни институти који су то објашњавали, а огромне империје су постојале ослањајући се на ово учење. Људи су говорили да ће, ако буде много млека и меса, ливеног гвожђа и челика, и ако медицина буде напредна, сви бити срећни и да ће скоро вечно и радосно живети на земљи. Овако су мислили милиони људи и ово учење које је владало и у нашој отаџбини није ново, оно се већ појављивало у светској историји у разним цивилизацијама.
   Међутим, Господ нам данас говори о нечем сасвим другом. Он говори о живој води која тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 14). Људи се много брину о материјалном, али им то не доноси никакву срећу. Не само то, видимо како брига за материјално, улагање свих својих снага, талената и способности, доводи до разочарења, до пада читавих држава и народа, до њиховог нестанка, до срамоте и погибије. Зато што људи заборављају оно главно о чему нам Господ данас говори.
   Исто тако су људи пре две хиљаде година живели у близини Јерусалима и у другим крајевима, и бринули су се за воду и јело. И одједном долази Учитељ Који потпуно одбацује њихову представу о смислу живота, о снагама које одржавају човеков живот и о томе шта је заиста потребно човековој души и за његово сједињење с Творцем.
   Господ свима нуди извор воде која тече у вечни живот. Треба само да дођемо и да пијемо из њега. Само треба да прихватимо овај Извор с вером и љубављу и да Га сачувамо тако да буде непомућен у нашој души и срцу. Из онога ко буде пио са овог Извора потећи ће воде живота. Свако од нас напојивши своју душу благодаћу Светог Духа и љубави Божије, постаје извор ове Божанске благодати за све људе у својој околини.
   Ево каква сила и љубав Господа нашег Исуса Христа су нам упућени, само да не замутимо овај дар када га добијемо, само да га не оскрнавимо својим греховима.
   Дијалог између Христа и Самарјанке је дијалог између Христа и сваког од нас. По свом животу и по делима вере ближи смо Самарјанима него изабраном народу. Људима који знају нешто о Богу, али су изврнули овај појам, па живе у својим греховима, навикама и обичајима и мисле да тако служе Богу. Али не, то је мало да бисмо у потпуности примили божанску благодат и да бисмо постали извор воде који тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 5-26).
   Господ нам данас говори и о храни. Његова храна је у томе да испуни вољу Оца Који Га је послао (в.: Јн. 4, 34). И за сваког од нас, хришћанина, управо то је основа нашег живота. Ако се будемо бринули само за материјално умрећемо духовно. Видимо какав страшан несклад постоји међу нама, међу хришћанима. Свуда влада и духовна и телесна смрт, зато што умиремо од глади не хранећи се овим хлебом, не испуњавајући вољу Оца Који нас је послао. Господ све нас шаље у свет да благовестимо љубав, истину и Духа Светог у Истини и духу, како би се људи клањали Творцу.
   Амин.

   Јеромонах Игнатије (Шестаков)
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

Нови број „Православног мисионараˮ посвећен великом осмовековном јубилеју организационе пуноће Српске Православне Цркве

   Крајем априла из штампе је изашао нови 366. мартовско-априлски број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе који је посвећен великом осмовековном јубилеју организационе пуноће Српске Православне Цркве.
   У овом броју посебно истичемо интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Богословије Светог Петра Цетињског.

преузми везу:
У васкршњој радости, нови број представља нам катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима.

Садржај новог броја:

Реч уредника: Векови за нама и изазови пред нама
Материк: Света Нона и величина мајчинства
Историја хришћанства: Прогон Цркве у периоду раног хришћанства
Живот у Христу: О Великом посту и великопосним богослужењима: Света Четрдесетница – освештано време духовног препорода
У дијалогу за атеизмом: Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (III)

Тема броја:

Катихета Владимир Пекић: Осам векова
Катихета Бранислав Илић: Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем – Школа уз ћивот Светитеља
Протојереј-ставрофор Милун С. Костић: Свети Сава и самосталност Српске Православне Цркве
Драган Поповић: Из вековне историје Српске Цркве
Вишедетне хришћанске породице: Поповићи из Вранића
Сведочанство: Сведочење о чуду Светог Нектарија
Парохијани: О једном цвету у башти жарковачке цркве
Писма: Како преживети мужевљево неверство (други део)
Света земља: Александровско подворје
Света Гора: Манастир Светог Григорија – Григоријат
Хришћанска књижевност: Освешћивање српског средњовековног идентитета
Хришћанска књижевност: Манастир у прози Петра Кочића
Мисионарски излог: Историја је учитељица живота
Милосрђе: Милосрдни рад од Светога Саве до данашњих дана

   извор: svetigora.com

АНГЕЛ ВОПИЈАШЕ

Пут до манастира Свете Тројице, Дучаловићи, Драгачево

Недеља Самарјанке у Манастиру Свете Тројице на Овчару

У недељу Самарјанке, пету по Васкрсењу Христовом,  Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру  Свете Тројице под Овчаром.
   Преосвећеном су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Милун Ивановић, архијерејски намесник драгачевски, јеромонах Орсисије, настојатељ Манастира Тројице, јереј Раде Марић, јереј Синиша Никитовић и протођакон Александар Грујовић.
   Након прочитаног јеванђеља Епископ Јустин у беседи се осврнуо на јеванђелску перикопу о жени Самарјанци рекавши: „Господ кроз ову причу говори да је Он извор живота, да је Он Истина, Пут, Живот, све у свему. Међутим, жена Самарјанка њега није препознала као Спаситеља док није ушла у дијалог са њим. Реч по реч дође до тога да Господ зна да је пет мужева имала и да овај којег сада има, није јој муж. То је њу удивило. Али је удивило када је чула да он има извор воде живе. Да би се лишила животне тегобе, свакодневног ношења воде, а чувши да постоји вода жива од које се не жедни, она је зажелела ту воду живу. Господ јој говори да је он тај Животворни Источник. Тада разгоре се у њој срце, сети се шта је чула од предака да треба да дође Месија који спасава род људски. Препознала је у њему Месију и одмах је отишла и рекла свом народу да је чула и упознала Месију. И поверова народ. Поверовали су они који су имали чисто срце и добру вољу.“
   Владика је истакао да има и данас оних у нашем роду који су исто тако чули за Свето Писмо од својих старих: да постоји Бог, да се слави слава, да иду у Цркву и слично. Из нараштаја у нараштај се то преносило, али је дошао нараштај да потомци заборавише на ту причу. И као што је Самарјанка хтела дијалог са Богом, са незнанцем, тако и данас има оних који неће дијалог са Богом, већ презиру Бога. Сматрају да је то превазиђено у временима прогреса и да су све остало бабске приче.
   Има и оних који се муче са именом Божијим; има ли Бога, нема ли Бога? Муче се са тим мислима. То је добро. Ту се може десети да Господ Бог омекша окорело срце. Чули смо како је жена Самарјанка разговор са Богом, а била је велика грешница. Она је постала и његова следбеница – Света мученица Фотина. Она је за име његово била спремна и живот свој да положи и страдала је као мученица.“
   Владика је казао да се данас хришћанима често спочитава лоше живљење, чак лошије него код људи ван Цркве. Међутим, разлика се састоји у покајању које хришћани живе. На тај начин се напредује, неприметно. Као што се жена Самарјанка сусрела са Христом тако се и ми сусрећемо са Христом, и у додиру са њим ми постајемо свесни своје грешности.
   Све нам је дозвољено, али нам није све на корист. Оно што је Реч Божија, само нам је то на корист. Приговарају нам да смо затуцани јер живимо по књизи старој две хиљаде година. Међутим, то није две хиљаде година него много више. Од постања света па до Христа, све је у њој садржано и у Христу се све испунило.
   Смирење је основа сваког подвига; да би се могао схватити домострој Божији, уз стално читање Светог Писма, житија Светих и дела Светих Отаца. Да би се приближили Богу, требамо се наслађивати његовом вечном Речју, а не сурогатима које нам медији нуде, поучио је сабране Владика.
   Након причешћа верних, сабрање је настављено за трпезом љубави коју је уприличило братство манастира на челу са оцем Орсисијем.
   Владика је у наставку посетио Манастир Сретење и тамо одслужио молитвени помен за упокојену монахињу Ирину.

   Чтец Владан Макањић
   извор: eparhija-zicka.rs

26. мај 2019.

Света Архијерејска Литургија и монашење у Манастиру Вољавчи

   Манастир Вољавча, чудесно место историје и духовности, у свом окриљу чува две богомоље: стару брвнару, посвећену Светом Прокопију, коју је према предању, приликом велике сеобе Срба, подигао Арсеније III Чарнојевић са народом, и другу новију, посвећену Светој Параскеви, изграђену у другој половини двадесетог века. Ово омиљено место молитве за вернике из Краљева и околине, било је на дан Светих Кирила и Методија центар духовног празновања.
   На Светој Архијерејској Литургији, којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је искушеница ове свете обитељи Ивана Крчмаревић, добивши монашко име Ирина. Молитву Господе помилуј, за новопострижену монахињу једнодушно је певало сабрано монаштво из манастирȃ: Каменац, Сретење, Преображење, Благовештење, Ваведење, Згодачица, а празник је увеличао и архимандрит Стефан (Миленковић) који је са братијом дошао из манастира Зочишта косовског, да донесе благослове наше Свете земље.
   Око Свете трпезе Владики су саслуживали: архимандрит Стефан (Миленковић), архимандрит Сава (Илић), јереј Никола Вучетић, протојереј Саша Станишић, јеромонах Иларион (сабрат манастира Преображења овчарског) и јереј Владимир Благојевић, уз присуство архимандрита Јакова (Лазовића) из манастира Жиче и великог броја свештеника, пријатеља ове свете обитељи. За певницом су се смењивали гласови протопсалта Ивана Трајковића и Теодоре Стојковић, вође хора “Свети владика Николај“ у Љубићу. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јевађеља Епископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио речима очинске поуке:
   „У дан када сваки монах даје завете Господу Богу, он умире за свет и за све оно што је у свету. За свакога монаха је дан монашења, тренутак када се практично раставља од овога света – јесте у свету, живи у свету, али више није од овога света… Ви знате да у Светој Гори монаштво већ вековима опстаје. Ту наши молитвеници (као и на сваком месту где су сабрани два или више у име Божије, у светим обитељима, у манастирима) приносе молитве Богу за читав свет. Они мудри светогорски старци, а и млади мудраци кажу: „Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када будеш умро.“ Данас смо сведоци тога. Можда све то вама изгледа тужно, али ми смо данас у стању радостотворне туге. Ми се радујемо што нас је Господ Бог призвао Себи пре него што умремо. Јесмо умрли за овај свет, али се рађамо за онај други. Ми већ сада имамо предукус раја, у коме нема мушког ни женског, роба ни слободњака, нема нација, нема богатих, школованих и осталих – тамо су сви једно у Господу, зато што је Господ глава Цркве своје и зато што Он у Себи возглављује све. Сваки који хоће да врши вољу Божију, и свако ко се одрекне себе, пође за Њим, узме крст свој – неће му плата пропасти. Каже Господ да би нас утешио: који остави браћу, сестре, родитеље, кућу, имање или било шта у овоме свету, добиће сто пута више од тога и добиће залог вечног живота. Тај залог је нама дат и задат. Својим животом, љубављу, трудом и молитвом, Господ Бог ће нам заиста дати оно што нам је обећао.“
   Затим се Владика осврнуо на сам празник Светих Кирила и Методија и рекао:
   „Ми данас славимо велике светитеље и просветитеље словенских народа – Кирила и Методија, које је моравски кнез Растислав у 9. веку позвао да саставе писмена, јер је увидео да је немогуће слушати Јеванђеље на језику нама непознатом. Захваљујући њима и њиховим ученицима, Светим Петочисленицима, Словени су добили писмо које нам је омогућило да читамо Јеванђеље и да се Господу Богу молимо. После триста година таквога живота, ми се удостојавамо да добијемо своју аутокефалну Српску Православну Цркву, у којој већ осам векова спасавамо душе своје и молимо се Господу. И не само то, него смо и зидали, градили, бавили се уметношћу и свим наукама које су потребне човеку. Све што је Господ Бог, који је Премудрост, дао нама преко слова, преко језика, ми то, ево већ толико векова усвајамо. На томе се темељи и лежи наша култура, наша нација, наше усмерење ка вечном. То су велики тренуци, то су велики дани. Овај дан је, после толико времена, ове године постао државни празник. По томе видимо да су, Свети Кирило и Методије, просветитељи свих словенских народа, били некако неправедно запостављени. Ретко ко је и знао ко су Кирило и Методије, ретко ко је знао њихово дело. Суштина је да су то били људи црквени – један је био Епископ, други монах. Дакле опет се види да Црква предњачи у свему што је добро. Она даје смисао, она даје светлост живота. Сви ми који ходимо за том светлошћу, нећемо ходити у тами, него ћемо имати светлост живота. Тај живот, та истина, та љубав Божија јесте у Цркви Божијој која упркос свим искушењима одолева већ толико векова.
   Нека Господ Бог буде милостив нама, нека буде помоћник нашој мати игуманији и свим њеним сестрама у Христу и читавом нашем народу да савлада све тешкоће које су пред нама. Али да знамо да тешкоћа ствара трпљење, поверење, осећајност, а Господ ће и нашим тешкоћама учинити крај. И нас ће Господ Бог погледати. Амин.“
   Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремиле игуманија ове свете обитељи Теодора (Станојевић) са својим сестрама. Поздрављајући за ручком све присутне, архимандрит Стефан (Миленковић) је у дивној и надахнутој беседи пренео благослове Косова и Метохије.

   Монахиња Христина
   извор: eparhija-zicka.rs

ПОКАЈАЊЕ И ВРЛИНА УВОДЕ У РАЈ

Како избећи све бразде и лукаво сплетене мреже које ђаво непрекидно баца у узбуркано море људског живота са циљем да улови свакога човека, па и целе народе, у тренуцима када ови одступају од Бога који једини жели да се свако од нас спаси, - о овоме у интервјуу са схиархимандритом Илијом (Ноздриним).

25. мај 2019.

ЈУТАРЊЕ БОГОСЛУЖЕЊЕ

ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА
ПРИ ПРАВОСЛАВНОМ ДУХОВНОМ ЦЕНТРУ
 "ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ", Краљево
И
МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ, Овчар Бања

Призренски богослови, СЛАВНИ ГРАДЕ, Берлин

Берлин
КОСОВСКО=МЕТОХИЈСКА ГРАДИНА
Душко Милошевић, АКВАРЕЛ

У МАНАСТИРУ ТУШИМЉА НА ОБРОНЦИМА ГОЛИЈЕ

   Игуман манастира протосинђел Илија (Буха) спојио родни Призрен и манастир Тушимљу
    У данима када иза нас остаје највећи хришћански празник - Васкрсење Господње и идемо у сусрет празнику Његовог вазнесења, познатијем као Спасовдан, пут нас води у манастир Тушимљу. Смештен је на обронцима Голије, у близини пута који од Новог Пазара води ка Рашкој. Иако је манастирска црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, народ га често назива и манастир Вазнесења Господњег јер је то један од три дана у години у којем се народ у манастиру окупља у већем броју и слави заветну славу села Тушимља- Спасовдан.
   Манастир Тушимља припада Рашко-призренској епархији али за разлику од већине светиња у његовој близини (Ђурђеви ступови, Сопоћани, Петрова црква...), мање је познат широј јавности. Иако нема писаних података (сем повеље манастира Бањска у којој село Тушимљу са свим садржајима у њему, краљ Милутин поклања манастиру Бањска), предање каже да је манастирска црква постојала још у 11. веку. То предање и данас живи код мештана села Тушимља, које је и највеће село у новопазарској општини.
   Манастир је кроз историју више пута рушен и обнављан. Непосредно пред Други светски рат на темељима високим око један метар, саграђена је манастирска црква мањих димензија и посвећена Успењу Пресвете Богородице. Претходну, чији су темељи постојали, срушили су Турци и од њеног камења направили кулу за турског агу, на оближњем брду, познату као ,, Агина кула,, У њој је ага живео до ослобођења 1912.године.
   После обнове из четрдесетих година двадесетог века, манастир је обновљен и 1975. године, када га је освештао Епископ рашко призренски Павле, потоњи Патријарх српски. Постоји неколико црно-белих фотографија које сведоче да се то догодило у недељу после Успења Пресвете Богородице и то је до дана данашњег остало као слава и сабор. Захваљујући мештанима околних села 2007. године манастир је реновиран и заштићен од даљег пропадања. У обнови је учествовао велики број приложника, а нешто новца дало је и Министарство вера. Том приликом су у цркви промењени под и иконостас, а пре пар месеци у манастир су донете две нове иконе које су ових дана постављене на иконостас. Урађене су по дечанским мотивима Христа и Богородице и допринеле су да читава црква добије лепши и свечанији изглед. У манастиру се чува и Богородичина икона ,, Усрдно мољење“ која је познатија као Богородица Тушимска, и пред њом све више људи долази и тражи помоћ за различите душевне и телесне болести.
    Народ из ближе и даље околине, сем на Спасовдан и у недељу по Успењу Пресвете Богородице, у манастир се у већем броју традиционално окупља и на Васкрс. Осталих дана у години, нема саборовања, али народ у мањем броју долази недељом и празницима на литургије које редовно служи игуман манастира Тушимља, протосинђел Илија Буха. Отац Илија је настојатељ ове древне светиње у последње четири године и на место игумана је постављен после јеромонаха Сергија који је прешао у други манастир. Сем оца Илије у манастиру је и један искушеник, који помаже оцу Илији у богослужењима и осталим манастирским послушањима.
   -Последњих година је у селима у Рашкој области све мање становника, па је и мање људи који долазе у манастир - прича нам игуман Тушимља, отац Илија.- И само село Тушимља је све празније, о чему сведочи податак да је за тридесетак година од осамдесет ђака у првом разреду дошло до затварања школе. У селу је неколико малишана који сада путују до оближњег места у школу на наставу.
   Отац Илија каже да би више људи долазило у манастир када би деоница од главног пута до манастира била асвалтирана:
   -Тај пут је пресудан за долазак људи. Када људи не долазе нема ни прилога, а манастири опстају уз помоћ верника који долазе и помажу. Вероватно би требала нека акција око тог пута, у коју би свакако требале да се укључе и власти у Новом Пазару.
   У једном делу порте, у малом манастирском конаку, налазе се две келије за монахе. У поткровљу су смештене још три собице у које у данима око слава ил понекад у току године, бивају смештени верници који дођу да помогну братству и одморе се од свакодневних обавеза и брига.
     Иако је отац Илија већ четири године игуман манастира Тушимља, кад год може воли да оде у Призрен. У Призрену је рођен, а животни пут га је водио од школовања у Чачку, преко монашења у Црној Реци и боравка у Светој Гори, до студирања и служења на Богословском факултету у Београду, па опет преко Призрена и Светих Архангела до манастира Тушимља.
   У Призрен оде када су славе у манастиру Свети Архангели, Богословији или цркви Светог Ђорђа. То му је прилика да прошета улицама тог древног града, у којем су живели и његови деда и баба, и емоције се сваки пут изнова јаве.
   - Емоције су присутне када ходате улицама града у којем сте рођени. И сам боравак у Призрену значи за све нас, који смо пореклом отуд или смо провели неке године живота у Призрену. Нама Призренцима је живот до 1999. био углавном на релацији Призрен село Средска, где су обично живеле наше бабе и деде, где смо се дружили, окупљали, играли шах, домине и друге друштвене игре... После нас је живот однео на разне стране, и када се срећемо на неким сабрањима у Призрену после двадесет година, као да се изнова упознајемо, делимо успомене на наш град, људе, светиње...- прича отац Илија.
   Често прошета и до Средачке жупе и до цркве Пресвете Богородице, која је била некада на педесетак метара од куће његовог прадеде.
   - Црква Пресвете Богородице, се данас налази мало повише села у планини, јер је како предање каже ,,летнала“. Црква је по предању, преко ноћи прелетела из села на данашње место, побегавши од Турака који су хтели да је сруше. Чудом Божјим прелетела је у планину, где се сакрила од очију освајача. Одем понекад и у цркву Св. Николе на сеоском гробљу у Средској Те светиње су и вредни споменици, показатељи како се некад живело и како су и колико времена и новца људи одвајали за светиње.
     Све те светиње Призрена, околине, а и ове у Рашкој области са манастиром Тушимља у којем је сада, сведоче поред осталог и колико су монаси и свештеници носили терет народног живота.
   По речима оца Илије мисија свештеника и монаха и у ово данашње време је да увере људе да бити Хришћанин значи носити терет Христовог крста на својим леђима:
   У данашњем свету је јако тешко бити Хришћанин, посебно што је иза нас период комунизма. Христос је страдао да би нас обновио, а ми морамо да се трудимо, да трпимо, да редовно одлазимо у цркву, постимо и причешћујемо се. Да будемо у заједници са Христом. И само ако изградимо тај лични однос са Христом можемо себе да назовемо Хришћанима. А то ћемо моћи тек ако се измиримо са братом својим, ако се измиримо са комшијом, ако му опростимо, или тражимо опроштај. Тек тада човек може да принесе жртву Богу, да се припреми постом и молитвом, да се причешћује телом и Крвљу Господњом. Тек тада могу да се радују сви и да ликују јер је Христос васкрсао.
   - У овим данима, по Васкрсу, када се више него икада сећамо Васкрсења Господњег и када га славимо и поздрављамо се сверадосним поздравом ,, Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ желим вашим читаоцима да пожелим свако добро од Господа уз жељу да се сви максимално потрудимо и ако ништа друго да не чинимо другима оно што не желимо да други нама чине. Једино тако ћемо бити у заједници са Христом- поручио је игуман манастира Тушимља протосинђел Илија Буха, и упутио позив да сви који желе и могу дођу и посете манастир Тушимљу, помоле се Богородици Тушимској и бар на кратко учествују у богослужбеном животу ове средњовековне светиње.

   Оливера Радић
   извор: www.pravoslavie.ru

Свети владика Николај, ВЕРА НАША

матушка Валентина Корниенко
Вера наша,вера стара
вера наших светих цара
вера вечна,вера славна
наша вера Православна

Вера пука и кнезова
и народних витезова
вера вечна,вера славна
наша вера Православна

Витезе је изродила 
и свеце је одгојила
вера вечна,вера славна
наша вера Православна

Народ српски просветила
земљу нашу осветила
вера вечна,вера славна
наша вера Православна

Вера ова души прија
и разуму људском сија 
вера вечна,вера славна
наша вера Православна

Срце блажи вољи снажи 
ко још бољу од ње тражи
вера вечна,вера славна
наша вера Православна

Анимирани филм о Светом Сави


   Предстојећи велики јубилеј, осамстогодишњицу самосталности српске Цркве, Црквена општина у Љубљани обележиће, између осталог, и анимираним филмом ”Престо Светог Саве” насталим у оквиру пројекта ”Свети Сава и деца Словеније”. Ово је већ трећи филм који настаје као плод сарадње Црквене општине и студија за дечију и омладинску анимацију ДОМ из Сремских Карловаца, а уз финансијску подршку Министарства спољних послова – управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Претходна два филма: „Азбукољуби“ и „У почетку беше слово“, награђена су значајним признањима на међународним филмским фестивалима.
   Део филма снимљен је на радионицама одржаним у црквеној општини. На овим радионицама деца су се прво подсетила житија и значаја овог великог светитеља, затим су имала задатак да се присете великих Срба из наше историје који су ходили путем Светог Саве, као и да осмисле своја будућа дела којима ће показати да су и они сами наследници Светога Саве.
   Деца су своје идеје цртала на папир, затим их моделовала од пластелина, па проанимирала. На крају, на радионици звука, су снимљени дечији гласови којима је цео филм озвучен. Снимљени материјал монтиран је као део филма „Престо Светог Саве“, док је други већи део филма снимљен у студијским условима у Сремским Карловцима.
   Филм говори о животу и значају овог великог светитеља. Својим садржајем ослања се на житије Светог Саве од Св. Владике Николаја, а својим ликовним изразом, на традицију православне иконе. Изглед главних јунака инспирисан је фрескама из средњевековних манастира, задужбина светих Немањића. Са друге стране, режисер филма је четрнаестогодишњи дечак, те је ова важна и озбиљна садржина пренета и испричана лаким језиком, деци разумљивим и пријемчивим уз симпатичне гегове који филму дају ноту духовитости неопходну да би малишанима филм био занимљив.
   На овај начин, деца из Љубљане су се упознала са овим важним догађајем из наше историје, негујући на креативан и стваралачки начин свој језик, културу и идентитет. А српска деца широм света добила су пажње вредан анимирани филм о Светом Сави.

   извор: mitropolija-zagrebacka.org
Преузми филм овде: vimeo.com

Храмовна слава – Пренос моштију Светог оца Николаја у Ивановцима

Хвала Вам Миловане и Милосаве, мило нам је да вас имамо! – Поручили су љишки средњошколци и основношколци Миловану Данојлићу и Милосаву Тешићу у оквиру програма Сусрет с песником, а на дан храмовне славе у Ивановцима.
   И овог маја је црква на Камаљу, у Ивановцима, задужбина песника, књижевника и академика Милована Данојлића, наткрилила качерску долину, разагнала облаке, призвала народ и песнике и потврдила да „градећи храм, градимо себе“.
   Вечерње уочи празника и Свету Литургију служио је протојереј Светолик Марковић. Након литије испред храма је преломљен славски колач са домаћинима славе. У беседи је свештеник истакао неопходност сабрања и потребу за сусретом са Богом и једних са другима; о радости коју имају верујући људи и поред свих тегоба и патњи кроз које пролазе у овом свету. Радост сусрета са Васкрслим Господом и светлост Царства небеског је циљ живота сваког верујућег човека.У беседи је говорио о Светом Николи и објаснио смисао празника Преполовљења.
   У Ивановцима је од прошлог Малог Никољдана, сазидана капија, уређен простор око цркве, порадило се на инфраструктури, а народ се сабрао у још већем броју. Тако се Црква уздиже ка небу и обасјава све светлошћу и надом.
                                         
   И ове године су се поред мештана, на црквеној слави посвећеној Преносу моштију Светог Николе, сабрали ученици из Ивановаца, Козеља, Љига, Лазаревца, наставници, бивши и будући државници. Дошли су да прихвате дарове нашег песника, академика Милована Данојлића, његове путоказе кроз шуму немира са којима расту и живе, и покушају да нађу уточиште у међусобном разумевању, толеранцији и љубави, како је он то, између осталог поручио у недавно одржаној приступној беседи у Српској академији наука и уметности.
   Дошли су са обећањем да ће покушати да укорене своје речи, да им се не распу у нигдину и празну причу. Рекли су: „Потрудићемо се да као они који долазе, сами себе домислимо, препознамо и узбрдицом кренемо не би ли се пропланка домогли!“
   Захвалили су се Песнику, Задужбинару за радост сабрања и откривања.
   Овогодишњи гост био је академик и песник Милосав Тешић, који је уместо беседе прочитао своју песму „Плава гробница-Видо“, а ученици основне и средње школе из Љига направили су свој избор. Читање Тешићеве поезије било је својеврсно лирско путовање кроз „топонимску бројаницу“, на коме су се играли речима и откривали нове пределе језика!
   У Тешићевој поезији осећа се и сета због села које тоне у тишину и заборав, због огњишта која замиру, вајата премрежених пауцима времена и авлија у којима „језа с лучем гостује“.
   Програм се завршио уз звуке виолине ученица Музичке школе из Лазаревца.
   Домаћини славе  својски су се потрудили да за трпезом љубави угосте све присутне.
   Тако је протекло 16. сабрање на качерском Парнасу, уз наду да ће народ ослушнути опомене песника, да ће га разбудити њихово бритко перо, које још увек разгорева неугасли жар огњишта и сабира данас, за сутра, на Камаљу…

                                                                                          Проф. Марјана Неговановић
                                                                                           извор: eparhija-zicka.rs


Милосав Тешић, ПЛАВА ГРОБНИЦА – ВИДО

У Тачкама Трима имена су ина...

Не стоје, не часе ни галије царске

ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре –
у грозници лудој туристичке фарсе –
у шкољке ужитка и чар-авантуре.

Океан небеса, из Корена зрачан,

на рубу је трена да распукне брескву,
а Стрелац невидљив – смртоносно тачан –
у регистар хвата тренутке у блеску.

Располути Твар се у светлосној трини,

а сунцокрет гране са воденог длана –
те претвори стање што зри у тамнини
у читуљу ширу од летњега дана.

Над мрамором мора цвет туге је земске:

... из Такова Станко... и Јеврем из Тмаве...
из Драгиња Јаков... и Момир из Темске...
Кукурузи једре – а шљиве се плаве.

... Из Орашја Лазар... па лечнице: Новка

и Љубица Савић... Драгутин из Клења...
У сунце се скреше племенита псовка!
Лековито светле алоје из стења.

... Из Рогаче Живко... из Бобове Гвозден...

Бременит је речник тог спомена битног!
... Из Божурње Коста... из Кремана Обрен...
и Стојковић Бошко из Потока Житног...

Да просветли бол се кад лецне из брида,

Господарко Светла, дах тамјана довеј,
са Крфа и копна до острва Вида –
над гробницу Плаву и Кост-маузолеј.

... Из Сибнице Филип... из Златова Стеван...

Низ Читанку горку, док мирише смола
уз пљусак са Крфа и Оченаш певан:
... Београд... и Призрен... Ниш... Шабац... Топола...

Ту ливаде, плаве од расцвалог звонца,

онострано стоје, у сјају – далеке:
... из Жуковца Бранко... Симеун из Гвосца...
и Раковић Павле из Станине Реке...

Ту куда се Сизиф са Танталом грли,

распамећен зричак јар зрачења срче
и журба маестрал, а ваздух се мрви
док грче се грла и сузе се зрнче.

Не стоје, не часе те галије царске,

тек помене још се што Бојић већ каза
и обнови Лалић: да очува жар се
кад почне опело – а клоне екстаза.

То Храм је тајанства, где брат је до брата

и отац до сина; где духом се уђе,
у час просветљења, и бићем се схвата
шта стварно је своје – а шта је то туђе.

У крвном су сродству – под знамењем Крста –

погибија љута и Света слобода,
те семенка умре да опстане врста:
јер пречице нема до Небеског брода.

... Из Чумића Милош... из Колара Петко...

из Гроцке је Младен... из Гркиње Трифун...
из Грчића Марко... из Девче је Цветко...
а тамо далеко не жути се лимун.

Шарене се тикве и дозрева грожђе,

колачаре тутње и дише повратич:
... из Црвења Јоксим... из Бруса је Ђорђе...
из Брајковца Рајко... па Мачужић Радич...

Разгранај се, песмо, лековита биљко,

јер памћење бива све тање и тање:
... из Барича Богдан... из Таора Миљко...
Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање...

Где утиче време у шум Вечног петка,

ту питању мучном распарча се кора,
од слова до слова, од ретка до ретка:
Зар ово је залог за страдања скора?

Не стоје, не часе ни галије царске

ни глисер-комете, ни пловила друга.
Животу у трку разрадио квар се
у ритмичкој кретњи по привиду круга.

Где престају куће и видик се склања:

... из Пирота Јосиф... из Дреновца Сава...
из Ужица Војин... Стојиљко из Врања...
Широко је поље куд не ниче трава.

Уз вапај и хвалу и зов Псалмопевца:

... из Лапова Милић ... из Јагњила Иван...
из Бреснице Петруш... те Јанча из Жбевца...
из Царине Живан... до Милана Милан...

и каплар Драгутин... кроз стројеве бројне –

уз дисање морско што хвата се зраком –
и Стеван, капетан из Добриње Горње...
и они што леже под питања знаком...

У мук-осећању тек мукло се сљубе:

и будућа повест на гомили рака,
флотиле што журе, сирене што трубе –
и значења општа од пене и праха.

Док ћутање расте у вал што се баца:

... из Врдника Јован... из Бањевца Станко...
из Винче је Андреј... а Петар из Блаца...
и Цвејо из Тешња… па свештеник Ранко…

Теснаци су чести, путање су уске –

а линија смрти дугачка и бела:
... из Болеча Дамјан... Милутин из Румске...
Бурмасовић Марко из Великог Села...

Уз орање крену жуборења птичја:

... из Ратара Вељко... а Душан из Клоке ...
из Вирова Јован... те Јаћим из Личја...
и хиљаде других из тмине дубоке.

Кад проради срце и ум се расцвета,

горчина се сроже и пукне тескоба,
а кости се тргну из мермер-касета,
из морске дубине и бункера оба.

Јеванђељском јавом – што прорече Писмо –

где нема ни мора, имена потеку
у завичај Нови, у заумно бивство –
кад отвори Господ Откровењску реку.

Не стоје, не часе ни галије царске

ни чуда што плове, а чини се: мошти –
са Божије лађе кад упери фар се –
из црнила зраче у Небеској пошти.

   извор: Институт за српски језик САНУ